http://www.brahmsbookworks.com/witchgrandtome.html
Ljudi nikada ne čine zlo sa toliko entuzijazma i doslednosti osim kada ga čine iz religijskih ubeđenja.- Blez Paskal (Blaise Pascal), francuski matematičar, fizičar i filozof.
Lov na veštice je tužna zaostavština istorije koja istovremeno opominje i podseća ljude da fanatizam u bilo kom obliku ne donosi ništa pozitivno. Termin „lov na veštice“ postoji i danas. Odnosi se na progon svake grupe čiji se stavovi, mišljenja, način i stil ponašanja ne poklapaju sa većinom. Metodi obračuna se razlikuju od onih iz srednjeg veka ali je cilj i dalje isti: potisnuti i uništiti drugačije mišljenje i ponašanje. Lov na veštice je kao odličan pokazatelj koliko su ljudi u masu skloni histeriji koja nije utemeljena na racionalnim osnovama. Strah od nepoznatog plus sujeverje, plus predrasude su formula koja je dovela do svojevrsnog genocida nad jednim delim populacije (roda- tačnije ženskog roda).
Vešticom je nazivana ona osoba (često je to bila osoba ženkog roda) koja je praktikovala magiju i bacala čini. Magijsko verovanje je zaostavština prošlosti; iz vremena kada čovek nije imao razumevanja i smisao za dešavanja i stvari oko sebe. Magija i religija su u dalekoj prošlosti bili oslonjeni jedno na drugo. Magija se odnosila na obožavanje i koristila se u medicini. Prema Frejzeru: „glavna razlika između magije i religije sastojala bi se u tome što se u religiji apeluje (poziva) na višu silu kao posrednika dok se u magiji veruje u neposredno dejstvo svojih radnji.“ (Milan Tripkovic, „Sociologija“, Futura Publikacije, Novi Sad, 1998. 502.) - da čovek vršeći određene radnje može da utiče na događaje; da mu nije potreban posrednik tj. neko kome će da se moli. Kao šo sam naslov ovog članka zaslužuje pažnju isto tako je bitno proučiti zašto, kako i kojim sredstvima se borio čovek protiv veštičarenja.
Odnos prema magiji i veštičarenju je prikazan kao borba između dobra i zla u kome je veštičarenje zlo. To je bila borba protiv đavola i njegove skrivene armije veštica. Maks Dašu (Max Dashu), istoričar koji proučava odnos prema ženama u istoriji kaže da srednjovekovno veštičarstvo nije nastalo u srednjem veku niti je proizvod Crkve već da ima elemente u prethrišćanskom periodu. Tek na kraju srednjeg veka i u moderno, renesansno vreme period „lova na veštice“ dobija svoju snagu. Kao što je napisano, magija je poistovećivana sa zlim silama. Navodi se i biblijski primer Simona Maga (lat. Simonus Magus) čije je ime postalo sinonim za „simoniju“, za nečasno i prljavo prodavanje ili kupovinu položaja i funkcije u Crkvi. Simon Mag se takođe bavio magijom i po predanju sveti Petar je molitvom prekinuo njegovo letenje u vaduhu pred narodom da bi ga oni kamenovali do smrti jer je tu sposobnost dobio od đavola. Biblijska sudbina Simona Maga će postati i krvava sudbina žrtava u lovu na veštice. Kamen će biti zamenjen spravama i instrumentima bolesno maštovitih dželata koji će služiti za mučenje i za nasilno dobijanje priznanja o zločinu protiv čovečanstva, Crkve i Boga.
Već u ranom, srednjem veku bavili su se pitanjem magije i veštičarenja. Sveti Bonifacije, svetac i zaštitnik Nemaca je u VIII veku proglasio da je verovanje u veštice nehrišćansko. U istom tom veku, 785. Godine održan je sabor u Paderbornu na kom je objavljeno da je verovanje u veštičarenje jeres.
Postavlja se pitanje, a zašto su žene u većini tih slučajeva okarakterisane kao veštice? Žena je od početka prikazivana kao loša. Zahvaljujući ženskoj slabosti, i sklonosti ka uživanjima, slastima i njenoj radoznalosti ona je pala pod uticaj zmije i Adam je pojeo jabuku sa drveta saznanja. Zatim su čovek i žena isterani iz raja. Dakle, đavo lakše potkupi ženu nego muškarca. Đavo je često menjao svoj oblik u ženu da bi mučio čoveka (muškarca) igrajući se sa njegovim slabostima i strastima. Žena je smatrana manje inteligentnijom. Da li je to postala borba protiv njegovih unutrašnjih strahova i želja? Kako da ne poklekne pred svojim strastima?- Tako što će se boriti protiv svog demona. (U mržnji je strah). Žene i intimnog odnosa koji su smatrani izopačenim i koji ljudsku dušu guraju u paklenu provaliju.
Crkva je odluke svojih prethodnih sabora potvrdila 1326. Kada je papa Jovan XXII stavio veštičarenje na listu jeresi. Posebnu ulogu u procesu protiv veštica odigraće jedna knjiga kao „udžbenik“ inkizitora. Autori, Hajnrih Kramer i Jakob Sprenger (Heinrich Kramer, Jacob Sprenger) su napisali takvu knjigu (1466.); Malleus Maleficarum- Malj veštica u kojoj je opisano na koji način identifikovati vešticu, kako joj suditi i kojom je kaznom kazniti.
Lov na veštice je tužna zaostavština istorije koja istovremeno opominje i podseća ljude da fanatizam u bilo kom obliku ne donosi ništa pozitivno. Termin „lov na veštice“ postoji i danas. Odnosi se na progon svake grupe čiji se stavovi, mišljenja, način i stil ponašanja ne poklapaju sa većinom. Metodi obračuna se razlikuju od onih iz srednjeg veka ali je cilj i dalje isti: potisnuti i uništiti drugačije mišljenje i ponašanje. Lov na veštice je kao odličan pokazatelj koliko su ljudi u masu skloni histeriji koja nije utemeljena na racionalnim osnovama. Strah od nepoznatog plus sujeverje, plus predrasude su formula koja je dovela do svojevrsnog genocida nad jednim delim populacije (roda- tačnije ženskog roda).
Vešticom je nazivana ona osoba (često je to bila osoba ženkog roda) koja je praktikovala magiju i bacala čini. Magijsko verovanje je zaostavština prošlosti; iz vremena kada čovek nije imao razumevanja i smisao za dešavanja i stvari oko sebe. Magija i religija su u dalekoj prošlosti bili oslonjeni jedno na drugo. Magija se odnosila na obožavanje i koristila se u medicini. Prema Frejzeru: „glavna razlika između magije i religije sastojala bi se u tome što se u religiji apeluje (poziva) na višu silu kao posrednika dok se u magiji veruje u neposredno dejstvo svojih radnji.“ (Milan Tripkovic, „Sociologija“, Futura Publikacije, Novi Sad, 1998. 502.) - da čovek vršeći određene radnje može da utiče na događaje; da mu nije potreban posrednik tj. neko kome će da se moli. Kao šo sam naslov ovog članka zaslužuje pažnju isto tako je bitno proučiti zašto, kako i kojim sredstvima se borio čovek protiv veštičarenja.
Odnos prema magiji i veštičarenju je prikazan kao borba između dobra i zla u kome je veštičarenje zlo. To je bila borba protiv đavola i njegove skrivene armije veštica. Maks Dašu (Max Dashu), istoričar koji proučava odnos prema ženama u istoriji kaže da srednjovekovno veštičarstvo nije nastalo u srednjem veku niti je proizvod Crkve već da ima elemente u prethrišćanskom periodu. Tek na kraju srednjeg veka i u moderno, renesansno vreme period „lova na veštice“ dobija svoju snagu. Kao što je napisano, magija je poistovećivana sa zlim silama. Navodi se i biblijski primer Simona Maga (lat. Simonus Magus) čije je ime postalo sinonim za „simoniju“, za nečasno i prljavo prodavanje ili kupovinu položaja i funkcije u Crkvi. Simon Mag se takođe bavio magijom i po predanju sveti Petar je molitvom prekinuo njegovo letenje u vaduhu pred narodom da bi ga oni kamenovali do smrti jer je tu sposobnost dobio od đavola. Biblijska sudbina Simona Maga će postati i krvava sudbina žrtava u lovu na veštice. Kamen će biti zamenjen spravama i instrumentima bolesno maštovitih dželata koji će služiti za mučenje i za nasilno dobijanje priznanja o zločinu protiv čovečanstva, Crkve i Boga.
Već u ranom, srednjem veku bavili su se pitanjem magije i veštičarenja. Sveti Bonifacije, svetac i zaštitnik Nemaca je u VIII veku proglasio da je verovanje u veštice nehrišćansko. U istom tom veku, 785. Godine održan je sabor u Paderbornu na kom je objavljeno da je verovanje u veštičarenje jeres.
Postavlja se pitanje, a zašto su žene u većini tih slučajeva okarakterisane kao veštice? Žena je od početka prikazivana kao loša. Zahvaljujući ženskoj slabosti, i sklonosti ka uživanjima, slastima i njenoj radoznalosti ona je pala pod uticaj zmije i Adam je pojeo jabuku sa drveta saznanja. Zatim su čovek i žena isterani iz raja. Dakle, đavo lakše potkupi ženu nego muškarca. Đavo je često menjao svoj oblik u ženu da bi mučio čoveka (muškarca) igrajući se sa njegovim slabostima i strastima. Žena je smatrana manje inteligentnijom. Da li je to postala borba protiv njegovih unutrašnjih strahova i želja? Kako da ne poklekne pred svojim strastima?- Tako što će se boriti protiv svog demona. (U mržnji je strah). Žene i intimnog odnosa koji su smatrani izopačenim i koji ljudsku dušu guraju u paklenu provaliju.
Crkva je odluke svojih prethodnih sabora potvrdila 1326. Kada je papa Jovan XXII stavio veštičarenje na listu jeresi. Posebnu ulogu u procesu protiv veštica odigraće jedna knjiga kao „udžbenik“ inkizitora. Autori, Hajnrih Kramer i Jakob Sprenger (Heinrich Kramer, Jacob Sprenger) su napisali takvu knjigu (1466.); Malleus Maleficarum- Malj veštica u kojoj je opisano na koji način identifikovati vešticu, kako joj suditi i kojom je kaznom kazniti.
