Svakog od nas je bar jednom u životu ponela misao o ove dve teme: o smrti i životu. U srednjem veku je postojao drugačiji pogled na ova dva životna ciklusa koji je drugačiji od današnjeg. Zanimljivo je poređenje kada se radi o ova dva ciklusa u smislu kako su ljudi u antičkom periodu i u srednjem veku mislili o životu i smrti. U antičkom periodu na smrt se gledalo sa prezirom u kome je postojao otkriveni strah od prolaznosti vremena. Leš je gledan sa gađenjem; uopšte odnos prema telesnom je bio poptuno drugačiji. U antici se neguju i slave one vrednosti koje su strogo osuđivane u srednjem veku; neguje se kult tela dok se u srednjem veku gaji prezir i stid prema ljudskom telu. U srednjem veku, u vreme konačne pobede i proširenja hrišćanstva uzdiže se smrt kao životni ciklus. Ne postoji više gađenje ni prezir prema posmrtnim ostacima. Oni se sahranjuju na posvećenom tlu, oko crkve, a oko crkve nastaju i naselja. U antici su takva mesta izopštena od dodira sa ljudima, a u srednjem veku suprotno- postoji dodir između sveta živih i mrtvih.
U srednjem veku, pisao sam ranije, nije postojala jasna granica između prirodnog i natprirodnog. Između neba i zemlje stajale su nevidljive Jakovljeve lestvice. Niz njih spuštao se materijalni život, a gore, ka nebu išlo se kao duhovnim visinama. Život je trenutak kada se ljudska duša bori između tame i svetlost. Đavo osporava vlast Boga na Zemlji i to se često objašnjavalo kao prvi primer neposlušnog vazala prema svom senioru. Đavo je pali anđeo koji se odmetnuo od Boga prema tumačenju Biblije. Svakom od nas se javljaju pitanja koja govore o tome da se na smrt mora stalno misliti. To je bila poruka Crkve. Šta se dešava sa mrtvima? Kako to smrt ne bira staleže, godine, pol? Šta je raj i pakao i kako oni izgledaju?
Iako je postojao ogroman strah od greha sa druge strane neki su u tom strahu i religioznoj zanetosti odlazili u drugu krajnost koja se može danas okarakterisati kao krajnje ludilo. U ranom srednjem veku papa Stefan VII je organizovao mrtvački sinod ili Synodus horrenda kada je iskopano telo prethodnog pape Formozija i odneto pred sud da bi mu se sudilo za njegove greške i grehe. Iako je akcenat stavljan na duhovnost kada se radi o religiji i veri sa druge strane u svemu tome je postojao duh materijalizma. Gajio se kult prema delovima tela svetitelja. Ljudima kao da je bio potreban neki predmet, relikvija ili bilo šta drugo da bi imali viziju kome se obraćaju i mole. Da bi imali jasniju sliku o čemu govorim i kako nije postojao strah od „obesvećivanja“ koji je podrazumevao sakaćenje tela govori i priča o Tomi Akvinskom. Sveti Toma Akvinski je jedan od najvažnijih katoličkih teologa. Posle njegove smrti njegovo telo je skuvano, glava mu je odsečena, a telo preparirano.
O tome koliko je tema o smrti bila značajna i koliko se o tome razmišljalo govori i knjiga koja je nastala krajem srednjeg veka. „Ars moriendi“- Veština umiranja u kojoj se govori o iskušenjima kojima se služi đavo prilikom lova na duše onih koji su na samrti.
Strah od smrti je pojačavan i umetničkim prikazima demona i pakla. U smrti je svako dobijao ono što ja zaslužio. To je bila uteha ugnjetenima. Sugerisalo se na to da čoveka čeka večna nagrada ili kazna u zavisnosti kako se ponašao u životu. Život je u tom pogledu bio samo tren dok je smrt bila večnost. Život je smrt, a smrt je postala život.
Berislav Kangrga
U srednjem veku, pisao sam ranije, nije postojala jasna granica između prirodnog i natprirodnog. Između neba i zemlje stajale su nevidljive Jakovljeve lestvice. Niz njih spuštao se materijalni život, a gore, ka nebu išlo se kao duhovnim visinama. Život je trenutak kada se ljudska duša bori između tame i svetlost. Đavo osporava vlast Boga na Zemlji i to se često objašnjavalo kao prvi primer neposlušnog vazala prema svom senioru. Đavo je pali anđeo koji se odmetnuo od Boga prema tumačenju Biblije. Svakom od nas se javljaju pitanja koja govore o tome da se na smrt mora stalno misliti. To je bila poruka Crkve. Šta se dešava sa mrtvima? Kako to smrt ne bira staleže, godine, pol? Šta je raj i pakao i kako oni izgledaju?
Iako je postojao ogroman strah od greha sa druge strane neki su u tom strahu i religioznoj zanetosti odlazili u drugu krajnost koja se može danas okarakterisati kao krajnje ludilo. U ranom srednjem veku papa Stefan VII je organizovao mrtvački sinod ili Synodus horrenda kada je iskopano telo prethodnog pape Formozija i odneto pred sud da bi mu se sudilo za njegove greške i grehe. Iako je akcenat stavljan na duhovnost kada se radi o religiji i veri sa druge strane u svemu tome je postojao duh materijalizma. Gajio se kult prema delovima tela svetitelja. Ljudima kao da je bio potreban neki predmet, relikvija ili bilo šta drugo da bi imali viziju kome se obraćaju i mole. Da bi imali jasniju sliku o čemu govorim i kako nije postojao strah od „obesvećivanja“ koji je podrazumevao sakaćenje tela govori i priča o Tomi Akvinskom. Sveti Toma Akvinski je jedan od najvažnijih katoličkih teologa. Posle njegove smrti njegovo telo je skuvano, glava mu je odsečena, a telo preparirano.
O tome koliko je tema o smrti bila značajna i koliko se o tome razmišljalo govori i knjiga koja je nastala krajem srednjeg veka. „Ars moriendi“- Veština umiranja u kojoj se govori o iskušenjima kojima se služi đavo prilikom lova na duše onih koji su na samrti.
Strah od smrti je pojačavan i umetničkim prikazima demona i pakla. U smrti je svako dobijao ono što ja zaslužio. To je bila uteha ugnjetenima. Sugerisalo se na to da čoveka čeka večna nagrada ili kazna u zavisnosti kako se ponašao u životu. Život je u tom pogledu bio samo tren dok je smrt bila večnost. Život je smrt, a smrt je postala život.
Berislav Kangrga
