Centralni trg u Beiđingu ( na kineskom “bei” znači sever, a “đing” znači prestonica) – “ severna prestonica”, Pekingu, trg Nebeskog mira ili Tjenanmen još jednom je u svojoj istoriji postao nemi posmatrač događaja koji su postali istorija. Tog, prvog oktobra 1949. istok se zacrveneo. Najmnogoljudnija zemlja sveta i u to vreme, Kina, proglašena je na istoimenom trgu za Narodnu Republiku pod vođstvom Komunističke partije koju vodi glavna ličnost te manifestacije, čuveni Mao Ce Tung. Mao “ tunđe” - (na kineskom jeziku- “drug”) tj. drug Mao. Vijorilo se stotinu zastava boje krvi, simbolišući prolivenu krv tokom višedecenijske socijalističke revolucije, antijapanske borbe i građanskog rata protiv snaga Guomindanga, odnosno nacionalista. U Kini više ništa neće biti isto.
Odlučio sam da napišem ovaj članak jer dolazi godišnjica proglašenja Narodne Republike, a i inspirisan sam načinom kako je kineska nacija prevazišla političke i ekonomske probleme tražeći možda u svemu tome neko rešenje i za naše probleme.
Naslov, “Istok je crven” je bila nezvanična himna predsednika Maoa koji je postao neprikosnovena ličnost i figura- otac nacije. Iako već odavno nisu postojali ni mandarini ni kineski imperatori, tunđe Mao je postao crveni vladar Kine. Sa statusom božanstva. Vodiće Kinu kao predsednik partije i Republike sve do svoje smrti 1976. Period njegove vladavine i period posle njegove smrti veoma su zanimljiva slika moderne kineske istorije. To je turbulentan period ispunjen optužbama, smenama pa čak i krvoprolićima. Borba za vlast i za položaj bili su nemilosrdni.
Višedecenijska uprava pod Maovim vođstvom obeležena je i pokušajima da se unapredi i oživi zaostala kineska industrija i privreda. Postojao je jedan problem. Kineski “tunđe” se strogo držao onoga što su pisali “apostoli” socijalizma, Marks i Engels. Samo, to je bilo u domenu teorije, a stvaran život je ipak surova realnost. Ti pokušaji su na kraju završavali neuspešno, a često su praćeni i gubicima ljudskih života.
Devetog septembra 1976. Kina je te godine ponovo doživela potres. Ovaj put nije bio zemljotres već smrt predsednika Maoa. Kinezi su sa svim počastima ispratili svog velikog učitelja čije telo i danas, balzamovano, iako se to protivilo pravilima Partije jer su svi partijski funkcioneri bili kremirani, leži prekriveno crvenom zastavom. Usledio je vrtlog promena. Taj period je obeležen prvo unutarpartijskim obračunom između dve struje: “ ultralevičara” koji su predvođeni Maovom suprugom, kasnije poznati kao “ četvoročlana banda” koja se zalagala za nastavak Maove politike i druge grupe koja se zalagala za drugačiju politiku, koja se zalagala za pragmatični realizam. Za prihvatanje stvarnosti. To znači da se zalažu po Dengovim rečima “ samo za istinu koja počiva na činjenicama”. Na toj strani se isticala ličnost pod imenom Deng Sjaoping. Deng, iako nikad nije ušao u vrh vlast, svojim autoritetom i mudrošću postao je neprikosnovena ličnost koja je Kinu uvela u red razvijenih zemalja. On je bio “duhovni vođa i autoritet” Komunističke partije Kine. Mao je voleo da svoju politiku vodi u “akcijama”,a Deng je bio umeren. On je to radio u fazama. Tu su se razlikovale ove dve ličnosti. Unutarpartijski sukob je završen hapšenjem članova “ četvoročlane bande”. Međutim, to je bila samo jedna bitka. Rat protiv neralnog shvatanja društva konačno će biti završen posle smenjivanja Maovog naslednika Hua Guofenga. Hua je na mesto premijera došao kao slaba ličnost ali koji nije bio rešen da u potpunosti raskine sa maoizmom. Podržavala ga je takozvana grupa “Fansi” što na kineskom jeziku znači “dvostruko ništa”. Grupa “Fansi” je bila poslednji ostatak “ultralevičarskih grupa” koji su bili još uvek na Maovoj političkoj liniji. Konačan raskid i kraj procesa “demaoizacije” završiće se sredinom i krajem osamdesetih godina XX veka. “Demaoizacija” je podrazumevala kako je Deng govorio da je “Mao prestao da bude bog ali još nije postao čovek”. Ova njegova rečenica govori kakav status je uživao nekadašnji vođa Revolucije i predsednik države. Maovom smrću njegova vladavina kao i njegova ličnost predati su sudu istorije. Zanimljivo je kako su se Kinezi ophodili prema tom periodu u svojoj dugoj istoriji.
Šta je to što je zamerano Maou?
Na teret mu se stavljaju nekoliko velikih grešaka: krajem pedesetih godina donosi naredbu o “akciji protiv desničara” koja je u stvari bila pobuna protiv inteligencije i zabranjivanje svake vrste drugačijeg razmišljanja. Njegova druga greška je akcija “Veliki skok napred” koja je u prvi plan stavila tešku industriju jer je Mao nameravao da u toj oblasti u periodu od 5 do 10 godina prestigne Veliku Britaniju i Ameriku. Posledica takve neracionalne i “ultralevičarske” politike je dovela do pojave siromaštva i gladi koja je usmrtila više desetina miliona Kineza. Stavljajući u prvi plan tešku industriju zapostavljena je poljoprivreda, a time je u drugi plan palo i prehranjivanje Kine. Kinezi su tokom te akcije sve što je od metala, lonce, krevete, plugove kojim su obrađivali zemlju ubacivali u topionice, a dobijali su čelik vrlo lošeg kvaliteta. I kao treća Maova velika greška je “Kulturna reolucija” koja je obeležila period od deset godina, od 1966. pa do Maove smrti. Mao je smatrao da ovakvu akciju treba ponavljati jednom u deset godina da bi se održao plamen ili revolucionarni žar sa ciljem da se spreči pojalvljivanje svih onih nepoželjnih elemenata koji bi ugrozili tekovine Revolucije. Ova akcija je bila sve samo ne odraz kulture. To je bio krvavi obračun sa opozicijom u redovima Komunističke partije i sa pojavom, “ buržoaskih elemenata” sa ciljem da Kina raskine sa “starim svetom”. U tom procesu rušeni su i zatvarani drevni hramovi. Kinesko rukovodstvo je kasnije shvatilo da je to bila velika greška. Bilo je besmisleno da Kina uništava sve što je oličenje njene prošlosti i istorije duge nekoliko hiljada godina. Na kraju, narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen je da mu se iznova i iznova ponavlja sve dok se ne izvuku potrebne lekcije. Kinezi su prema ideološkim instrukcijama svoje Partije svoj život podredili na tri velike i tri male ljubavi: otadžbina, partija i socijalizam i fabrika, kolektiv i porodica. Svi drugi oblici emocija i iskazivanja ljubavi smatrani su pogrešnim i buržoaskim.
Sa procesom “destaljinizacije”i demokratizacije sredinom pedesetih u Sovjetskom savezu, predsednik Mao je pokrenuo sličnu akciju koja je bila odgovor na optužbe koje su upućivane na njegov račun. Započeo je kampanju “Neka cveta stotinu cvetova i neka se takmiči sto škola mišljenja” To je bio glas da se kritikuje rad partijskih funkcionera pa i sam rad velikog učitelja, Maoa. Videvši da se situacija otima kontroli i da se pod teretom optužbi vlast ljulja odlučio da povede već gore spomenutu “akciju protiv desničara”. Ali, pokazao je svoj duh samokritičnosti kada je priznao da se slabo razume u poljoprivredu i na taj način diskretno priznao svoje greške pa se pod optužbom ministra odbrane, Peng Dehuana povukao sa položaja predsednika NR, ali će ga povratiti u vremenu kulturne revolucije, 1969. Ali i u tom periodu Mao je ostao vodeća ličnost Parije i “duhovni” vođa kineskog naroda.
Iako je to bio izuzetno težak period kineske istorije, Kina je pored grešaka njihovog velikog učitelja priznala i njegovu pozitivnu stranu u istoriji. On je poveo vojsku tokom Revolucije na “ Dugi marš” od nekoliko hiljada kilometara. Pod njegovom komandom zemlja je oslobođena od japanske kolonijalne vlasti i nacionalista. Time je stvorio preduslov za napredovanje Kine koje nije bilo moguće sprovesti jer je vlast obeležena dominacijom Maove volje što se može nazvati i maovim ekonomskim voluntarizmom na polju ekonomije. Politika i ideološki ciljevi su imali prednost nad ekonomijom. Sa procesom demaoizacije nestajali su sa ulica i državnih ustanova Maovi portreti. Ostao je jedino onaj, veliki, na glavnom trgu na kom se predsednik Mao zagonetno smeška i posmatra prolaznike.
Kinezi nisu zbog ovih grešaka odbacili značaj i istorijsku ulogu ove ličnosti niti su postali duboko podeljeno društvo. Prihvatili su greške svog rukovodstva, a što je još bitnije da je to isto rukovodstvo postalo svesno tih grešaka i odlučili su da sa promenom kursa politike uđu u period razvoja. Kinezi su nacija koja neprekidno traje više hiljada godina. Bogato nacionalno iskustvo bi trebalo da bude inspiracija za mnoge narode i države. Kinezi su taj težak period pretvorili u svoju pobedu. Razum je nadvaladao nerealnost.
Berislav Kangrga
Odlučio sam da napišem ovaj članak jer dolazi godišnjica proglašenja Narodne Republike, a i inspirisan sam načinom kako je kineska nacija prevazišla političke i ekonomske probleme tražeći možda u svemu tome neko rešenje i za naše probleme.
Naslov, “Istok je crven” je bila nezvanična himna predsednika Maoa koji je postao neprikosnovena ličnost i figura- otac nacije. Iako već odavno nisu postojali ni mandarini ni kineski imperatori, tunđe Mao je postao crveni vladar Kine. Sa statusom božanstva. Vodiće Kinu kao predsednik partije i Republike sve do svoje smrti 1976. Period njegove vladavine i period posle njegove smrti veoma su zanimljiva slika moderne kineske istorije. To je turbulentan period ispunjen optužbama, smenama pa čak i krvoprolićima. Borba za vlast i za položaj bili su nemilosrdni.
Višedecenijska uprava pod Maovim vođstvom obeležena je i pokušajima da se unapredi i oživi zaostala kineska industrija i privreda. Postojao je jedan problem. Kineski “tunđe” se strogo držao onoga što su pisali “apostoli” socijalizma, Marks i Engels. Samo, to je bilo u domenu teorije, a stvaran život je ipak surova realnost. Ti pokušaji su na kraju završavali neuspešno, a često su praćeni i gubicima ljudskih života.
Devetog septembra 1976. Kina je te godine ponovo doživela potres. Ovaj put nije bio zemljotres već smrt predsednika Maoa. Kinezi su sa svim počastima ispratili svog velikog učitelja čije telo i danas, balzamovano, iako se to protivilo pravilima Partije jer su svi partijski funkcioneri bili kremirani, leži prekriveno crvenom zastavom. Usledio je vrtlog promena. Taj period je obeležen prvo unutarpartijskim obračunom između dve struje: “ ultralevičara” koji su predvođeni Maovom suprugom, kasnije poznati kao “ četvoročlana banda” koja se zalagala za nastavak Maove politike i druge grupe koja se zalagala za drugačiju politiku, koja se zalagala za pragmatični realizam. Za prihvatanje stvarnosti. To znači da se zalažu po Dengovim rečima “ samo za istinu koja počiva na činjenicama”. Na toj strani se isticala ličnost pod imenom Deng Sjaoping. Deng, iako nikad nije ušao u vrh vlast, svojim autoritetom i mudrošću postao je neprikosnovena ličnost koja je Kinu uvela u red razvijenih zemalja. On je bio “duhovni vođa i autoritet” Komunističke partije Kine. Mao je voleo da svoju politiku vodi u “akcijama”,a Deng je bio umeren. On je to radio u fazama. Tu su se razlikovale ove dve ličnosti. Unutarpartijski sukob je završen hapšenjem članova “ četvoročlane bande”. Međutim, to je bila samo jedna bitka. Rat protiv neralnog shvatanja društva konačno će biti završen posle smenjivanja Maovog naslednika Hua Guofenga. Hua je na mesto premijera došao kao slaba ličnost ali koji nije bio rešen da u potpunosti raskine sa maoizmom. Podržavala ga je takozvana grupa “Fansi” što na kineskom jeziku znači “dvostruko ništa”. Grupa “Fansi” je bila poslednji ostatak “ultralevičarskih grupa” koji su bili još uvek na Maovoj političkoj liniji. Konačan raskid i kraj procesa “demaoizacije” završiće se sredinom i krajem osamdesetih godina XX veka. “Demaoizacija” je podrazumevala kako je Deng govorio da je “Mao prestao da bude bog ali još nije postao čovek”. Ova njegova rečenica govori kakav status je uživao nekadašnji vođa Revolucije i predsednik države. Maovom smrću njegova vladavina kao i njegova ličnost predati su sudu istorije. Zanimljivo je kako su se Kinezi ophodili prema tom periodu u svojoj dugoj istoriji.
Šta je to što je zamerano Maou?
Na teret mu se stavljaju nekoliko velikih grešaka: krajem pedesetih godina donosi naredbu o “akciji protiv desničara” koja je u stvari bila pobuna protiv inteligencije i zabranjivanje svake vrste drugačijeg razmišljanja. Njegova druga greška je akcija “Veliki skok napred” koja je u prvi plan stavila tešku industriju jer je Mao nameravao da u toj oblasti u periodu od 5 do 10 godina prestigne Veliku Britaniju i Ameriku. Posledica takve neracionalne i “ultralevičarske” politike je dovela do pojave siromaštva i gladi koja je usmrtila više desetina miliona Kineza. Stavljajući u prvi plan tešku industriju zapostavljena je poljoprivreda, a time je u drugi plan palo i prehranjivanje Kine. Kinezi su tokom te akcije sve što je od metala, lonce, krevete, plugove kojim su obrađivali zemlju ubacivali u topionice, a dobijali su čelik vrlo lošeg kvaliteta. I kao treća Maova velika greška je “Kulturna reolucija” koja je obeležila period od deset godina, od 1966. pa do Maove smrti. Mao je smatrao da ovakvu akciju treba ponavljati jednom u deset godina da bi se održao plamen ili revolucionarni žar sa ciljem da se spreči pojalvljivanje svih onih nepoželjnih elemenata koji bi ugrozili tekovine Revolucije. Ova akcija je bila sve samo ne odraz kulture. To je bio krvavi obračun sa opozicijom u redovima Komunističke partije i sa pojavom, “ buržoaskih elemenata” sa ciljem da Kina raskine sa “starim svetom”. U tom procesu rušeni su i zatvarani drevni hramovi. Kinesko rukovodstvo je kasnije shvatilo da je to bila velika greška. Bilo je besmisleno da Kina uništava sve što je oličenje njene prošlosti i istorije duge nekoliko hiljada godina. Na kraju, narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen je da mu se iznova i iznova ponavlja sve dok se ne izvuku potrebne lekcije. Kinezi su prema ideološkim instrukcijama svoje Partije svoj život podredili na tri velike i tri male ljubavi: otadžbina, partija i socijalizam i fabrika, kolektiv i porodica. Svi drugi oblici emocija i iskazivanja ljubavi smatrani su pogrešnim i buržoaskim.
Sa procesom “destaljinizacije”i demokratizacije sredinom pedesetih u Sovjetskom savezu, predsednik Mao je pokrenuo sličnu akciju koja je bila odgovor na optužbe koje su upućivane na njegov račun. Započeo je kampanju “Neka cveta stotinu cvetova i neka se takmiči sto škola mišljenja” To je bio glas da se kritikuje rad partijskih funkcionera pa i sam rad velikog učitelja, Maoa. Videvši da se situacija otima kontroli i da se pod teretom optužbi vlast ljulja odlučio da povede već gore spomenutu “akciju protiv desničara”. Ali, pokazao je svoj duh samokritičnosti kada je priznao da se slabo razume u poljoprivredu i na taj način diskretno priznao svoje greške pa se pod optužbom ministra odbrane, Peng Dehuana povukao sa položaja predsednika NR, ali će ga povratiti u vremenu kulturne revolucije, 1969. Ali i u tom periodu Mao je ostao vodeća ličnost Parije i “duhovni” vođa kineskog naroda.
Iako je to bio izuzetno težak period kineske istorije, Kina je pored grešaka njihovog velikog učitelja priznala i njegovu pozitivnu stranu u istoriji. On je poveo vojsku tokom Revolucije na “ Dugi marš” od nekoliko hiljada kilometara. Pod njegovom komandom zemlja je oslobođena od japanske kolonijalne vlasti i nacionalista. Time je stvorio preduslov za napredovanje Kine koje nije bilo moguće sprovesti jer je vlast obeležena dominacijom Maove volje što se može nazvati i maovim ekonomskim voluntarizmom na polju ekonomije. Politika i ideološki ciljevi su imali prednost nad ekonomijom. Sa procesom demaoizacije nestajali su sa ulica i državnih ustanova Maovi portreti. Ostao je jedino onaj, veliki, na glavnom trgu na kom se predsednik Mao zagonetno smeška i posmatra prolaznike.
Kinezi nisu zbog ovih grešaka odbacili značaj i istorijsku ulogu ove ličnosti niti su postali duboko podeljeno društvo. Prihvatili su greške svog rukovodstva, a što je još bitnije da je to isto rukovodstvo postalo svesno tih grešaka i odlučili su da sa promenom kursa politike uđu u period razvoja. Kinezi su nacija koja neprekidno traje više hiljada godina. Bogato nacionalno iskustvo bi trebalo da bude inspiracija za mnoge narode i države. Kinezi su taj težak period pretvorili u svoju pobedu. Razum je nadvaladao nerealnost.
Berislav Kangrga
