Sigurno se svako od nas  bar jednom u životu zapitao zašto smo ovde gde jesmo, ko smo, odakle smo, kako smo nastali i kad smo nastali...itd. Da li je granica ono što doživljavamo i vidimo svojim očima ili postoji nešto što nismo u stanju da pojmimo? Da li je smrt naša krajnost? Smrt je sigurno nešto što večno opseda kao tema, čoveka. Od pradavnih dana do danas. Čovek je na različite načine u različitim vremenima davao različite odgovore na ova pitanja.

            Nit koja se provlači od čovekovog postanka pa do danas je postojanje nekog uzvišenog bića. Gospodara vremena i prostora. Svega što postoji, nekog ko upravlja svim i svačim. Koji je bio uslov da ljudi počnu da se bave ovim pitanjima u najstarije doba? Vreme, vreme koje bi imali za sebe da mogu da tumače snove, smrt, stvari koje ih okružuju i koje vide. Za koje nisu imali objašnjenje. Zanimljiva mi je jedna rečenica koju sam pročitao ,davno. „ Da su životinje svesna bića da li bi oni, baš kao i ljudi slikali svoje bogove kao životinje?“ Jedna divna slika, koja pripada opusu renesansnog umetnika, Mikelanđela prikazuje čoveka, a sa druge strane Boga u nečemu što liči na ljudski mozak. Slika navodi danas na pitanje da li je poruka ovog umetnika bila, da li je čovek stvorio Boga ili Bog čoveka? Večna i nepresušna tema, jedna od omiljenih tema inteligencije srednjeg veka.

Pored smrti, prvobitnog čoveka su zanimali i snovi. Kako li su oni doživljavali snove? Da li su ih doživljavali kao povezivanje sa nekim drugim svetom? Tada se javlja verovanje ali prvobitni ljudi nisu još razdvojili telo i dušu. Prvobitni ljudi nisu razumeli smrt. Verovali su da je čovek i dalje živi. Sahranjivanje su doživljavali kao nastavak života. Pokojnik je sahranjivan zajedno sa stvarima koji su mu služili tokom života. To su pokazivali bojenjem tela pokojnika crvenom bojom. Crvena boja je simbol krvi, života.

Zanimljivo je posmatrati sistem verovanja kroz razvoj društvenih odnosa. To je jedan od pogleda na religiju. Ali, svako od nas ima pravo da na to gleda iz svog ugla, sa naučnog ili religioznog stava. Meni je zanimljivo da dolazim do podataka gledajući činjenice iz jednog i drugog ugla. Na kraju, uvek smatram da istina nije nikad u krajnostima jedne ili druge strane već negde u sredini. Još jedno pitanje se javlja, a kada nastaje ideja o postojanju duše? Ljudi su živeli teško, doživljavali, baš kao i danas nepravde. Svakome pa i danas treba uteha u bolje sutra, nada da će se nešto promeniti. Tako nastaje i ideja o duši koja se prilikom smrti rastaje od tela i odlazi na mesto gde se može ostvariti sve ono što pokojnik nije mogao da ostvari u realnom životu. Kako bi inače mogli da objasne mesto u durgom svetu kad telo truli? To je na neki način bila uteha. Na kraju, sve religije govore o nagradi i kazni koju čeka čovekova duša posle smrti. Ljudi tada nisu prezali od sukoba, međusobnog ubijanja. To opisuje i Sveta knjiga. Sukob braće Kaina i Avelja. Da se tako nešto ne bi dešavalo u ljudima je usađen strah o grehu, zlu i spasenju.

Time se stvaraju osnove onakvog verovanja kakvo nam je poznato danas. Stvoreni su prvi elementi: duša, telo, greh, spasenje. Zanimljivo je kako se menjao sistem verovanja prateći razvoj društvenih odnosa. Prvo se javlja magija, totem, animizam i fetišizam.

Prvobitni čovek nije razlikovao prirodno od natrpirodnog. Za njega je i najobičnija pojava poput kiše pa do onih koje je mogao videti na nebu bile neobjašnjive. Natprirodne. To je vreme magije. Magijom, čovek je verovao da će njom uticati na prirodu. Čovek se bavio lovom , zavisio je od prirode koja mu je davala hranu. Čak i u to vreme javljaju se rituali i simbolika. Kako opisati magiju? Svi smo čuli za crteže po pećinama iz drevnih vremena koje prikazuje razne životinje. To je primer magijskog verovanja prvobitnog čoveka. On je pokušavao da iscrtavanjem određene životinje, imitiranjem njenih pokreta ili pokreta prilikom lova na nju koji postaju ritauli da utiču svojim mislima i da im se ostvari da uhvate tu životinju i da se prehrane. U toku magije, u vreme prvobitne ljudske zajednice nije bilo povlašćenih slojeva u društvu.

Drugi oblik je Totemizam. Čovek se počeo poistovećivati sa okolinom ili stvarima kojima je okružen. To govori o razvoju njegove svesti. A bio je okružen životinjama, kamenjem, drvećem, biljakama..itd. Prvobitna društvena grupa se počela poistovećivati sa tim pojavama. Istorija je puna takvih primera. Zanimljiva je priča o nastanku večnog grada Rima. Rim su osnovali dva brata, Romul i Rem koje je po predanju pronašla i podojila vučica. Vučica je postala simbol grada, zaštitnica. Kod Slovena i Kelta, Hrast je sveto drvo. Pa čak i danas ima ulogu pogotovo u vreme Božića. Totemizam je mistična veza između ljudi i njihovog zamišljenog praoca. Odnosno od onoga od koga su potekli bilo da je to biljka, životinja ili nešto treće. Totem je gospodar određene skupine ljudi, klana. Smatrano je da je čovek proizvod životinje ili biljke, a ne nekog natrpirodnog bića. To govori o podeli društva o klasnoj raslojenosti koja je počela da se dešava sa razvojem društva. Pored totemizma javlja se fetišizam  tj. obožavanje predmeta i stvari u kojima je navodno obitavao duh. Razvojem društvenih odnosa, totem, gospodar, postaje još moćnije biće- Bog. Bog kao sila koja vuče konce i gospodari nad svime se javlja u vreme učvršćivanje jedne klase. Pojavom viška u proizvodnji u vreme kada su ljudi ovladali zemljoradnjom. Zemljoradnja je doprinela da se razbije totemističko verovanje. Ratar koji je prehranjivao sebe i druge više nije bio zavisan od kamena, biljke ili životinje već od atmosferskih pojava koje utiču na njegov rad.

Božanstvo iz oblika životinje do čovekolikog oblika prelazi u vreme kada se učvršćuje vlast jedne klase, čoveka. To je vreme animizma.  Pojavom viška u proizvodnji učvršćuje se vlast onih koji od tog viška stiču materijalnu korist. Pojavom teških uslova za rad i robovlasničkog sistema čovek je počeo da stvara bogove po uzoru na vlastite životne uslove.

Vernik je imao potrebu za oslobođenjem i pravdom. To je vreme kada se javljaju prve svetske religije u kojima se provlači priča o patnji, nepravdi, borbi i nagradi u onostranom svetu. Cilj ovog teksta nije da umanji značaj onoga što tvrdi religija. Poenta je da je možda istina između dva suprostavljena tumačenja. Život jeste i dalje je težak, pun nepravde. Pojavio se Neko ko je obećao nagradu kroz isitnu i iskreno verovanje. Da li je To naptrirodno biće ili čovek i nije toliko bitno. Bitna je poenta i svrha religije- činiti dobro drugima, a samim tim i sebi. 

Berislav Kangrga