I deo- Uvod II deo- Aristotel kao vodič III deo- Bejkonov opus IV deo- Zaključak
Bejkonova optička studija, dijagram pokazuje prelamanje svetlosti u čaši vode.
en.wikipedia.org/wiki/Robert_Grosseteste
I deo- Uvod
Čovek koji je tokom svog života bio osuđen i odbačen, posle smrti postao je priznat. Simbolično, prozvan je za „doctor mirabilis“- lat.odnosno za čudesnog doktora. On je jedan sjajni učitelj, engleski filozof i franjevački fratar.
Rodžer Bejkon ( Roger Bacon, engl. 1214 – 1292 ) je ostavio dubok trag u vremenu u kom je živeo. Uspeo je svojim istraživanjem i pisanjem da obezbedi svoje ime od zaborava i prohujalog vremena. On je od srednjovekovne „nauke“ stvorio pravu nauku. Udahnuo je život nauci koja je bila u fazi nastajanja.
Čovek koji je tokom svog života bio osuđen i odbačen, posle smrti postao je priznat. Simbolično, prozvan je za „doctor mirabilis“- lat.odnosno za čudesnog doktora. On je jedan sjajni učitelj, engleski filozof i franjevački fratar.
Rodžer Bejkon ( Roger Bacon, engl. 1214 – 1292 ) je ostavio dubok trag u vremenu u kom je živeo. Uspeo je svojim istraživanjem i pisanjem da obezbedi svoje ime od zaborava i prohujalog vremena. On je od srednjovekovne „nauke“ stvorio pravu nauku. Udahnuo je život nauci koja je bila u fazi nastajanja.
II deo- Aristotel kao vodič
Bejkon je rođen u Ilčesteru ( Ilchester, engl. ) u vreme vladavine kralja Henrija III.
Stekao je obrazovanje koje mu je otvorilo vrata da bi potom kročio u svet srednjovekovne inteligencije. Radio je kao predavač u Parizu. Tamo je proučavao Aristotelove spise (Ἀριστοτέλης, grč. 384. p.n.e. – 322. p.n.e. ) koji su imali veliki uticaj na njega.
Aristotelova misao i filozofija je postala vodilja u njegovom daljem istraživanju. Tokom čitavog perioda njegovog istraživačkog i naučnog rada vodio ga je duh aristotelizma. Postavlja se pitanje otkud baš Aristotel kod jednog Engleza i zašto je baš Aristotel koji je bitan za ovu priču? Krstaški ratovi su kao i svi ratovi pod senkom žrtava i krvoprolića. Ali, spoj hrišćana i muslimana ima i drugu stranu medalje. Preko arapskih prevoda grčkih klasika, pre svega Aristotela, Bejkon je došao u dodir sa njim. Sigurno da je na Bejkona uticalo Aristotelovo delo „ O varljivim dokazima“. U tom delu Aristotel je pisao o uspešnim načinima dokazivanja. Napravio je granicu između ispravnosti dokaza i ubedljivosti.
________________________________________________________________________________________________
Bejkon je rođen u Ilčesteru ( Ilchester, engl. ) u vreme vladavine kralja Henrija III.
Stekao je obrazovanje koje mu je otvorilo vrata da bi potom kročio u svet srednjovekovne inteligencije. Radio je kao predavač u Parizu. Tamo je proučavao Aristotelove spise (Ἀριστοτέλης, grč. 384. p.n.e. – 322. p.n.e. ) koji su imali veliki uticaj na njega.
Aristotelova misao i filozofija je postala vodilja u njegovom daljem istraživanju. Tokom čitavog perioda njegovog istraživačkog i naučnog rada vodio ga je duh aristotelizma. Postavlja se pitanje otkud baš Aristotel kod jednog Engleza i zašto je baš Aristotel koji je bitan za ovu priču? Krstaški ratovi su kao i svi ratovi pod senkom žrtava i krvoprolića. Ali, spoj hrišćana i muslimana ima i drugu stranu medalje. Preko arapskih prevoda grčkih klasika, pre svega Aristotela, Bejkon je došao u dodir sa njim. Sigurno da je na Bejkona uticalo Aristotelovo delo „ O varljivim dokazima“. U tom delu Aristotel je pisao o uspešnim načinima dokazivanja. Napravio je granicu između ispravnosti dokaza i ubedljivosti.
________________________________________________________________________________________________
Most u Ilčesteru,simbolično spaja filozofiju, teologiju i nauku kroz rad Rodžera Bejkona
http://en.wikipedia.org/wiki/Ivelchester_and_Langport_Navigation
III deo- Bejkonov opus
Celokupna srednjovekovna nauka počivala je na neutvrđenim istinama i nepouzdanima autoritetima. Nije postojala kritička misao. Bejkon je napravio „ kopernikanski obrt“. On je počeo da raspravlja o metodama u nauci i započeo je transformaciju srednjovekovne nauke u ozbiljnu nauku koja se temelji na proverenim činjenicama i istinima do kojih se došlo eksperimentisanjem i istraživanjem. Kao i Aristotel, on je smatrao da ništa što se ne može dokazati bez istraživanja i eksperimentisanja ne sme ostati istina. Bejkon je postao prvak modernog, eksperimentalnog naučnika.
Pošto se vratio iz Pariza u Englesku, upoznao je još jednog engleskog velikana, Roberta Grosetestea ( Robert Grosseteste, engl. 1175 – 1253. naučnik, sholastički filozof i biskup od Linkolna ) koji je imao veliki uticaj na njegov dalji rad. Kao i Robert, Bejkon je počeo da se bavi proučavanjem prirodnih nauka. Ušao je u red Franjevaca. Bez dozvole reda nije smeo da objavljuje javno niti da štampa svoje radove, a da nisu prethodno provereni. Bejkonova tri najvažnija dela su: „ Opus maius“, „ Opus minus“ i „Opus Tertium“.
Opus maius ili Veliko delo je pisano na latinskom. Ima 840 strana. U ovom delu on je spojio aristotelovski pogled na svet, nauku i filozofiju. U tom delu obuhvatio je sve aspekte: od prirodnih nauka, matematike, fizike, do filozofije, logike i gramatike. Proučavao je arapske spise koji su govorili o optici. Izučavao je oko, mozak i bio je fasciniran alhemijom i astrologijom. Kritikovao je julijanski kalendar i nazivao ga je „ užasnim, netolerantnim i smešnim“. Svojim proučavanjem doprineo je da se kasnije pojavi mikroskop, teleskop, hidraulika i parni brod.
Pisao je u svom Velikom delu da su pravoj mudrosti i istini prepreke slabi i nepouzdani autoriteti ( treba napomenuti da nije mislio na Crkvu ), običaji, neukost drugih kao i pretvaranje neznanja u lažno znanje. Takođe se zalagao da naučnici moraju da vladaju biblijskim jezicima, hebrejskim, latinskim, grčkim i arapskim. Pre svega, da bi mogli sami da čitaju dela u originalu i da tačno prevode što bi olakšalo život budućim generacijama kojima bi ostavili dostignuća koja olakšavaju život.
Bejkon nije jedan od onih koji je osuđivao srednjovekovno društvo, Crkvu i autoritete kao i same arhitekte Crkve. Po tom pitanju bio je tradicionalista, a opet bio je inovator koji je donosio modernost u prošlom vremenu. On je kritikovao i napadao svoje savremenike. Osuđivao je njihovo neznanje koje su prikazivali kao znanje. Time je sigurno stekao velike protivnike i verovatno je to bio jedan od razloga zbog čega je više od decenije proveo u pritvorima. Bio je na ivici, između onoga što je smelo da se izgovara i misli i onoga što se ne sme. On je bio neprijatelj besmislica i duboko je razumeo arapsku filozofiju. Pisao je da postoje dva puta u procesu saznanja: iskustvo i rasuđivanje. ( Experientia docet, lat.- Iskustvo podučava ). To je svakako bila prekretnica u srednjovekovnom načinu razmišljanja. Svi su samo ponavljali postojeće dogme bez ikakve provere da li su istinite. Niko se nije usuđivao da ih proveri. To je bilo pravo neznanje skrivano pod maskom lažnog znanja. Da li su njegove kolege gledale blagonaklono na njegove kritike? Sigurno da nisu.
U hronici „ Chronica XXIV Generalium Ordinis Minorum“ je zapisano: „ Hic Generalis frater Hieronymus de multorum fratrum consilio condemnavit et reprobavit doctrinam Fratris Rogerii Anglici, sacrae theologiae magistri, continens aliquas novitates suspectas.“ –lat. Vođa reda Hijeronim od Askolija ( Jerome of Ascoli, engl. kasnije Papa Nikola IV, Girolami Masci, ital. rođen kod Askolija, 1288-1292. ) na savet mnoge braće osudio je i odbacio doktrinu brata Rodžera Bejkona koja sadrži sumnjive inovacije zbog kojih je zatvoren.“
Da li je moguće da su njegovi protivnici svoju ljubomoru prikrili optužbama da se pod sumnjivim inovacijama krije jeres ili nešto još gore- veštičarenje?
______________________________________________________________________________________
IV deo- Zaključak
U njegovom drugom delu, Opus minus ( Manje delo ) koje je u većini izguljeno piše o potrebi reforme crkvenog učenja. Naveo je grehe prilikom proučavanja teologije. Kao grehe navodi nadmoć ( malo ko sme da suprostavi drugačije mišljenje koje je u suprotnosti sa zvaničnim ), zatim neznanje. Da bi pobedio neznanje on se strogo zalaže sa učenje jezika što bi omogućilo da inteligencija ne prepisuje postojeće prevode sa greškama već da naučnik sam čita klasike i da na taj način bude nezavisan u donošenju činjenica. Neznanje je praćeno neispravnim znanjem upravo zbog loših prevoda i nepoznavanja drevnih jezika.
Bejkon je smatrao sledeće: „ Sapientia sine eloquentia est quasi gladius acutus in manz paralyptici, sicut eloquentia expers sapientiae est quasi gladius acutus in many furiosi.“ – lat. ( Opus Tertium, I- 4).
„ Nauka bez rečitosti je kao oštar mač u rukama paralizovanog čoveka ( Nauka bez dokazanih istina nije nauka ), dok je rečitost bez nauke kao oštar mač u rukama besnog čoveka“. ( dogme koje su u to vreme vladale i koje nisu smele da se dovode u pitanju omogućavale su veliku manipulaciju nad običnim, neukim ljudima koji nisu smeli dovesti u pitanje „istine“ koje su važile. Time je običan čovek postao žrtva besnog čoveka ( neznanja ) sa oštrim mačem. Često je suprostavljanje vodećim autoritetima i znanju bila iskra za lomaču nad kojom su goreli veliki umovi.
Kao što sam napisao, Bejkon nije išao protiv crkvenih autoriteta, a ipak mnogo godina je bio zatvoren. Izazvao je sujetu svojih kolega napadajući njihovo (ne)znanje. Tražio je čvrste dokaze u svojim stavovima i u stavovima onih koji su sebe nazivali intelektualcima. Kao što je napisao Aristotel, bitniji je dokaz od jačine ubedljivosti sagovornika. Ono što danas čini nauku naukom možemo svakako zahvaliti Rodžeru Bejkonu, između ostalih. Spojio je nauku, filozofiju i teologiju koje su obično bile u suprotnosti u srednjem veku. Kritikovanje nema samo za cilj da se umanji značaj nečega već i da ga pitanjima i tražeći odgovore osnaži ili ako je potrebno i odbaci.
Berislav Kangrga
Izvori:
http://en.wikipedia.org/wiki/Opus_Majus
http://www2.nd.edu/Departments/Maritain/etext/hwp218.htm
http://www.newadvent.org/cathen/13111b.htm
https://books.google.rs/books?id=Gy3Vp7TurVUC&pg=PA19&lpg=PA19&dq=Analecta+Franciscana%22,+III,+360&source=bl&ots=ETrnbdHLCF&sig=BXiDtITb4D0gdNo6m2xolCsxW0o&hl=en&sa=X&ei=dS22VLi6DYOhyAOtioHwAQ&ved=0CB4Q6AEwAA#v=onepage&q=Analecta%20Franciscana%22%2C%20III%2C%20360&f=false
Celokupna srednjovekovna nauka počivala je na neutvrđenim istinama i nepouzdanima autoritetima. Nije postojala kritička misao. Bejkon je napravio „ kopernikanski obrt“. On je počeo da raspravlja o metodama u nauci i započeo je transformaciju srednjovekovne nauke u ozbiljnu nauku koja se temelji na proverenim činjenicama i istinima do kojih se došlo eksperimentisanjem i istraživanjem. Kao i Aristotel, on je smatrao da ništa što se ne može dokazati bez istraživanja i eksperimentisanja ne sme ostati istina. Bejkon je postao prvak modernog, eksperimentalnog naučnika.
Pošto se vratio iz Pariza u Englesku, upoznao je još jednog engleskog velikana, Roberta Grosetestea ( Robert Grosseteste, engl. 1175 – 1253. naučnik, sholastički filozof i biskup od Linkolna ) koji je imao veliki uticaj na njegov dalji rad. Kao i Robert, Bejkon je počeo da se bavi proučavanjem prirodnih nauka. Ušao je u red Franjevaca. Bez dozvole reda nije smeo da objavljuje javno niti da štampa svoje radove, a da nisu prethodno provereni. Bejkonova tri najvažnija dela su: „ Opus maius“, „ Opus minus“ i „Opus Tertium“.
Opus maius ili Veliko delo je pisano na latinskom. Ima 840 strana. U ovom delu on je spojio aristotelovski pogled na svet, nauku i filozofiju. U tom delu obuhvatio je sve aspekte: od prirodnih nauka, matematike, fizike, do filozofije, logike i gramatike. Proučavao je arapske spise koji su govorili o optici. Izučavao je oko, mozak i bio je fasciniran alhemijom i astrologijom. Kritikovao je julijanski kalendar i nazivao ga je „ užasnim, netolerantnim i smešnim“. Svojim proučavanjem doprineo je da se kasnije pojavi mikroskop, teleskop, hidraulika i parni brod.
Pisao je u svom Velikom delu da su pravoj mudrosti i istini prepreke slabi i nepouzdani autoriteti ( treba napomenuti da nije mislio na Crkvu ), običaji, neukost drugih kao i pretvaranje neznanja u lažno znanje. Takođe se zalagao da naučnici moraju da vladaju biblijskim jezicima, hebrejskim, latinskim, grčkim i arapskim. Pre svega, da bi mogli sami da čitaju dela u originalu i da tačno prevode što bi olakšalo život budućim generacijama kojima bi ostavili dostignuća koja olakšavaju život.
Bejkon nije jedan od onih koji je osuđivao srednjovekovno društvo, Crkvu i autoritete kao i same arhitekte Crkve. Po tom pitanju bio je tradicionalista, a opet bio je inovator koji je donosio modernost u prošlom vremenu. On je kritikovao i napadao svoje savremenike. Osuđivao je njihovo neznanje koje su prikazivali kao znanje. Time je sigurno stekao velike protivnike i verovatno je to bio jedan od razloga zbog čega je više od decenije proveo u pritvorima. Bio je na ivici, između onoga što je smelo da se izgovara i misli i onoga što se ne sme. On je bio neprijatelj besmislica i duboko je razumeo arapsku filozofiju. Pisao je da postoje dva puta u procesu saznanja: iskustvo i rasuđivanje. ( Experientia docet, lat.- Iskustvo podučava ). To je svakako bila prekretnica u srednjovekovnom načinu razmišljanja. Svi su samo ponavljali postojeće dogme bez ikakve provere da li su istinite. Niko se nije usuđivao da ih proveri. To je bilo pravo neznanje skrivano pod maskom lažnog znanja. Da li su njegove kolege gledale blagonaklono na njegove kritike? Sigurno da nisu.
U hronici „ Chronica XXIV Generalium Ordinis Minorum“ je zapisano: „ Hic Generalis frater Hieronymus de multorum fratrum consilio condemnavit et reprobavit doctrinam Fratris Rogerii Anglici, sacrae theologiae magistri, continens aliquas novitates suspectas.“ –lat. Vođa reda Hijeronim od Askolija ( Jerome of Ascoli, engl. kasnije Papa Nikola IV, Girolami Masci, ital. rođen kod Askolija, 1288-1292. ) na savet mnoge braće osudio je i odbacio doktrinu brata Rodžera Bejkona koja sadrži sumnjive inovacije zbog kojih je zatvoren.“
Da li je moguće da su njegovi protivnici svoju ljubomoru prikrili optužbama da se pod sumnjivim inovacijama krije jeres ili nešto još gore- veštičarenje?
______________________________________________________________________________________
IV deo- Zaključak
U njegovom drugom delu, Opus minus ( Manje delo ) koje je u većini izguljeno piše o potrebi reforme crkvenog učenja. Naveo je grehe prilikom proučavanja teologije. Kao grehe navodi nadmoć ( malo ko sme da suprostavi drugačije mišljenje koje je u suprotnosti sa zvaničnim ), zatim neznanje. Da bi pobedio neznanje on se strogo zalaže sa učenje jezika što bi omogućilo da inteligencija ne prepisuje postojeće prevode sa greškama već da naučnik sam čita klasike i da na taj način bude nezavisan u donošenju činjenica. Neznanje je praćeno neispravnim znanjem upravo zbog loših prevoda i nepoznavanja drevnih jezika.
Bejkon je smatrao sledeće: „ Sapientia sine eloquentia est quasi gladius acutus in manz paralyptici, sicut eloquentia expers sapientiae est quasi gladius acutus in many furiosi.“ – lat. ( Opus Tertium, I- 4).
„ Nauka bez rečitosti je kao oštar mač u rukama paralizovanog čoveka ( Nauka bez dokazanih istina nije nauka ), dok je rečitost bez nauke kao oštar mač u rukama besnog čoveka“. ( dogme koje su u to vreme vladale i koje nisu smele da se dovode u pitanju omogućavale su veliku manipulaciju nad običnim, neukim ljudima koji nisu smeli dovesti u pitanje „istine“ koje su važile. Time je običan čovek postao žrtva besnog čoveka ( neznanja ) sa oštrim mačem. Često je suprostavljanje vodećim autoritetima i znanju bila iskra za lomaču nad kojom su goreli veliki umovi.
Kao što sam napisao, Bejkon nije išao protiv crkvenih autoriteta, a ipak mnogo godina je bio zatvoren. Izazvao je sujetu svojih kolega napadajući njihovo (ne)znanje. Tražio je čvrste dokaze u svojim stavovima i u stavovima onih koji su sebe nazivali intelektualcima. Kao što je napisao Aristotel, bitniji je dokaz od jačine ubedljivosti sagovornika. Ono što danas čini nauku naukom možemo svakako zahvaliti Rodžeru Bejkonu, između ostalih. Spojio je nauku, filozofiju i teologiju koje su obično bile u suprotnosti u srednjem veku. Kritikovanje nema samo za cilj da se umanji značaj nečega već i da ga pitanjima i tražeći odgovore osnaži ili ako je potrebno i odbaci.
Berislav Kangrga
Izvori:
http://en.wikipedia.org/wiki/Opus_Majus
http://www2.nd.edu/Departments/Maritain/etext/hwp218.htm
http://www.newadvent.org/cathen/13111b.htm
https://books.google.rs/books?id=Gy3Vp7TurVUC&pg=PA19&lpg=PA19&dq=Analecta+Franciscana%22,+III,+360&source=bl&ots=ETrnbdHLCF&sig=BXiDtITb4D0gdNo6m2xolCsxW0o&hl=en&sa=X&ei=dS22VLi6DYOhyAOtioHwAQ&ved=0CB4Q6AEwAA#v=onepage&q=Analecta%20Franciscana%22%2C%20III%2C%20360&f=false
Zapis Rodžera Bejkona u njegovoj knjižici,
http://www.chethams.org.uk/treasures/treasures_necromancy.html
