Templari i đavo
http://flibertyjibbeth.deviantart.com/art/Templars-Worshipping-Baphometh-412300551
Priča o sudbini templara je priča o izdaji i prevari. Glavni akteri su papa Klement V ( Clemens V- Raymond de Got, franc.1305-1314) i francuski kralj Filip IV Lepi. Filip IV je bio veliki prijatelj poslednjeg (23.) velikog majstora Templara, Žaka de Molea (Jacques de Molay, franc. rođen u Burgundiji, 1243-1314) i njegov veliki dužnik. Postojalo je nekoliko planova o budućnosti reda. Templari su želeli osnivanje posebne države viteškog reda. Papa je smislio da spoji dva viteška reda u jedan: red Templara i Hospitalaca. On je poslao pismo i vođi Hospitalaca, Fulku de Vilaretu (Folco del Vilaret, oksitanski jezik, Langedok, umro 1327.) o mogućnosti da razmišlja o spajanju dva reda. Da li bi to odgovaralo i templarima i hospitalcima? Čije će bogatstvo pripasti onom drugom? U igri je bilo mnogo novca. A kralj Filip IV je imao odličan odnos za vreme. To je isti onaj kralj koji se surovo obračunao sa arogantnim papom Bonifacijem VIII u jednoj od epizoda sukoba papstva i carstva. Filip IV je shvatio da je njegova vlast na vrhuncu i da ne postoji niko ko može da mu se suprostavi. Sukobio se sa papom, verskim i svetovnim autoritetom i porazio ga. Francuska je bila u ratu sa Engleskom i bio joj je potreban novac. U međuvremenu umro je engleski kralj Edvard I i nasledio ga je Edvard II kao slab i neambiciozan vladar. Filip IV je osetio da je došao momenat da iskoristi vreme u svoju ličnu korist. Ali, novac je bio- conditio sine qua non- uslov bez koga se nije moglo. Ko ima više novca nego templari? Filip IV je imao dva plana: Ili da se stavi na čelo ujedinjenih monaško- viteških redova ili da uništi red templara.
Ono što daje još tragičniju crtu ovom događaju je odnos između kralja i velikog majstora, de Molea. Veliki majstor reda bio je kraljev prijatelj. Pozajmio mu je novac koji je trebao kralju da ponudi uz svoju ćerku Izabelu, kao miraz engleskom kralju Edvardu I. Templari su spasili Filipa IV prilikom jedne pobune kada su mu pružili utočište i sprečili da se masa obračuna sa kraljem. Da li je je vladar poput Filipa IV sa svojom parolom „ kralj je car u svojoj kraljevini“ mogao da dozvoli da bude nečiji dužnik? Da li je slika prijateljstva bilia prikrivena slika zavisti? U toj strašnoj zaveri prste je umešao i kraljev savetnik, Gijom de Nogare ( Guillaume de Nogaret, franc. 1260-1313.) koji je i u ovome video možda priliku za osvetu. Gijomovi roditelji su u njegovoj mladosti optuženi za albižansku jeres i spaljeni na lomači. Da li je njegova podrška kralju, prvo u sukobu sa Bonifacijem VIII, a sada i sa monaško- viteškim redom bila njegova lična osveta i slika prezira prema crkvi?
Alea iacta est!- Kocka je bačena. Skovan je strašan plan. Filip IV je iskoristio glasine koje su kružile o misterioznom redu i okrenuo ih je protiv tog reda. Zavera je lukavo osmišljena i u nju je bio umešan bivši starešina templarskog preceptorata koji je izbačen iz reda i koji se nalazio u zatvorskoj ćeliji. Ćeliju je delio sa još nekoliko osuđenika na smrt. U odsustvu sveštenika, postojala je praksa među katolicima da vernici mogu ispovedati jedan drugog. Naravno, jedan od osuđenika je tu bio lažno postavljen sa ciljem da čuje ispovest bivšeg templara i da je prenese vlastima. Naravno, ono što je čuo bilo je ravno skandalu i jeresi. Da li je to bila istina ili zavist izbačenog templara i njegova lična osveta je pitanje. Optuženi su za: osculum infame- nepristojno ljubljenje ( u usta, pupak i u muški polni organ), da pljuju i gaze na krst, da odbacuju Hrista, obožavanje idola i da među njima ima homoseksualaca.
Kralj je izvršio pritisak na papu koji je postao saučesnik u zločinu. U velikoj tajnosti je doneta odluka da se svi templari pohapse pod teškim optužbama.
U petak, 13. oktobra 1307. usledilo je masovno hapšenje templara, pre svega u Francuskoj. Templari su hapšeni uz obrazloženje: „ Dieu n’ est pas content nous avons des enemies de la foi dans le Royaume.” franc. – „Bog nije zadovoljan. Imamo neprijatelje vere u kraljevstvu“. Vlast je prikupila lažna svedočenja poput ovog: „ Moi, Raymond de la Fere, 21 ans, reconnaise que (J’ ai) crache trois fois sur la Croix.”franc. – “ Ja, Rajmond de la Fer,star 21.g. priznajem pljuvanje tri puta na krst ali samo iz usta ne iz srca.” U momentu hapšenja nestalo je templarsko blago kao i svih osamnaest templarskih brodova koji su napustili luku La Rošel. Veliki broj ljudi je bilo pohapšeno zajedno sa velikim majstorom reda ali je i veliki broj njih uspeo da pobegne. To je bio početak kraja templarskog reda. Ili je to bila priča da bi uverili javnost i svoje neprijatelje da više ne postoje kao deo plana da se spasu progona. Nekoliko meseci kasnije, krajem novembra iste godiine objavljena je papska bula Pastoralis Preeminentiae. Papa Klement V je naredio svim vladarima da pohapse templare u svojim zemljama i da im se oduzme sve bogatstvo. Poslednji udarac na mrtvačkom sanduku u kome je ležao templarski red učinjen je donošenjem nove bule. Nova bula je doneta 1312. na saboru u Beču Vox in excelso- Glas sa visine, kojom se objavljuje da se raspušta red Templara.
Dve godine kasnije (18. marta 1314.), došao je na red veliki majstor. Osuđen je na smrt spaljivanjem na lomači zajedno sa preceptorom Normandije, Žofroa de Šarnijem ( Geffroi de Charney, franc.) Kada su izvedeni na lomaču, veliki majstor i Žofroa odbacili su svoje prethodno priznanje koji je bilo iznuđeno mučenjem i koje im je nametnuto. Dok je goreo na lomači, veliki majstor raspuštenog reda, Žak de Mole je prokleo kralja i papu rečima:“ Dieu sait qui a tort et a peche. Il va bientot arriver melheur a ceux qui nous out condamnes a mort.”, franc. – “ Bog zna ko je u pravu i ko je zgrešio. Uskoro će nesreća zadesiti one koji su nas osudili na smrt.“
Manje od mesec dana papa je umro. Do kraja te iste godine i kralj je bio mrtav, umro je prilikom nesreće tokom lova. Sudbina je bila ironična. Kao što je on lovio i progonio tako je sad i on postao žrtva nesrećne igre sudbine tokom lova. Trinaest (nesrećan broj?) godina kasnije ugasila se i francuska dinastija Valoa. Veruje se da su mnogi templari pobegli na teritoriju izvan papine kontrole: u Škotsku i u Švajcarsku. Čak postoji mišljenje da su templari pomogli Škotima u velikoj pobedi nad Englezima u bici kod Stirlinga 1314. Da li su optužbe bile istinite? Ili je u pitanju bila ljubomora i zavist? Od prijatelja Crkve i podrške niza papa pa sve do statusa neprijatelja i progonjenih. Želja za tuđim bogatstvom ili lažno prijateljstvo? Šta je uzrok propasti? Da li je dužnik ( kralj Francuske) hteo ovako da se reši svog duga prema redu? Od poniznih i siromašnih, templari su postali centar moći. Bili su pravi istočni deposti. Da li su njihova slava, bogatsvo i moć nekome bilo trn u oku? Veo misterije nije spao sa ovog reda iako su prognani. Štaviše, i dalje postoji magla koja prekriva istinu o monaško-viteškom redu. Petak, 13. sačuvao je u sećanje na progon nad templarima.
Berislav Kangrga
Literatura: Džon J. Robinson, Rođeni u krvi- izgubljena tajna masonerije, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1995. 344. u prevodu Milana Vidojevića
Ono što daje još tragičniju crtu ovom događaju je odnos između kralja i velikog majstora, de Molea. Veliki majstor reda bio je kraljev prijatelj. Pozajmio mu je novac koji je trebao kralju da ponudi uz svoju ćerku Izabelu, kao miraz engleskom kralju Edvardu I. Templari su spasili Filipa IV prilikom jedne pobune kada su mu pružili utočište i sprečili da se masa obračuna sa kraljem. Da li je je vladar poput Filipa IV sa svojom parolom „ kralj je car u svojoj kraljevini“ mogao da dozvoli da bude nečiji dužnik? Da li je slika prijateljstva bilia prikrivena slika zavisti? U toj strašnoj zaveri prste je umešao i kraljev savetnik, Gijom de Nogare ( Guillaume de Nogaret, franc. 1260-1313.) koji je i u ovome video možda priliku za osvetu. Gijomovi roditelji su u njegovoj mladosti optuženi za albižansku jeres i spaljeni na lomači. Da li je njegova podrška kralju, prvo u sukobu sa Bonifacijem VIII, a sada i sa monaško- viteškim redom bila njegova lična osveta i slika prezira prema crkvi?
Alea iacta est!- Kocka je bačena. Skovan je strašan plan. Filip IV je iskoristio glasine koje su kružile o misterioznom redu i okrenuo ih je protiv tog reda. Zavera je lukavo osmišljena i u nju je bio umešan bivši starešina templarskog preceptorata koji je izbačen iz reda i koji se nalazio u zatvorskoj ćeliji. Ćeliju je delio sa još nekoliko osuđenika na smrt. U odsustvu sveštenika, postojala je praksa među katolicima da vernici mogu ispovedati jedan drugog. Naravno, jedan od osuđenika je tu bio lažno postavljen sa ciljem da čuje ispovest bivšeg templara i da je prenese vlastima. Naravno, ono što je čuo bilo je ravno skandalu i jeresi. Da li je to bila istina ili zavist izbačenog templara i njegova lična osveta je pitanje. Optuženi su za: osculum infame- nepristojno ljubljenje ( u usta, pupak i u muški polni organ), da pljuju i gaze na krst, da odbacuju Hrista, obožavanje idola i da među njima ima homoseksualaca.
Kralj je izvršio pritisak na papu koji je postao saučesnik u zločinu. U velikoj tajnosti je doneta odluka da se svi templari pohapse pod teškim optužbama.
U petak, 13. oktobra 1307. usledilo je masovno hapšenje templara, pre svega u Francuskoj. Templari su hapšeni uz obrazloženje: „ Dieu n’ est pas content nous avons des enemies de la foi dans le Royaume.” franc. – „Bog nije zadovoljan. Imamo neprijatelje vere u kraljevstvu“. Vlast je prikupila lažna svedočenja poput ovog: „ Moi, Raymond de la Fere, 21 ans, reconnaise que (J’ ai) crache trois fois sur la Croix.”franc. – “ Ja, Rajmond de la Fer,star 21.g. priznajem pljuvanje tri puta na krst ali samo iz usta ne iz srca.” U momentu hapšenja nestalo je templarsko blago kao i svih osamnaest templarskih brodova koji su napustili luku La Rošel. Veliki broj ljudi je bilo pohapšeno zajedno sa velikim majstorom reda ali je i veliki broj njih uspeo da pobegne. To je bio početak kraja templarskog reda. Ili je to bila priča da bi uverili javnost i svoje neprijatelje da više ne postoje kao deo plana da se spasu progona. Nekoliko meseci kasnije, krajem novembra iste godiine objavljena je papska bula Pastoralis Preeminentiae. Papa Klement V je naredio svim vladarima da pohapse templare u svojim zemljama i da im se oduzme sve bogatstvo. Poslednji udarac na mrtvačkom sanduku u kome je ležao templarski red učinjen je donošenjem nove bule. Nova bula je doneta 1312. na saboru u Beču Vox in excelso- Glas sa visine, kojom se objavljuje da se raspušta red Templara.
Dve godine kasnije (18. marta 1314.), došao je na red veliki majstor. Osuđen je na smrt spaljivanjem na lomači zajedno sa preceptorom Normandije, Žofroa de Šarnijem ( Geffroi de Charney, franc.) Kada su izvedeni na lomaču, veliki majstor i Žofroa odbacili su svoje prethodno priznanje koji je bilo iznuđeno mučenjem i koje im je nametnuto. Dok je goreo na lomači, veliki majstor raspuštenog reda, Žak de Mole je prokleo kralja i papu rečima:“ Dieu sait qui a tort et a peche. Il va bientot arriver melheur a ceux qui nous out condamnes a mort.”, franc. – “ Bog zna ko je u pravu i ko je zgrešio. Uskoro će nesreća zadesiti one koji su nas osudili na smrt.“
Manje od mesec dana papa je umro. Do kraja te iste godine i kralj je bio mrtav, umro je prilikom nesreće tokom lova. Sudbina je bila ironična. Kao što je on lovio i progonio tako je sad i on postao žrtva nesrećne igre sudbine tokom lova. Trinaest (nesrećan broj?) godina kasnije ugasila se i francuska dinastija Valoa. Veruje se da su mnogi templari pobegli na teritoriju izvan papine kontrole: u Škotsku i u Švajcarsku. Čak postoji mišljenje da su templari pomogli Škotima u velikoj pobedi nad Englezima u bici kod Stirlinga 1314. Da li su optužbe bile istinite? Ili je u pitanju bila ljubomora i zavist? Od prijatelja Crkve i podrške niza papa pa sve do statusa neprijatelja i progonjenih. Želja za tuđim bogatstvom ili lažno prijateljstvo? Šta je uzrok propasti? Da li je dužnik ( kralj Francuske) hteo ovako da se reši svog duga prema redu? Od poniznih i siromašnih, templari su postali centar moći. Bili su pravi istočni deposti. Da li su njihova slava, bogatsvo i moć nekome bilo trn u oku? Veo misterije nije spao sa ovog reda iako su prognani. Štaviše, i dalje postoji magla koja prekriva istinu o monaško-viteškom redu. Petak, 13. sačuvao je u sećanje na progon nad templarima.
Berislav Kangrga
Literatura: Džon J. Robinson, Rođeni u krvi- izgubljena tajna masonerije, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1995. 344. u prevodu Milana Vidojevića
