Papa na samrt sa odgriženim šakama.
http://en.wikipedia.org/wiki/Pope_Boniface_VIII#mediaviewer/File:Bonifac8_Boccaccio.jpg
Međutim, do novog ali otvorenog sukoba između francuskog kralja i pape dolazi kada je kralj naredio da se uhapsi papski legat, Bernard Saiset ( Bernard Saisset ). Bio je optužen da je planirao da podigne ustanak protiv kralja. Papin odgovor kralju je bio oštar. Zapretio je kralju svrgnućem.
1301. papa je doneo bulu „Ausculta fili“- Poslušaj, sine u kojom on sebe navodi kao spiritualnog vladara nad zemaljskim kraljevima. Kralj je pred narodom bulu bacio u vatru koja je izgorela. To je bio simboličan čin u kome su dva čoveka odmeravali snage. Nije se radilo ni o redu ni o zakonu. Već o tome ko na svojoj strani ima veću silu. Taj će i pobediti. Naredne godine, papa je doneo bulu „Unam sanctam“ koja u stvari na jednostavan način opisuje prirodu sukoba. Citiraću neke rečenice iz bule: ( a ona je takođe postavljena u celosti na sajtu i možete je pročitati ).
„Nema druge moći sem one od Boga i stvari koje su ovde podređene su Bogom dane.“( Non est potestas nisi a Deo; quae autem sunt, a Deo ordinata sunt) ...ali ukoliko se ogreši najviša duhovna vlast presuda joj dolazi od Boga, a ne od čoveka, pozivajući se na apostolska dela:” Duhovni čovek sudi svim stvarima a njemu sud ne dolazi od čoveka.”(sed, si deviat spiritualis minor, a suo superiori si vero suprema, a solo Deo, non ab homine poterit judicari, testante Apostolo: Spiritualis homo judicat omnia, ipse autem a nemine judicatur). Stoga, mi objavljujemo, mi proglašavamo i određujemo da je apsolutno potrebno za izbavljenje svakog ljudskog bića da bude podanik rimskog pontifa. (Porro subesse Romano Pontifici omni humanae creaturae declaramus dicimus, definimus et pronunciamus omnino esse de necessitate salutis.)
Dakle, papi niko ne može da sudi. On je sudija i vladarima. On je iznad njih i oni njemu odgovaraju. Njegova moć je jedina i stvarna, zemaljska vlast je prolazna. Svako ko želi spasenje i raj posle života mora da bude pokoran njemu- papi.
Sada na scenu stupa Gijom de Nogare ( Gullame de Nogaret ) koga opisuju kao agenta, advokata i sveštenika. On je savetovao francuskog kralja Filipa IV da se na koncilu papa Bonifacije VIII proglasi nepodobnim za tu dužnost i da se okrivi za preljubu. Oskrnavio je brak pape Celestina V i Crkve- odnosno on je njegov uzurpator. Zatim, Gijom je izneo niz stravičnih optužbi protiv pape. Optužen je za sodomiju, jeres, bogohulništvo, krađu crkvene imovine u korist svoje porodice, otkrivanje ispovesti i kao vrh ledenog brega da je u ljubavnoj vezi sa svojim ljubimcem- demonom kog čuva u prstenu. Ovo su bile stravične optužbe. Ali, ovaj put, neko drugi je koristio arsenal optužbi protv jednog pape. U besu, Bonifacije VIII objavljuje anatemu protiv Filipa IV iako njen cilj nije bio ostvaren. Cilj je bio da se Filip IV svrgne sa vlasti. Papa se odlučio na još jedan stravičan potez. Odlučio je da baci interdikt kojim može da izopšti neku zajednicu, grad pa čak i državu. Šta znači interdikt? On je zabranjivao da sveštenici u toj zemlji vrše krštenje, pričešće, oprost grehova i sahrane što znači da je svaki Francuz osuđen na pakao. Papa je hteo da iskoristi srednjovekovno sujeverje i strah od smrti i pakla i da pobuni narod protiv vlasti. Sada je bilo pitanje vremena. Što duže prolazi, a ništa ne čini –kralj gubi. Odlučio se da uz pomoć porodice Kolona i trupa pod komandom Gijom de Nogarea pokaže papi ko ima stvarnu moć i silu. Trupe su ušle u grad u kom se papa rodio i gde se on nalazio trenutno, u Anani (Anagni, ital. ). Zarobili su osamdesetšestogodišnjeg papu i fizički ga maltretirali. U međuvremenu, narod je digao ustanak i oslobodio papu koji je posle par nedelja preminuo u Rimu. Prema legendi, ubio se udarajući glavom u zid svoje sobe i jedući svoje ruke. Po drugoj legendi pričalo se da su nečije ruke navodile njegovu glavu da udara u kamen.
Istina ili ne, papa osim težine svojih reči nije imao vojnu silu. Kao što se on možda poigravao, prema legendi sa papom Celestinom V, tako je sada neka „natrpirodna sila“ odigrala ulogu u trenutku njegove smrti „navodeći njegovu glavu da udara o zid“. Vreme kada se odigrava ova zanimljiva istorijska scena je vreme kada nastaju nacionalne države. Nacionalni suverenitet nadvisuje univerzalnu crkvenu moć. To je vreme kada se vrši centralizacija kraljevske vlasti. Kralj Filip IV se okružio sposobnim ljudima; pravnicima i izbacio monahe u sprovođenju prava. Kolač nije bio dovoljan za dva slavljenika.
Berislav Kangrga
