Mladi princ Milutin, freska iz manastira Sopoćani, http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_II_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD#/media/File:Mladi_milutin_Sopocani.jpg

I- Uvod          II- Kraljev bračni život          III- Dolazak na vlast          IV- Spoljna politika          V- Porodični život          VI- Odnos oca i sina          VII- Poslednje godine vladavine          VIII- Zaključak


I- Uvod

     Kralj Stefan Uroš II Milutin ( [stɛ̂faːn ûrɔʃ ,  King Stephen Uroš II Milutin, engl. ) je jedan od  nekoliko velikih vladara srednjovekovne Srbije. Edvard Halet Kar ( Edward Hallett Carr, engl. 1892- 1982. engleski istoričar ) je zapisao u svom delu „Šta je istorija“ da je „ istorija surova nauka koja beleži samo uspehe“. Kralj Milutin je vladar koji nosi veoma zanimljivu priču u kojoj se prepliću porodični odnosi i politika. Koliko je njegov lični život bio skandalozan toliko je njegova vladavina bila sjajna. Ali, ako ostavimo po strani njegov lični život na istoričaru je da proceni njegovu ulogu u istoriji.  Bio je srpski kralj. Sada je bugarski i srpski svetitelj, a renesansni književnik, Dante Aligijeri ( Dante Alighieri, ital. 1265- 1321. ) ga je stavio u jedan od svojih krugova pakla u svojoj „Božanstvenoj komediji“. On je „ otac srpskog carstva; on je svojim naslednicima osvetlio put u pravcu slave. Život ovog kralja je put od svetitelja do „stanovnika Danteovog pakla“.



II- Kraljev bračni život


Stefan Uroš II Milutin ( rođen oko 1253 – 1321. vladao od 1281- 1321. ) je bio mlađi sin kralja Uroša I i kraljice Jelene Anžujske.

Srpska istoriografija nije složna po pitanju redosleda i hronološkog utvrđivanja njegovih brakova. U srednjem veku u visokoj politici žena je bila zalog mira. Žena je bila sredstvo kojim se utvrđivao i postizao mir. Brakovi kralja Milutina su pokazatelj njegove spoljne politike. Nije utvrđeno ali misli se da je njegova prva supruga poticala iz neke srpske plemićke porodice. Ona se zvala Jelena i sa njom je dobio sina, naslednika, budućeg kralja Stefana Uroša III i ćerku Anu ( Nedu ). Drugi brak je sklopio sa princezom iz Tesalije sa kojom je dobio drugog sina, Konstantina. Treći put je oženio sestru svoje snaje, Kataline, koja je prema pisanju Georgija Pahimera ( Γεώργιος Παχιμέρης, grč. 1242- 1310. romejski pisac i istoričar ) bila monahinja kada ju je zaveo. Sa njom ( Jelisavetom ili Elizabetom ) je imao jednu ćerku koja se zvala Carica ili Zorica. Svi ti brakovi su trajali taman toliko da sa njima dobije decu. Četvrti brak je potrajao. Četvrta supruga je bila bugarska princeza Ana, ćerka bugarskog vladara Georgija Tertera. Istoričari smatraju da je upravo sa njom imao sina Konstantina, a ne sa princezom iz Tesalije. Kako bilo ovaj brak iako je potrajao završio se nesrećno. Kralj se oženio i peti put. To je bio jedan od najskandaloznijih brakova sa kojim je izazvao negodovanje svoje porodice, Crkve i države. Kralj Stefan Uroš II Milutin je sa 45 godina sklopio brak sa maloletnom, petogodišnjom romejskom princezom Simonidom. Može se reći da je srpski kralj Milutin po broju brakova i po skandaloznosti sličan engleskom kralju Henriju VIII.

Srpska "Hagija Sofija"- manastir Žiča ( manastir od "sedam vrata" ) ( [ʒîtʃa] or [ʒîːtʃa] ) http://bonvoyage.rs/transromanica/

III- Dolazak na vlast


Kralj Milutin je vladao skoro 40 godina Srbijom. Razmišljao sam kako da u kratkim crtama opišem i što lakše ali i bogato dočaram decenije njegove vladavine. Njegova vladavina se može podeliti na četiri epohe : na prvi deo ( od 1281- 1291 ) , na drugi deo ( 1291- 1301 ), na treći deo ( 1301- 1311 ) i na četvrti, poslednji deo  ( 1311- 1321 ).

Kako je Milutin došao na vlast kao mlađi sin kralja Uroša I?

Posle svrgavanja sa prestola kralja Uroša I, na presto je seo njegov stariji sin, novi kralj Dragutin. Vladao je kratko,  od 1276- 1283. Dragutin je doživeo nesreću i zadobio je prelom noge. Smatrao je to svojevrsnom božijom kaznom zato što je zbacio oca sa prestola. Sazvao je sabor u Deževu ( Deževo agreement, engl. ) na kome je odlučio da presto prepusti svom mlađem bratu, novom kralju Stefanu Urošu II Milutinu.

Da li je zaista bivši kralj napustio presto zbog nesreće koja je bila navodno božija kazna? Ili je to učinio pod pritiskom ratoborne aristokratije? Da li je on imao dece u to vreme i ako je imao kako je tako lako prepustio presto u korist svog mlađeg brata? Sin bivšeg kralja zvao se Stefan Vladislav. Postoje dva mišljena o ovom događaju. Jedni smatraju da je sklopljen dogovor da novi kralj vlada do svoje smrti ili dok se bivši kralj ne oporavi. Drugi smatraju da je sklopljen dogovor da novog kralja na prestolu nasledi sin bivšeg kralja. Ako je ova druga opcija tačna ona je sigurno bila malum discordiae, lat. odnosno jabuka razdora. Kraljev brat, bivši kralj Dragutin bio je ugarski princ. Bio je oženjen ugarskom princezom Katalinom, sestrom ugraskog kralja. Od ugarskog kralja Ladislava IV (  László, mađ. Ladislaus, engl. 1272- 1290. ), Dragutin je dobio zemlje na upravu: Mačvu, Srem, Beograd i delove Bosne. Njegova zemlja je nazivana „ regnum Serviae“, lat.- kraljevstvo Srbija, dok je zemlja kojom je upravljao novi kralj nazivana „regnum Rasciae“, lat. – kraljevtsvo Raška. Dragutinov sin,  Stefan Vladislav se oženio takođe ugarskom princezom, nećakinjom novog ugarskog kralja Andrije III (Velencei András, mađ. Andrew III Venetian, engl. 1290- 1301. ) koja se zvala Konstanca Morozini. Tvrdi se  da je Vladislav prešao iz pravoslavlja u katoličanstvo.

Kralj Stefan Uroš II Milutin je krunisan u srpskoj „Hagija Sofiji“ ( crkva u kojoj su krunisani romejski / vizantijski / vladari- vasilevsi ) u manastiru Žiča ( [ʒîtʃa] or [ʒîːtʃa] ) poznat kao manastir od „ sedam vrata“. Svaki put kada je krunisan novi vladar, probijana su nova vrata kroz koje bi prošao vladar da bi posle ta vrata bila zazidana. Sedam vladara iz srpske srednjovekovne dinastije Nemanjić je krunisano u manastiru Žiča, osim kralja Stefana, sina kralja Milutina. To je vreme kada je već izvršena restauracija Romejskog carstva posle propasti Latinske imperije.

 

Srbija u vreme kralja Stefana Uroša II Milutina. Tamno zelena boja je teritorija države koju je nasledio. Svetlo zelena je teritorija koju je osvojio do 1299. Na severu je teritorija njegovog brata, bivšeg kralja Dragutina ( regnum Servie ). Crvena strelica je privremeno otimanje Huma pred kraj kraljeve vladavine. http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_II_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD#/media/File:Drzava_Nemanjica_krajem_XIII_i_pocetkom_XIV_vijeka_1.svg

IV- Spoljnja politika


Sve do kraja XIII veka Srbija je tražila saveznike na zapadu protiv oživljenog romejskog carstva.

Srbiji je dolazila pretnja ne samo od Romeje već i od Mongola. Na kraju I perioda Milutinove vladavine, 1291. došlo je do bugarskog napada na Srbiju. Bugari su bili vazali mongolskog kana Nogaja. Bugarske snage je vodio knez Šišman ( Sisman, Prince of Vidin, engl. ). Bugarsko- mongolske trupe su došle čak do manastira Žiče i spalili ga. Međutim, srpske snage su uspele da izvrše kontranapad i nateraju neprijatelja na povlačenje. Kralj Milutin osim što je bio dobar vojskovođa bio je dobar  diplomata. Ono što nije mogao da ostvari ratom, ostvarivao je brakovima. Knez Šišman je postao vazal kralja Milutina. Ćerku svog velikaša ( plamića ) Dragoša dao je Šišmanu za suprugu. Svoju ćerku Anu ( Nedu ) dao je za suprugu Šišmanovom sinu, Mihailu ( Mihail III Sisman, engl. ). Mongolski kan Nogaj nije bio srećan ovakvim neočekivanim preokretom pa je počeo pripreme za napad na Srbiju. Ali, kralj Milutin je sklopio dogovor i sa njim. Kao taoca poslao je svog sina, budućeg kralja Stefana i obavezao se da neće predstavljati pretnju Bugarima.

Pred kraj XIII veka, u vreme II epohe Milutinove vladavine izbio je sukob između Srbije i Romejskog carstva. Spor je izbio oko strateški bitnog grada Drača. Romejske trupe su ga osvojile pošto su znale koji je plan kralja Milutina. Kralj je želeo da osvoji taj grad. Međutim, kralaj Milutina takva situacija nije naterala da se predomisli. Uspeo je da preotme grad od Romejske vojske. Romejski car, kir ( gospodin ) Andronik II (Ἀνδρόνικος Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός Παλαιολόγος, grč. Andronicus II Palaeologus, engl. vl. 1272- 1328. ) je odlučio da se konačno obračuna sa sve moćnijim srpskim kraljem. Poslao je romejske trupe koje je predvodio vojskovođa Mihailo Glavas. Srpska vojska je odnela pobedu. Srbiji nije bila dovoljna pobeda. Bio je potreban sporazum i dogovor sa Romejom koji bi joj dao međunarodni prestiž. Ipak, Romejsko carstvo i dalje je uživalo slavu i sjaj prethodnih vekova. Brak i spajanje dve dinastije. Srpske i romejske. To bi bilo najbolje rešenje. Time bi Romejsko carstvo pretvorilo svoj sramotni gubitak gradova od zemlje kao što je Srbija u miraz koji bi išao sa mladom koja bi trebalo da se uda za srpskog kralja. Tim brakom, Srbija bi u svoj kraljevski dom dovela princezu rođenu u purpuru što je bio znak priznanja, a i svojevrsni ugovor o miru. Ali, postojao je problem. Crkva je odobravala najviše tri braka, a kralj Milutin je bio već u četvrtom braku sa bugarskom princezom Anom. Vasilevs Andronik II je pondio svoju sestru Evodokiju kao novu suprugu ali ona je to odbila jer je kralj Milutin već bio u braku i to bi mu bio peti brak. Kralj Milutin je saznao za princezino odbijanje i uputio oštre pretnje romejskom caru. Da bi sprečio zaoštravanje odnosa između dve zemlje Andronik II je smislio odličan plan. Naime, nije se Romeja plašila toliko Srbije koja je bila pretnja sa zapada već Turaka koji su osvajali ogromne delove Male Azije sa istoka. Na jednom frontu je morao da uspostavi mir da bi sprečio raspadanje carstva. Vasilevs je ponudio svoju maloletnu, petogodišnju ćerku, princezu Simonidu kao novu suprugu kralju Milutinu. Kralj Milutin je tada imao 45 godina i bio je pet godina stariji od svog budućeg tasta, vasilevsa Andronika II. Kralj je pristao ali je isto tako sklopljen dogovor. Prvo, proglasio je nevažećim svoj brak sa bugarskom princezom Anom sa kojom je možda imao sina Konstantina. Da li je to bio jedan od razloga građanskog rata posle kraljeve smrti između dva brata, Stefana i Konstantina. Da li je kralj Milutin poništenjem braka sa bugarskom princezom onemogućio ili bar otežao Konstantinu dolazak na presto? Drugo, svoju četvrtu suprugu na negodovanje Crkve, porodice i svoje majke, kraljice Jelene, predao je kao taoca romejskom vasilevsu. Kako li se osećala bivša kraljica Ana? Poniženo? Da li je ovaj brak bio samo kraljev hir ili političkra igra i da li je zaista bio potreban? Da li su žrtve ispale i kraljica Ana i romejska princeza Simonida? Pošto je ispunio uslove, kralj Milutin je dočekao princezu Simonidu i dvorsku pratnju zajedno sa njenim roditeljima, vasilevsom Andronikom II i njegovom suprugom, cariciom Irinom Jolantom od Montferata. Kralj Milutin nije dočekao malu princezu kao gospodar već kao sluga. Skočio je sa konja i poklonio joj se. Iako se Crkva oštro protivila kao i kraljica- majka Jelena, brak između kralja Milutina i nove srpske kraljice Simonide sklopljen je u gradu Skoplju, 1299.

Sigurnost, uspeh i moć su mu pomogli da odbaci neke odluke Deževskog sabora, a pre svega da zadrži vlast zauvek i da je kad dođe vreme prepusti svojim potomcima ne obazirući se na svog starijeg brata, bivšeg kralja Dragutina.

Kraljica Simonida, freska u manastiru Gračanica, oko 1320.

V- Porodični život


Sa novim kraljevim brakom pojavio se još jedan problem. Romejski vasilevsi su davali svoje princeze rođene u purpuru samo pod uslovom da njihov suprug i one postanu novi vladari te zemlje bez obzira na redosled nasleđivanja. Da li je ovom bračnom politikom mogao da bude ugrožen i Stefan isto kao i Konstantin? Ali, izvori pišu da kralj Milutin nije mogao da dočeka da kraljica Simonida odraste da bi mogla da izršava bračne obaveze i da ju je povredio tako da više nikada nije mogla da ima dece. Da li je ona bila njegova slabost? Da li je kraljica Simonida bila njegova izgubljena bitka? Šta ga je više bolelo? Njena mladost i njegova starost ili strah da ga možda zameni za nekog mlađeg? Poznata je priča o tome kako je kraljica Simonida dok se vraćala iz posete roditeljima pokušala da u tajnosti postane monahinja i time svoj brak sa kraljem učini nevažećim. Da li je kralj opijen mladošću nove kraljice postao sopstvena žrtva? Ipak, bio je mudar. Umirio je Crkvu tako što joj je davao mnoge povlastice i gradeći nove crkve. Da li je tako umirivao svoju savest, a kupovao mir?

Veliki uticaj na kralja je imala njegova tašta, carica Irina Jolanta (Yolande of Montferrat, engl. 1274- 1317. ) Carica je svakom posetom zeta i ćerku obasipala skupocenim poklonima. Kao da je želela zlatom da ga kupi i obasja sjajem romejske imperije. Ili da ga zaslepi da bi mogla da manipuliše sa njim. Carica Irina Jolanta je bila poreklom princeza sa zapada. Kasnije je živela odvojeno od svog supruga, vasilevsa Andronika II zbog toga što se ona mešala u politiku carstva. Ona je tražila da njihovi sinovi dobiju jednake delove zemlje. Odnosno da se posle smrti vasilevsa teritorija carstva podeli među njihovim sinovima. To je bila praksa sa zapada gde se kraljevski domen delio ali ne i na istoku. Najstariji sin je nasleđivao oca kao i celo carstvo. Tašta kralja Milutina je bila upoznata koliko je on bio zaljubljen u njenu ćerku. Htela je da iskoristi njegovu slabost i da ga odvoji od njegove porodice i da mu nametne svoje ideje. U tajnosti je priželjkivala srpski presto posle smrti kralja Milutina za dvojicu njenih sinova, Teodora i Dimitrija. Ona je išla i preko legitimnih prava sinova svog zeta, Stefana i Konstantina pa čak i Vladislava, sina bivšeg kralja Dragutina. Međutim, kod Tedora i Dimitrija je preovladao razum umesto ambicije za razliku od njihove majke Irine Jolante. Bili su svesni da bi mogli krvavo da plate otimanje prestola mogućim sprskim naslednicima. Da li bi Crkva, plemstvo i država prihvatili strane, pa još romejske prinčeve na svom prestolu?

 

Kraljica- majka Jelena Anžujska i njen sin, kralj Stefan Uroš II Milutin, freska u manastiru Gračanica, 1324.

Na početku III epohe vladavine kralja Milutina između dva brata, Milutina i Dragutina zaoštrili su se odnosi. Dragutin je uživao podršku Ugarskog prestola, bio je ugarski zet. A sa druge strane, Milutin je bio opijen svojim pobedama i svojom ambicijom. Ugarskoj bi odgovarao da na srpskom prestolu sedi ugarski zet ili rođak, a Milutinu se dopala vlast. Presto je bio jedan, a dva čovea su ga želela. Crkva je posredovala u tom sukobu između braće i nije želela da se sukob produbi iako je odnos između dva brata bio loš, nagrižen političkim željama i ambicijama. Sklopljen je mir. 


VI- Odnos oca i sina


Priča o kralju Milutinu je još interesantnija zbog odnosa između njega i njegovog sina Stefana. Kao da je u pitanju antička drama o svađi i pomirenju. U tom delu ove istorijske priče on je pokazao svoju surovost. Ali, kad se dublje pogleda možda se u toj surovosti prema sinu može naći njegov strah.

1314. njegov sin Stefan se pobunio protiv kralja. Kralj Milutin se sigurno prisetio sudbine svog oca, Uroša I koji je bio zbačen sa prestola. Sigurno da nije smeo da dopusti takvu sudbinu. Da postane oslabljeni starac koji više nije glavna ličnost već samo marioneta kog će zamenuti mladost u liku njegovog sina. Slomio je pobunu njegovog sina Stefana. Ali odlučio je da kaznom koju je odredio svom sinu bude primer drugima. Naredio je da mu se sin oslepi. Ovaj čin je nosio u sebi simboliku. Osobe koje su kažnjene na taj način koje zadobiju određeni defekt, ili se oslepe, ili im se odseče nos, jezik, ruka...i sl.  ( romejski način kažnjavanja ) je poručivao da ta osoba nema više nikakva prava na vlast. Da li je njegova odluka da se njegov sin oslepi bio izraz nepoverenja ili straha da ne doživi sudibnu svog zbačenog oca ili svog starijeg brata, Dragutina? Da li se u surovosti krio strah? Priča nije završena. Istorija govori da je Stefan posle očeve smrti kao čudom iznenada progledao. Da li je u pitanju bio marketinški trik da privuče sujevernog srednjovekovnog čoveka koji je na čuda gledao kao na božije delo. Čovek bi pomislio ako mu je Bog dao da progleda da li je to znak da morao da sedne na presto? Ko sme da ide protiv božije volje? Ili, da li je bio u stvari potajni dogovor da se oslepljenje na neki način odglumi? Kralj je već bio u godinama kada mu se bližio kraj. Plemstvo i Crkva su se pitali ko će doći na presto Srbije. Hoće li to biti Vladislav, katolik iz Ugarske na prestolu pravoslavne države? Ili Konstantin? Trebalo je sačuvati Stefana od očevog gneva. Najverovatnije je oslepljenje bio deo pozorišnog  čina u ovoj istorijskoj drami. Pobunjeni princ Stefan je poslat u progonstvo kod očevog tasta, vasilevsa Andronika II. Vasilevsu je ovo odgovaralo. Ovim je zadobio još veće poverenje svog zeta kralja Milutina da mu čuva pobunjenog i „oslepljenog sina“, a opet, imaće zahvalnost mladog princa, možda novog kralja ukoliko se pokaže kao dobar domaćin. Andronik II je stekao zahvalnost kralja i princa. Iste te godine umrla je kraljica- majka, Jelena ( 1314 ). Dve godine posle, preminuo je kraljev brat, bivši kralj Dragutin ( 1316. ), a naredne godine umrla je kraljeva tašta, carica Irina Jolanta ( 1317 ). Svog bratanca, Stefana Vladislava je bacio u tamnicu iz koje je ovaj uspeo da pobegne i da se vrati na svoje posede.

Sin kralja Milutina, budući kralj Stefan Dečanski, freska u manastiru Visoki Dečani,

VII- Poslednje godine


1318. hrvatski ban, Mladen II Šubić je preoteo Hum koji je pripadao kralju Milutinu, ali samo privremeno. Mladen II Šubić je bio vazal ugarskog kralja Karla Roberta (Károly Róbert, mađ. 1301. ili 1308- 1342. ) i time ga doveo u diretkan sukob sa njim. U znak osvete kralj Milutin je uzeo titulu hrvatskog kralja. Protiv kralja je stvorena koalicija koju su činili: ugarski kralj Karlo Robert, papa Jovan XXII, Filip Tarentski i albansko plemstvo ali bez ikakvih rezultata i potresa po Srbiju i kralja Milutina. Pred kraj života, Crkva je nagovorila kralja da prihvati dolazak njegovog „oslepljenog“ sina Stefana. Iako je kralj obnavljao stare manastire i davao velike povlastice ostao je dužnik Crkve. Crkva mu je pomogla kada je bio u svađi sa bratom, a i darivala mu je zlato da plati vojnike i posredovala je u izmirenju braće. Na taj način sve je bilo spremno za poslednji čin. Kralj je bio na samrti, a glavni glumci: Stefan, Vladislav i Konstantin su bili na sceni i spremni za borbu za presto.



VIII- Zaklučak


     29. oktobra 1321. umro je kralj Stefan Uroš II Milutin. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Banjska. Tokom prenošenja njegovih posmrtnih ostataka posmrtnu povorku su napali razbojnici koji su napali kraljevo telo obučeno u bogato odelo. Tužan kraj za tako veliku istorijku ličnost.

O bogatstvu Srbije u vreme kralja Mutina rekao je i Teodor Metohit ( 1260- 1332. romejski pisac, državnik i filozof ): „Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatnim ukrašenim nameštajem.“

Kako na kraju predstaviti njega i njegovu vladavinu? Nije bio naročito moralna ličnost. Od Srbije je napravio najjaču silu na Balkanu i omogućio njegovim naslednicima da od te države stvori carstvo. Pripusuje mu se da je sagradio 40 crkava za 40 godina svoje vladavine. Najverovatnije je i zbog toga kasnije proglašen za svetitelja. To je vreme kada književnost doživljava procvat. Posle njegove smrti izbio je kratkotrajni građanski rat za vlast i Srbija je nastavila svoj put napretka. Iskusan i mudar vojskovođa, diplomata i vladar. Surov i hirovit. Imam osećaj da je Srbija za razliku od drugih država doživljavala brže uspon, a još brže i pad. Sto godina ranije od godine njegove smrti, Srbija je tek postajala nezavisnom državom. Sto godina posle njegove smrt Srbija je bila na pragu propasti.

Kovčeg sa moštima svetog kralja Stefana Uroša II Milutina u bugarskoj prestonici, Sofiji, u crkvi Svete Nedelje.

Posle bitke na Kosovu, 1389. njegove mošti su premeštene u Trepču. Posle konačnog pada Srbije pod Tursku njegove mošti su prenete u Bugarsku. Tamo se razvio kult ovog svetitelja. Dante ga je preselio u jedan od svojih krugova pakla, a postoje dve verzije zbog čega je to uradio. Dante mu nije zamerao njegov način života i vladavinu. Venecija je tvrdila po jednoj verziji da je kralj falsifikovao venecijanski srebrni novac. Po drugoj verziji, Venecija je zabranila srpski srebrni novac jer su strahovali za svoju valutu. Navodno, Dante ga je smestio u pakao zbog falsifikovanja novca. Možda je njegov život i vladavina poruka iz prošlosti političarima u Srbiji u današnje vreme. Sve je prolazno. I ideologije i političke partije i političari ali ono što ne prolazi su naša dela koja ostavljamo budućim generacijama.

 

Berislav Kangrga

Literatura i izvori:

Momir Jović i Kosta Radić, Srpske zemlje i vladari, Kruševac, Društvo za negovanje istorijskih i umetničkih vrednosti, 1990. 181.

Grupa autora, Istorija srpskog naroda, I knjiga, Beograd, Srpska književna zadruga, 1994. 702.

http://www.telegraf.rs/vesti/1203071-gde-leze-kosti-nasih-careva-i-kraljeva-mosti-starih-srpskih-vladara-su-svuda-oko-nas-foto

http://en.wikipedia.org/wiki/Banjska_monastery

http://www.srpskoblago.org/serbian-medieval-history/monasteries/monastery-zica.html