Ulaz u katarski zamak Kveribus (Queribus)
http://www.cardabelle.fr/galerie-cathares.htm
U mom prošlom tekstu pisao sam o jeretičkom pokretu, sekti „ Apostolska braća“. U ovom članku osvrnuću se na još jedan jeretički pokret koji je svojim delovanjem uzdrmao temelje hrišćanskog sveta i protiv kog je pokrenut krstaški rat. U pitanju su Katari. Katari su kao religiozni pokret delovali u periodu između XI i XIV veka. Izveštaje o Katarima dobijamo uglavnom preko katoličkih hroničara; tako da treba voditi računa o pristrasnosti koja je mogla biti prisutna tokom pisanja izveštaja o ovoj verskoj sekti.
Reč „Katar“ je došla iz grčkog jezika i znači „čist“. Katari su u Francuskoj bili poznati kao „Albižani“, po francuskom gradu Albi. U Italiji su bili poznati kao „Patareni“. Ova reč potiče iz dijalekta koji se govorio u italijanskom gradu Milanu. „Patee“, ital. je pogrdan naziv i znači „odrpani“. Poznati su još kao „Bogumili“ i „Bugari“.
Postavlja se pitanje porekla ovog pokreta i šta je to što ga čini tako posebnim? Zašto su u Francuskoj nazivani i Bugarima? ( Bourges, franc.) Sa stanovišta jednog hrišćanina, Katari su bili čudaci, nastrani zbog svog stava o Crkvi i Bogu. Mihael Nurdberg (Michael Nordberg, šved. 1930. ) švedski istoričar tvrdi da je kasnije taj termin u francuskom jeziku dobio značenje „čudan“ i „nastran“. A u švedskom jeziku taj termin označava homoseksualca jer su Katari optuženi da su upražnjavali istopolne odnose. Nemačka reč „ketzerei“(katari) znači „jeres“. Za jednog lingvistu ovo je zanimljiva priča kako je ime jednog pokreta dobilo značenje za pogrdne termine.
Izgleda da je katarska jeres povezana sa „pavlićanima“. Pavlićani su sekta koja je nastala u VII veku u Jermeniji. Ova sekta se protivila slavljenju novih svetaca, klanjaju ikonama ( bili su protiv idolopoklonstva- da li je to kasnije uticalo na ikonoborački pokret u Vizantiji?) Da li je onda koren katarske jeresi došao sa istoka? Da li su ideje i tradicije iz islama uticale na ove pokrete? Islam strogo zabranjuje prikazivanje slika na kojima su predstavljeni Stvoritelj i Muhamed da ne bi došlo do pojave idolopoklonstva. Odnosno, da se ljudi ne klanjaju prikazi i slici. Ili je poreklo katarske jeresi na Balkanu? Da li su u Francuskoj zato još i nazivani „Bugarima“? U Bosni su pripadnici sekte imali jaku uporište i bili poznati kao „bogumili“ kao i u Bugarskoj? Ili je njihovo učenje stiglo u srednjovekovnu Bosnu posle njihovog uništenja u Francuskoj? Međutim, pokret nije imao zvanični centar. U Francuskoj su imali jako utvrđenje u Langedoku. Ova oblast je bila prepoznatljiva po visokom stepenu tolerancije i visokog stepena kulture. Kao što sam napisao da je možda islam uticao na ideje koje su oblikovale katarsku jeres; da li treba spomenuti i to što su Muslimani koji su vladali i velikim delovima Španije i bili tu prisutni sve do kraja srednjeg veka mogli da prenesu svoje ideje na okolne teritorije pošto se katarska jeres utvrdila na jugozapadu u blizini današnje španske granice?
Katari su se strogo protivili hijerarhijskom uređenju Rimokatoličke crkve. Bili su protiv njihove moralne, duhovne i političke iskvarenosti. Sinodi u Beču (1028.) i u Tuluzu (1056.) su osudili katarsko učenje. Jedan od bitnih događaja u istoriji katarskog pokreta je i katarski sabor koji se odigrao 1167. u Sen Feliksu ( Saint- Felix-Lauragis, franc.) koji je vodio katarski biskup Konstantinopolja, Niketa. Na tom saboru doneta je odluka o teritorijalnom razgraničenju katarskih crkava. Ovaj događaj upućuje nas o dobroj organizaciji i da je već u XI veku postojao veliki broj sledbenika.
Čime je ovaj pokret okupljao ljude oko sebe?
Prema katarskom učenju svet je stvorilo niže božanstvo. ( da li ovo znači verovanje u više bogova? ) To nije pravi Bog kako ga predstavljaju kao „jednog jedinog“. Katari su tog stvoritelja identifikovali sa Sotonom. Verovali su u reinkarnaciju pa i u to da je Hristos bio reinkarnacija. Reinkarnacija je bila na neki način kazna za sve one koji nisu živeli ispravnim životom u prošlosti. Kako ukazivati poštovanje prema nekom ko je zbog svojih grehova u prošlom životu i koji je ponovo došao na ovaj svet kao reinkranacija, misleći na Hrista? Takav način razmišljanja i samo učenje,sigurno da je bilo zastrašujuće kao i za obične, neupućene hrišćane kao i za crkvene velikodostojnike. Život je začarani krug. Život je patnja. Zoe Oldenburg ( Zoe Oldenburg, 1916-2002.), istoričar francuske srednjovekovne istorije je poistovetio ovaj pokret sa budistima, nazvavši ih „zapadnim Budistima“. Katari smatraju da svaki pojedinac treba da se trudi sam da spozna istinu o Bogu. Da njegovo saznanje ne ide preko posrednika ( Crkve ili sveštenika). Da li u takvom učenju ima mesta za Crkvu, obrede, sveštenstvo? Da li to znači rušenje svih poznatih načela na kojima je počivao srednjovekovni hrišćanski svet? Bog je dobar i to je bog ljubavi. Bog je bestelesan i on nije materija. Vasionu i sve materijalno stvorio je taj drugi, „niži bog“- Rex mundi, lat. – kralj sveta, koji je bio istinsko zlo. Dakle, sve što je vidljivo i nevidljivo, sve što je od materije sve je simbol zla. To znači i sam čovek. To je itekako u suprotnosti sa učenjem rimokatoličke crkve koja kaže da je svet stvorio od Boga kao i vasiona. Katari nisu verovali u večno proklestvo. Odbacivali su Raspeće i krst kao simbole materijalnog sveta. Nisu priznavali svete tajne, krštenje pre svega. Zašto su odbacivali krštenje? Krštenje se obavljalo svetom vodom. Šta je voda nego materija? A materiju i sve materijalno stvorio je taj niži bog koga nazivaju jednim jedinim. Obrede su izvodili na otvorenom polju ili u kući ili štali. Da bi se čovek približio bogu nije imao potrebu da bude na određenom mestu ( u Crkvi koja je ukrašena zlatom i srebrom i predtsvama svetitelja i Tvroca). Bog je svuda prisutan. Nalazi se svuda oko nas. Kao što nije bilo mesto gde će čovek da posveti molitve Bogu tako nije bilo ni bitno mesto sahranjivanja. Nisu sahranjivali svoje pokojnike na grobljima već u prirodi. Sebe su nazivali terminom „ bons hommes“, franc. - dobri ljudi ili „ bons chretiens“, franc. – dobri hriščani. Žan Žirar ( Jean Guiraud, franc, 1866- 1953), francuski istoričar je opisao njihove škole, bolnice i radionice za siromašne žene. To govori o njihovoj istinskoj brizi za ljude oko sebe kao i o dobroj organizaciji katarskog društva.
Katari su za razliku od Hrišćana primali „njihov oblik krštenja“ na samrti. Dok su Hrišćani to činili kod dece, po rođenju. Katarsko krštenje se nazivalo Consolamentum, lat.- oslobađanje od materije. Consolamentum se primao samo jednom. A šta se dešavalo ukoliko neko ko je bio na samrti iznenada ozdravi? Uglavnom bi tada čovek odbijao da pije vodu i da se hrani da ne bi počinio greh i da njegova duša ne doživi reinkarnaciju. Kao što sam napisao, odbijali su ideju večnog prokletsva koje je sa sobom nosilo i samoubistvo. Hrišćansko učenje proklinje samoubice i samoubistvo jer je Stvoritelj gospodar ljudskog života i on odlučuje kada će ljudsko biće pozvati pred Sud. Da li se kod katara radi o ideji da je čovek gospodar svog života? Da li je to prilično moderno shvatanje u srednjem veku?
Kakva je bila organizacija katarske Crkve?
Vernici su se delili na dve grupe: na Perfekte (savršene) - bonhommes- dobri ljudi i na „Credentes“, lat. – one koje veruju tj. vernike.
Perfekti su služili svojoj crkvi. Odbijali su brak jer jer rađanje nastavak začaranog kruga reinkarnacije kao i patnje. Bili su spiritualna elita koja je živela u potpunoj aksezi odbacujući materijalno bogatstvo. Bili su vegetarijanci. Odbijali su da jedu sve što je nastalo seksualnom reprodukcijom.
Vernici su se venčavali i živeli običnim životima. Pridavali su veći značaj Mariji Magdaleni i dopuštali da žena bude duhovni učitelj. Dakle, bile su ravnopravne sa muškarcima u hijerarhijskom smislu u katarskoj crkvi. To je itekako bilo u suprotnosti sa običajem u Rimokatoličkoj crkvi prema ženama. Žena je ipak bila Evina kćerka koja je naterala čoveka na greh.
Zaista, prema ovome može se reći da su Katari vodili potpuno drugačiji život. Rim je pokušao prvo mirnim putem da odbrani svoje interese. Želeo je običnom verniku da prikaže da Crkva teži i poštuje materijalno siromaštvo i da ide stopama Apostola. Kao odgovor i protivteža Katarima, Crkva je odobrila osnivanje dva prosjačka reda. To su red „male braće“ ili Franjevaca čiji je osnivač Franjo Asiški ( Giovanni di Pietro di Bernardone, ital. 1181-1226.), katolički fratar. Drugi red je red „dominikanaca“ (domini, lat- gospodnji, canes, lat.- psi pa se može prevest kao božiji psi) čiji je osnivač Dominik de Guzman ( Dominic de Gusman, špan. 1170-1221.), španski sveštenik.
Žak Legof je izneo zanimljiv odgovor na pitanje zašto je katarska jeres zahvatila čak i visoko plemstvo Langedoka, ne samo ljude iz nižeg staleža. Rimokatolička crkva se oštro suprostavljala sklapanju brakova među članovima porodice. Zabrana sklapanja ovakvih brakova omogućavala je rasparčavanje feudalnih poseda. Materijalna korist i crkvena zabrana su pre svega imali znatan uticaj na širenje i prihvatanje katarske jeresi.
Papa Inoćentije III (Innocentius III, lat. Lotario dei Conti di Segni, 1198-1216) prvo je pokušao na miran način da iskoreni ovu jeres. Međutim kada je ubijen njegov emisar Pjer Kastelno (Pierre de Castelnau, franc. um.1209), papa je doneo odluku da se pokrene krstaški rat na evropskom kontinentu protiv pokreti. Postavlja se jedno zanimljivo pitanje. Da li je papa ovim ratom hteo da opere ruke pošto je krstaše naveo da osvoje Konstantinopolj 1204. i sruše Vizantijsko carstvo umesto da oslobode Svetu zemlju? Verovatnoća je mala da je imao osećaj griže savesti. Krstaški rat protv katara je dobio karakteristiku genocida. Genocid se definiše kao sistematsko istrebljenje čitave jedne grupe ljudi, nacije, rase..itd.
Podatke o ratu saznajemo preko katoličkog hroničara rata, Petra de Černeja ( Peter Vaux de Cernay, franc. um. 1215.) i njegovog dela „ Historia Albigensis.“ Francuski kralj Filip II Avgust (Philippe Auguste, franc. 1165-1223.) nije bio zainteresovan da stane na čelo krstaške vojske i da se bori protiv onih plemića koji su postali katari, a bili su njegovi vazali. Na čelo vojske stupili su Rajmond Rožer, grof Karkasone (Carcassone,franc.) (Raimon Rogier, oksit. 1185-1209.) i vojvoda Barselone i kralj Aragona, Pedro II de Aragon (1178-1213).
U ovom ratu su se istakla dva događaja zbog posebne okrutnosti prema katarima. Jako uporište su Katari imalu u gradu Karkasoni. Krstaši su uspeli da zauzmu grad i gole stanovnike su isterali iz grada. Prilikom osvajanja katarskog uporišta, grada Bezijea (Bezier, franc.) ostao je zapisan odgovor biskupa Arnolda ( Arnaud Amalric, franc. um.1225. cistercitski opat). Na pitanje kako da odvoje hrišćane od katara iz tog grada ne želeći da nanesu štetu nekom nevinom licu, biskup je odgovorio: „ Caedite eos. Novit enim Dominus qui sunt eius.“- Pobijte ih sve. Bog će prepoznati svoje. (hrišćane)
Krstaški rat protiv Katara je završen sporazumom u Parizu 1229. Katarska jeres je gotovo uništena što je i bio cilj pape Inoćentija III. Da li se radilo o odbrani istine? Da li je pobedila pravda ili onaj ko je imao silu? Da li je katarsko učenje bilo pogrešno ili ispravno? Da li je njihova kritika na moralnu i političku izopačenost Rimokatoličke crkve bila (ne)opravdana? Ali, srednjovekovno društvo i pojedinci posle ovoh stravičnih događaja nisu bili zaplašeni. Točak istorije nemilosrdno gazi napred. Sloboda se u srednjem veku tražila kroz religiozne pokrete kao i istina. Tek kada Crkva bude odvojena od države, to će biti prva pobeda u osvajanju slobode čoveka. Sloboda na različito razmišljanje i na drugačije stavove.
Berislav Kangrga
Literatura:
Mihael Nurdberg, Dinamični srednji vek, Beograd, Evoluta, 2011. 285.
Žak Legof, Da li je Evropa stvorena u srednjem veku?, Beograd, Klio, 2010. 331.
Reč „Katar“ je došla iz grčkog jezika i znači „čist“. Katari su u Francuskoj bili poznati kao „Albižani“, po francuskom gradu Albi. U Italiji su bili poznati kao „Patareni“. Ova reč potiče iz dijalekta koji se govorio u italijanskom gradu Milanu. „Patee“, ital. je pogrdan naziv i znači „odrpani“. Poznati su još kao „Bogumili“ i „Bugari“.
Postavlja se pitanje porekla ovog pokreta i šta je to što ga čini tako posebnim? Zašto su u Francuskoj nazivani i Bugarima? ( Bourges, franc.) Sa stanovišta jednog hrišćanina, Katari su bili čudaci, nastrani zbog svog stava o Crkvi i Bogu. Mihael Nurdberg (Michael Nordberg, šved. 1930. ) švedski istoričar tvrdi da je kasnije taj termin u francuskom jeziku dobio značenje „čudan“ i „nastran“. A u švedskom jeziku taj termin označava homoseksualca jer su Katari optuženi da su upražnjavali istopolne odnose. Nemačka reč „ketzerei“(katari) znači „jeres“. Za jednog lingvistu ovo je zanimljiva priča kako je ime jednog pokreta dobilo značenje za pogrdne termine.
Izgleda da je katarska jeres povezana sa „pavlićanima“. Pavlićani su sekta koja je nastala u VII veku u Jermeniji. Ova sekta se protivila slavljenju novih svetaca, klanjaju ikonama ( bili su protiv idolopoklonstva- da li je to kasnije uticalo na ikonoborački pokret u Vizantiji?) Da li je onda koren katarske jeresi došao sa istoka? Da li su ideje i tradicije iz islama uticale na ove pokrete? Islam strogo zabranjuje prikazivanje slika na kojima su predstavljeni Stvoritelj i Muhamed da ne bi došlo do pojave idolopoklonstva. Odnosno, da se ljudi ne klanjaju prikazi i slici. Ili je poreklo katarske jeresi na Balkanu? Da li su u Francuskoj zato još i nazivani „Bugarima“? U Bosni su pripadnici sekte imali jaku uporište i bili poznati kao „bogumili“ kao i u Bugarskoj? Ili je njihovo učenje stiglo u srednjovekovnu Bosnu posle njihovog uništenja u Francuskoj? Međutim, pokret nije imao zvanični centar. U Francuskoj su imali jako utvrđenje u Langedoku. Ova oblast je bila prepoznatljiva po visokom stepenu tolerancije i visokog stepena kulture. Kao što sam napisao da je možda islam uticao na ideje koje su oblikovale katarsku jeres; da li treba spomenuti i to što su Muslimani koji su vladali i velikim delovima Španije i bili tu prisutni sve do kraja srednjeg veka mogli da prenesu svoje ideje na okolne teritorije pošto se katarska jeres utvrdila na jugozapadu u blizini današnje španske granice?
Katari su se strogo protivili hijerarhijskom uređenju Rimokatoličke crkve. Bili su protiv njihove moralne, duhovne i političke iskvarenosti. Sinodi u Beču (1028.) i u Tuluzu (1056.) su osudili katarsko učenje. Jedan od bitnih događaja u istoriji katarskog pokreta je i katarski sabor koji se odigrao 1167. u Sen Feliksu ( Saint- Felix-Lauragis, franc.) koji je vodio katarski biskup Konstantinopolja, Niketa. Na tom saboru doneta je odluka o teritorijalnom razgraničenju katarskih crkava. Ovaj događaj upućuje nas o dobroj organizaciji i da je već u XI veku postojao veliki broj sledbenika.
Čime je ovaj pokret okupljao ljude oko sebe?
Prema katarskom učenju svet je stvorilo niže božanstvo. ( da li ovo znači verovanje u više bogova? ) To nije pravi Bog kako ga predstavljaju kao „jednog jedinog“. Katari su tog stvoritelja identifikovali sa Sotonom. Verovali su u reinkarnaciju pa i u to da je Hristos bio reinkarnacija. Reinkarnacija je bila na neki način kazna za sve one koji nisu živeli ispravnim životom u prošlosti. Kako ukazivati poštovanje prema nekom ko je zbog svojih grehova u prošlom životu i koji je ponovo došao na ovaj svet kao reinkranacija, misleći na Hrista? Takav način razmišljanja i samo učenje,sigurno da je bilo zastrašujuće kao i za obične, neupućene hrišćane kao i za crkvene velikodostojnike. Život je začarani krug. Život je patnja. Zoe Oldenburg ( Zoe Oldenburg, 1916-2002.), istoričar francuske srednjovekovne istorije je poistovetio ovaj pokret sa budistima, nazvavši ih „zapadnim Budistima“. Katari smatraju da svaki pojedinac treba da se trudi sam da spozna istinu o Bogu. Da njegovo saznanje ne ide preko posrednika ( Crkve ili sveštenika). Da li u takvom učenju ima mesta za Crkvu, obrede, sveštenstvo? Da li to znači rušenje svih poznatih načela na kojima je počivao srednjovekovni hrišćanski svet? Bog je dobar i to je bog ljubavi. Bog je bestelesan i on nije materija. Vasionu i sve materijalno stvorio je taj drugi, „niži bog“- Rex mundi, lat. – kralj sveta, koji je bio istinsko zlo. Dakle, sve što je vidljivo i nevidljivo, sve što je od materije sve je simbol zla. To znači i sam čovek. To je itekako u suprotnosti sa učenjem rimokatoličke crkve koja kaže da je svet stvorio od Boga kao i vasiona. Katari nisu verovali u večno proklestvo. Odbacivali su Raspeće i krst kao simbole materijalnog sveta. Nisu priznavali svete tajne, krštenje pre svega. Zašto su odbacivali krštenje? Krštenje se obavljalo svetom vodom. Šta je voda nego materija? A materiju i sve materijalno stvorio je taj niži bog koga nazivaju jednim jedinim. Obrede su izvodili na otvorenom polju ili u kući ili štali. Da bi se čovek približio bogu nije imao potrebu da bude na određenom mestu ( u Crkvi koja je ukrašena zlatom i srebrom i predtsvama svetitelja i Tvroca). Bog je svuda prisutan. Nalazi se svuda oko nas. Kao što nije bilo mesto gde će čovek da posveti molitve Bogu tako nije bilo ni bitno mesto sahranjivanja. Nisu sahranjivali svoje pokojnike na grobljima već u prirodi. Sebe su nazivali terminom „ bons hommes“, franc. - dobri ljudi ili „ bons chretiens“, franc. – dobri hriščani. Žan Žirar ( Jean Guiraud, franc, 1866- 1953), francuski istoričar je opisao njihove škole, bolnice i radionice za siromašne žene. To govori o njihovoj istinskoj brizi za ljude oko sebe kao i o dobroj organizaciji katarskog društva.
Katari su za razliku od Hrišćana primali „njihov oblik krštenja“ na samrti. Dok su Hrišćani to činili kod dece, po rođenju. Katarsko krštenje se nazivalo Consolamentum, lat.- oslobađanje od materije. Consolamentum se primao samo jednom. A šta se dešavalo ukoliko neko ko je bio na samrti iznenada ozdravi? Uglavnom bi tada čovek odbijao da pije vodu i da se hrani da ne bi počinio greh i da njegova duša ne doživi reinkarnaciju. Kao što sam napisao, odbijali su ideju večnog prokletsva koje je sa sobom nosilo i samoubistvo. Hrišćansko učenje proklinje samoubice i samoubistvo jer je Stvoritelj gospodar ljudskog života i on odlučuje kada će ljudsko biće pozvati pred Sud. Da li se kod katara radi o ideji da je čovek gospodar svog života? Da li je to prilično moderno shvatanje u srednjem veku?
Kakva je bila organizacija katarske Crkve?
Vernici su se delili na dve grupe: na Perfekte (savršene) - bonhommes- dobri ljudi i na „Credentes“, lat. – one koje veruju tj. vernike.
Perfekti su služili svojoj crkvi. Odbijali su brak jer jer rađanje nastavak začaranog kruga reinkarnacije kao i patnje. Bili su spiritualna elita koja je živela u potpunoj aksezi odbacujući materijalno bogatstvo. Bili su vegetarijanci. Odbijali su da jedu sve što je nastalo seksualnom reprodukcijom.
Vernici su se venčavali i živeli običnim životima. Pridavali su veći značaj Mariji Magdaleni i dopuštali da žena bude duhovni učitelj. Dakle, bile su ravnopravne sa muškarcima u hijerarhijskom smislu u katarskoj crkvi. To je itekako bilo u suprotnosti sa običajem u Rimokatoličkoj crkvi prema ženama. Žena je ipak bila Evina kćerka koja je naterala čoveka na greh.
Zaista, prema ovome može se reći da su Katari vodili potpuno drugačiji život. Rim je pokušao prvo mirnim putem da odbrani svoje interese. Želeo je običnom verniku da prikaže da Crkva teži i poštuje materijalno siromaštvo i da ide stopama Apostola. Kao odgovor i protivteža Katarima, Crkva je odobrila osnivanje dva prosjačka reda. To su red „male braće“ ili Franjevaca čiji je osnivač Franjo Asiški ( Giovanni di Pietro di Bernardone, ital. 1181-1226.), katolički fratar. Drugi red je red „dominikanaca“ (domini, lat- gospodnji, canes, lat.- psi pa se može prevest kao božiji psi) čiji je osnivač Dominik de Guzman ( Dominic de Gusman, špan. 1170-1221.), španski sveštenik.
Žak Legof je izneo zanimljiv odgovor na pitanje zašto je katarska jeres zahvatila čak i visoko plemstvo Langedoka, ne samo ljude iz nižeg staleža. Rimokatolička crkva se oštro suprostavljala sklapanju brakova među članovima porodice. Zabrana sklapanja ovakvih brakova omogućavala je rasparčavanje feudalnih poseda. Materijalna korist i crkvena zabrana su pre svega imali znatan uticaj na širenje i prihvatanje katarske jeresi.
Papa Inoćentije III (Innocentius III, lat. Lotario dei Conti di Segni, 1198-1216) prvo je pokušao na miran način da iskoreni ovu jeres. Međutim kada je ubijen njegov emisar Pjer Kastelno (Pierre de Castelnau, franc. um.1209), papa je doneo odluku da se pokrene krstaški rat na evropskom kontinentu protiv pokreti. Postavlja se jedno zanimljivo pitanje. Da li je papa ovim ratom hteo da opere ruke pošto je krstaše naveo da osvoje Konstantinopolj 1204. i sruše Vizantijsko carstvo umesto da oslobode Svetu zemlju? Verovatnoća je mala da je imao osećaj griže savesti. Krstaški rat protv katara je dobio karakteristiku genocida. Genocid se definiše kao sistematsko istrebljenje čitave jedne grupe ljudi, nacije, rase..itd.
Podatke o ratu saznajemo preko katoličkog hroničara rata, Petra de Černeja ( Peter Vaux de Cernay, franc. um. 1215.) i njegovog dela „ Historia Albigensis.“ Francuski kralj Filip II Avgust (Philippe Auguste, franc. 1165-1223.) nije bio zainteresovan da stane na čelo krstaške vojske i da se bori protiv onih plemića koji su postali katari, a bili su njegovi vazali. Na čelo vojske stupili su Rajmond Rožer, grof Karkasone (Carcassone,franc.) (Raimon Rogier, oksit. 1185-1209.) i vojvoda Barselone i kralj Aragona, Pedro II de Aragon (1178-1213).
U ovom ratu su se istakla dva događaja zbog posebne okrutnosti prema katarima. Jako uporište su Katari imalu u gradu Karkasoni. Krstaši su uspeli da zauzmu grad i gole stanovnike su isterali iz grada. Prilikom osvajanja katarskog uporišta, grada Bezijea (Bezier, franc.) ostao je zapisan odgovor biskupa Arnolda ( Arnaud Amalric, franc. um.1225. cistercitski opat). Na pitanje kako da odvoje hrišćane od katara iz tog grada ne želeći da nanesu štetu nekom nevinom licu, biskup je odgovorio: „ Caedite eos. Novit enim Dominus qui sunt eius.“- Pobijte ih sve. Bog će prepoznati svoje. (hrišćane)
Krstaški rat protiv Katara je završen sporazumom u Parizu 1229. Katarska jeres je gotovo uništena što je i bio cilj pape Inoćentija III. Da li se radilo o odbrani istine? Da li je pobedila pravda ili onaj ko je imao silu? Da li je katarsko učenje bilo pogrešno ili ispravno? Da li je njihova kritika na moralnu i političku izopačenost Rimokatoličke crkve bila (ne)opravdana? Ali, srednjovekovno društvo i pojedinci posle ovoh stravičnih događaja nisu bili zaplašeni. Točak istorije nemilosrdno gazi napred. Sloboda se u srednjem veku tražila kroz religiozne pokrete kao i istina. Tek kada Crkva bude odvojena od države, to će biti prva pobeda u osvajanju slobode čoveka. Sloboda na različito razmišljanje i na drugačije stavove.
Berislav Kangrga
Literatura:
Mihael Nurdberg, Dinamični srednji vek, Beograd, Evoluta, 2011. 285.
Žak Legof, Da li je Evropa stvorena u srednjem veku?, Beograd, Klio, 2010. 331.
http://www.harztocht.nl/geo/geografiek.html
