PictureAgia Sofia, Konstantinopolj. Mesto na kom su stajali romejski carevi prilikom krunisanja. http://therestlessraconteur.blogspot.com/2011/06/turkey-istanbul-redux.html
Nekako zastrašuje, a opet i izazivaju divljenje žene koje pokažu još veću surovost od muškaraca u visokoj politici. Možda zato što one moraju da se trude duplo kako bi se dokazale u surovom svetu. Možda u tim naporima gube svoju nežnu crtu. Takva je bila i Irina Atinjanka, buduća carica Romeje (Vizantije). Upamćena kao majka koja je naredila da se njenom sinu iskopaju oči.

Rođena je polovinom VIII veka, a umrla je u progonstvu, zbačena sa prestola 9. avgusta 803. Odrasla je bez oca i majke, kao siroče, u patricijskoj (aristokratskoj) porodici.

Bila je snaja, supruga i majka careva i na kraju kao jedina žena koja je kao carica vladala Istočnim Rimskim carstvom- Romejom. Bila je regentkinja, savladarka i na kraju carica- vasilisa.

            Irina je dovedena pred vasilevsa (cara) Konstantina V i izabrana je da bude njegova snaja, supruga njegovom sinu i nasledniku Lavu.

Romeja je u to vreme podeljena jednim crkveno-verskim sporom koji je prerastao u krvavi obračun oko poštovanja ikona. Po tom pitanju stvorene su dve struje: jedna koja se zalagala za poštovanje ikona i druga koja je bila protiv upotrebe ikona. Prvi su bili ikonoborci- koji se bore za ikone (ikonofili), a drugi ikonoklasti- protivnici ikona. U suštini, radilo se o tome kako pokazati ljubav prema Bogu. Takvo pitanje je preraslo umesto dobročinstva u krvoproliće. Protivnici ikona su smatrali da ih treba ukinuti (ikone ) kao i sve predstave Hrista i svetitelja. Da li, ljudi koji gledaju u ikonu i mole se, da li oni pokazuju poštovanje ikoni tj. predstavi ili Bogu? Da li se na taj način ljudi klanjaju idolima? U Svetom pismu piše da ljudi ne smeju da imaju idole već da veruju u jednog Boga. Oni koji su podržavali upotrebu ikona su smatrali da su ikone nastale da približe i lakše objasne religiju kroz slike i predstave. Retki su bili ljudi koji su umeli da čitaju, pišu i razumeju svete spise. Postavlja se pitanje otkud takav strog pogled na religiju posebno po pitanju ikona? Na svojim istočnim i jugoistočnim granicama Romeja je imala Arabljane i Jevreje. Ova dva naroda su u svojoj religioznoj praksi strogo odbijali i zabranjivali da se prikazuju likovi svetih ljudi kao i Boga. Upravo da se ne bi obožavanje ikona i predstava na njima pretvorilo u obožavanje idola. Pod tim uticajem Romejsko carstvo će dugo potresati sukob po ovom pitanju u kome su bili upleteni romejski vasilevsi; neki na jednoj, neki na drugoj strani. Takvo stanje je dovelo do razlaza i zahlađenja između rimske i carigradske hrišćanske Crkve. Veliku ulogu u ovoj etapi romejske istorije odigrala je upravo Irina.

Tokom venčanja, Irina je morala pred svojim suprugom i budućim vasilevsom da položi zakletvu da neće prihvatiti ikone. Postoji neproverena priča da je Lav kasnije odbijao da deli svoju bračnu postelju sa suprugom Irinom kada je među njenim stvarima pronašao ikonu.

Irina je bila Grkinja i kao žena koje će jednog dana poneti carsku krunu uživala je podršku u narodu, pre svega među Grcima. Nekoliko godina posle venčanja, Irina je Lavu podarila sina, Konstantina. Posle srećnog događaja, u periodu od nekoliko godina, Romeja je izgubila dva vasilevsa. Irininog svekra, cara Konstantina V i njegovog sina, cara Lava IV. Od tog trenutka počinje srednjovekovna istorijska predstava. Irina je ostala sama sa svojim maloletnim sinom, Konstantinom. Postala je njegov regent.

Na početku sam napisao da je odrasla kao siroče, bez roditelja. Tokom svoje vladavine pokazaće jak karakter, čvrstu volju, slavoljubivost. Volela je raskoš i priznanja. Da li je njena nesigurna sudbina u mladosti, bez sigurnosti i podrške roditelja igrala ulogu u kasnijem periodu i ona postala žena bez kompromisa da bi očuvala svoj status i položaj?

Carica- majka Irina je izabrala snaju, suprugu za njenog sina. Bila je to Rotruda, ćerka franačkog kralja, a kasnije i cara Karla Velikog. Međutim, nekoliko godina kasnije sama carica-majka će bez saglasnosti svog sina raskinuti njihovu veridbu. Da li se u pozadini njene odluke krije i strah da će se na dvoru pojaviti druga žena, moćnija, koja će svojom pojavom umanjiti značaj carice-majke? Ili je bila u pitanju neka politička igra? U svakom slučaju za snaju je izabrana druga žena, iz skromne porodice.

U unutrašnoj politici se ponašala mudro. Trenutak njene vladavine je period kada su na kratko pobedile pristalice ikona. Međutim, na svim značajnim položajima u zemlji bili su protivnici ikona. Kako ih se rešiti na način da ne dovede do potresa u zemlji? Polako je uklanjala ljude, počevši od patrjarha do generala. Na čelo carigradske crkve je postavila svog ličnog sekretara, novog patrijarha Tarasija. Zatim su organizovana dva sabora: jedan u Konstantinopolju, a drugi u Nikeji (786. i 787.) na kojima su donete odluke o ponovnom uvođenju ikona kao i o ponovnom zbližavanju Istoka i Zapada odnosno rimske i carigardske Crkve. Osvojila je podršku Crkve tako što je davala razne privilegije manastirima.

Mnogo zanimljivije su porodični odnosi majke i sina. Konstantin je dugo vremena rastao pod senkom svoje moćne majke. Između njih je vladao privid jedinstva i uvažavanja. Međutim, sudbina će postati drugačija. Izgleda da je Konstantin za razliku od svoje majke, kao i njegov otac bio protivnik ikona. Sada se građanski rat i priča o ikonama pretvorila u sukob unutar carske porodice. Želja da preuzme presto od majke i oslobodi se njenog tutorstva je bila samo put da se odnese pobeda u borbi protiv ikona. Carica- majka je u jednom momentu odstupila i predala vlast svom sinu, novom caru Konstantinu V. Dve godine kasnije zatražio je njenu pomoć u vršenju vlasti jer on sam nije bio u tome sposoban. Tada je postala njegov regent-savladar. To je bio zadnji momenat jedinstva majke i sina.

Protiv cara Konstantina V je u tajnost skovana zavera u kojoj je učestvovala carica-majka Irina. Car je uhapšen i odveden u onu salu u palati u kojoj je rođen i tu su mu iskopane oči da bi posle par dana od posledica tog gnusnog čina i umro. Od 797. do 802. Romejom će vladati kao carica ili “vasilisa” kako je nazivana, Irina. Sa ljudskog stanovišta ne postoji reč koja bi mogla opravdati majčin odnos prema sinu. Ne postoji mogućnost kako odbraniti majku od tog gnusnog čina. Da li je tu bilo reči o slavoljubivoj majci koja je samo želela krunu, zlato i vlast ili je u pozadini bila igra  oko ikona? Ona je bila za ikone, a on protiv. Šta bi se desilo da jednog dana caricu nasledi sin?

“Slavoljublje je ugušilo u njoj i samo materinsko osećanje”, ostalo je zapisano. ( Dr Željko Fajfrić, “Vizantijski carevi”, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008. 306. str. )

Šta je u toj igri prestola dobila, a šta izgubila? Zadržala je vlast na kratko, izgubila je porodicu zauvek. Biće poslednja vladarka iz svoje dinastije.

Da bi na neki način umanjila šok među stanovnicima prestonice, da bi se prikazala u svetlu dobre vladarke kupovalao je stanovništvo odlukom da se ukine gradski porez u Carigradu.

Van granice njenog carstva odigravala se druga istorijska predstava. Papa Lav III koji je tražio zaštitnika Crkve je krunisao franačkog kralja za cara, Karla Velikog. To je bio veliki potres za Romeju. Romeja je kao naslednica Rimske imperije mogla biti jedina hrišćanska carevina koja okuplja sve hrišćanske zemlje. Romejski vladar je bio “hristoljubivi car”. Ovim činom je papa uzdrmao temelje hrišćanstva. Međutim, kada se sagleda celokupna situacija, papa nije imao kome drugom da se obrati. Decenijama koje su prošle, Rim i Carigrad su se udaljili baš po pitanju ikona.

Novi car, Karlo Veliki je čak poslao bračnu ponudu romejskoj carici Irini na koju ona nije stigla verovatno ni da odgovori. Postavlja se jedno zanimljivo pitanje, šta bi bilo da je sklopljen brak Karla i Irine? Da li bi tako ogromno prostranstvo i carstvo opstalo i nakon njih dvoje? Ko bi posle njih preuzeo vlast? Irina kao žena u srednjim godinama verovatno više nije bila u mogućnosti da podari decu. Ili je car Karlo Veliki bračnom ponudom samo hteo da onemogući Romeju da vodi intrige protiv Franačke u Italiji i u istočnim oblastima Franačke imperije?

            Pet godina pošto je postala “avtokrator”- samodržac ili carica koja je vladala sama, posle gnusnog čina kada su njenom sinu iskopane oči izbila je pobuna plemstva. Carica Irina je zbačena sa prestola. Presto je preuzeo logotet- ministar finansija, Nićifor kao car.

Novi car je želeo da prikaže legitimitet njegove vlasti, jer, ipak on je bio uzurpator, došao je na vlast zbacivanjem vladara sa prestola. Svog sina i naslednika Stavrikija je oženio rođakom carice Irine, Teofanom. Zbačena carica je prvo proterana na Prinčevska ostrva, a zatim kada je otkrivena zavera protiv nove vlasti prebačena je na ostrvo Lezbos gde je i umrla 803.

Kako je oceniti? Kao surovu i grubu majku i nečoveka ili kao mudru ženu i vladarku? Da li bi Hrišćanska crkva bila ono što je danas da nije zauzela stranu u vreme sukoba oko ikona?

Teodor Studit je zapisao:“ predobra vladarka, tako čistog duha, zaista svete duše koja je svojom pobožnošću i svojom željom da ugodi Bogu oslobodila svoj narod ropstva, čija su dela sjajni kao zvezda.“ (Dr Željko Fajfrić, “Vizantijski carevi”, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008. 306. str. ). Naravno, Studit je bio pristalica ikona i na strani carice Irine. 

Berislav Kangrga