Četiri mita o krstaškim ratovima izneo je istoričar, Pol Kraford ( Dr Paul Crawford, engl. California University of Pennsylvania.) koji poseduje sposobnost da jezikom nauke prenese znanje širokoj javnosti, a koje je razumljivo i jednostavno i lako prihvatljivo.

U ovom članku izneću četiri teze o krstaškim ratovima koje su nastale kao odgovor na govor bivšeg američkog predsednika Bila Klintona na „ odgovor zapada posle terorističkih napada 11. septembra 2001.“ u kome je on izneo podatke koji se smatraju činjenicama, a u stvari su mit pošto je izneo pogled na odnos zapada i muslimanskog sveta kroz istoriju. 
Ono što svi „znaju“ o krstaškim ratovima ne mora da znači da je istina. Uzeli smo četiri mita koji su najčešći i podvrgli smo ih kritici.

Mapa Bliskog i Srednjeg istoka, Afrike i Evrope- širenje kalifata. https://en.wikipedia.org/wiki/First_Crusade

Prvi mit

Izvan teritorija nekadašnjeg rimskog carstva u kome je hrišćanstvo postalo jedina religija postojale su takođe hrišćanske zajednice; i u Persiji ( nestorijansko hrišćanstvo ) i u Arabiji.

U VIII veku hrišćani su izgubili vlast nad Egiptom, Palestinom, severnom Afrikom, Španijom, većim delom Male Azije i južne Francuske. Hrišćanske zajednice na prostoru Arabije su istisnute kao i jevrejska zajednica. Tog trenutka, trećinom nekadašnjeg rimskog hrišćanskog carstva zavladao je islam.

Šta se to desilo?

Većina ljudi ne zna odgovor. Karlo Veliki je zaustavio prodor muslimana na krajnjem zapadu Evrope oko 800. što je okrenulo napadače ka Italiji i nateralo pape da zaštite napadnute hrišćane čime su se direktno umešali u odbranu teritorija.

Romejsko carstvo je bilo oslabljeno gubitkom teritorija tokom VII i VIII veka i trebalo je vremena da povrati moć. U X veku Romejsko carstvo je načinilo veliki napredak; povratili su veliki deo Sirije i Palestine, ipak nisu uspeli da povrate Jerusalim. Muslimani su izvršili jak protivudar i vratili pod svoju vlast Alepo i Antiohiju.

Borba se nastavila tokom XI veka. 1009. godine mentalno poremećen muslimanski vođa je uništio Crkvu Svetog groba u Jerusalimu i naredio velike progone Hrišćana i Jevreja. On je uskoro bio svrgnut i sve do 1038. Romeji su pregovarali o rekonstruisanju porušenog zdanja. Međutim, na istorijsku scenu stupaju Turci Seldžuci koji su narušili „modus vivendi“, lat.- suživot između arapskih muslimana i hrišćanskih podanika. Hodočasništvo je postalo posebno opasno i teško izvodljivo pa su hodočanisci sa zapada nosili sa sobom oružje da bi zaštitili sebe na putu do najsvetijih hrišćanskih gradova u Palestini.

Međutim, na zapadu i u centralnom delu Mediterana, Piza je uspela da zauzme muslimansko uporište na severu Afrike i time preseče put muslimanskim napadima što je vratilo samopouzdanje italijanskim hrišćanima. Dok je na zapadu hrišćanstvo polako ali sigurno odnosilo pobedu nad muslimanima, na istoku je bilo drugačije. 

Ilustracija iz XV veka, francuski prevod Bokačovog dela " De casibus virorum illustrium"- O sudbinama poznatih muževa ( ljudi ). Na slici je prikazan muslimanski vojskovođa Alp Arslan koji ponižava romejskog vasilevsa Romana IV. https://en.wikipedia.org/wiki/File:BnF_Fr232_fol323_Alp_Arslan_Romanus.jpg

Uspon muslimanskih Turaka je promenio odnos snaga protiv Romeje koja je izgubila znatan procenat teritorije tokom 1060.-ih godina. Porazom u bici kod Mancikerta, 1071. Hrišćani su izgubili kontrolu nad skoro celom Malom Azijom sa svim poljoprivrednim resursima i vojnim oblastima. Muslimanski vođa je postavio svoju prestonicu u Nikeju, u mestu gde je nastao nikejski simvol vere, 325. godine n.e. u blizini Konstantinopolja.

Vasilevs ( romejski car ) obratio se za pomoć hrišćanskom autoritetu na zapadu- papi koji je bio umešan u sukob sa svetorimskim carevima u Nemačkoj ( borba za investituru ) što ga je onemogućilo da pruži pomoć.  Međutim, novi papa Urban II je uspeo da ostvari želju pape Grgura VII što je dovelo do I krstaškog rata.

Troje od pet hrišćansih centara, Jerusalim, Antiohija i Aleksandrija osvojeni su od strane muslimana vekovima pre nego što je došlo do krstaških ratova. To je bila smrtna i stalna pretnja na koju se moralo odgovoriti silom ukoliko Hrišćanstvo želi da preživi.

Javlja se jedno pitanje, koliko su puta hrišćani napali Meku ili Medinu? Odgovor je- naravno nikad.


 

Seldžučko carstvo, https://en.wikipedia.org/wiki/File:Seljuk_Empire_locator_map.svg

Drugi mit

Takođe nije istina iako je Fulk od Šartra pisao u XII veku, da su  oni „ koji su bili siromašni na zapadu postali bogati na istoku“ kao rezultat napora u krstaškim ratovima. Za većinu, odlazak u krstaški rat je bio ravan finansijskom uništenju. Prvi krstaši su prodavali svoja imanja da bi mogli da se izdržavaju tokom krstaškog pohoda.

Jedan od glavnih razloga četvrtog krstaškog pohoda koji je doveo do podele sa Konstantinopoljom je podatak da su krstaši ostali bez novca i pre nego što su ga zaradili i bili su toliko zaduženi kod Venecijanaca da su bili van mogućnosti da svoju sudbinu drže pod kontrolom.

Ukratko, nekolicina ljudi se obogatila na krstaškim pohodima i taj broj je bio premašen brojem onih koji su bankrotirali. Većina srednjovekovnih ljudi su bili svesni ove činjenice i nisu shvatali krstaške pohode kao način da poprave svoje materijalno stanje.



Treći mit

Još jedan popularan mit da su krstaši bili cinični, da nisu verovali u svoju religioznu propagandu već su imali svoje, unutrašnje, materijalističke motive.

Uopšteno ovo izjava nije tačna. Izjava jednog od učesnika pohoda iz XIII veka, Roberta od Kreseksa ( Robert of Creseques, engl. ) ide u prilog, a koji odbacuje treći mit. „ Došao sam preko mora sa ciljem da da umrem za Boga na Svetoj zemlji“. Učešće je bilo na principu slobodne volje. Učešće u krstaškom ratu nije donosilo materijalnu koristi koliko je predstavljalo pomoć za dušu kada nastupi poslednji čas. Iako je teško ljudima sadašnjice da to prihvate krstaški motiv je bio da se udovolji Bog, da ispaštaju za svoje grehe i da stave svoj život u službu da pomognu svojim „zemljacima“.

Četvrti mit

Govori da su muslimani naučili da mrze hrišćane u vreme krstaških ratova.

Muslimani su napadali Hrišćane 450 godina pre nego što je papa Urban II proglasio I krstaški pohod. Nije postojala arapska reč za „ krstaše“ jer kod muslimana nije postojala želja da razlikuju krstaše od drugih u  konfliktu između hrišćana i muslimana. Prve istorije o krstaškim pohodima napisana od strane muslimana se pojavljuju od 1899.

Postoje dve evropske škole koje se razlikuju u pogledu na ciljeve krstaškog pohoda. Prva, koju predvode Volter Gibon, ser Volter Skot i ser Stiven Ransiman vide krstaše kao sirove, pohlepne, agresivne varvare koji su napali civilizovane, miroljubive muslimane da bi učinili većim svoje bogatstvo. Druga škola, romantičarska, vođena francuskim piscem Fransoa Mišoom gledaju na krstaški pokret kao na jednu sjajnu epizodu u kojoj je hrišćansko viteštvo potisnulo muslimanske horde. U isto to vreme nacionalizam je počeo da se ustaljuje u muslimanskom svetu i arapski nacionalisti su počeli da zagovaraju tezu o dugotrajnoj evropskoj kampanji protiv njih i na taj način prikupljaju glasove za svoje političke interese i ciljeve. Tako da se ne može govoriti o mržnji jednih i drugih koja je nastala u vreme krstaškh ratova. Pre izbijanja krstaških ratova postojao je niz konflikata koji sežu do vremena kada je islam bio u fazi nastajanja.

Prevod: Berislav Kangrga

Izvor: https://home.isi.org/four-myths-about-crusades