KELTI (1. deo)
U srcu Evrope živeo je narod koji nikada tokom svoje istorije nije imao državu a unatoč tome je imao uticaja na prostoru od Britanije do Male Azije te bio izuzetno značajan zbog svoje zaostavštine. Ostavio je svoje tragove u raznim geografskim nazivima, običajima, tradiciji i kulturi. To su Kelti: narod koji za sobom nije ostavio pisane tragove, o kojima znamo posredstvom drugih, a koji i danas izaziva oduševljenje i tera mnoge na razmišljanje bilo da su istoričari ili pasionirani istraživači, koji vole da zavire u misteriozno i tajanstveno. Pokušaću da nas uvedem u keltski svet, u svet druida, u svet magije i misterije i da razobličim sliku o njima kao varvarima, kako su ih obično nazivali premda taj naziv ni malo nisu zasluživali.
Kao što sam napisao, Kelti za sobom nisu ostavili pisani trag. To ne znači da nisu imali pismo. Imali su. To pismo o kome ću detaljnije pisati nije služilo za beleženje događaja ili za zapisivanje drugih stvari, iz kojih bi mi mogli izvući podatke o njima.
Vesti o Keltima dobijamo posredstvom Grka, koji su ih nazivali varvarima, a tu praksu su od Grka preuzeli novi osvajači: Rimljani. Neupućeni u istoriju bi odmah imali pred sobom sliku nekih divljaka zbog tog termina. Stvar je u tome da su Grci sve one koji nisu bili Grci ili Heleni nazivali varvarima. Druga stvar je u tome da protivnik svog neprijatelja želi da predstavi u što gorem svetlu, a u duhu toga da istoriju pišu pobednici, da bi opravdao svoje postupke ili često nedela nad njima. Kelti možda kao ljudi nisu bili prefinjeni. Možda su bili sirovi, svojom pojavom drugačiji od ljudi grčko - rimskog sveta obučenih u fine tunike. Da li samo zbog toga zaslužuju da se nazaivaju Varvarima?
Njihova prapostojbina je u centralnoj Evropi, na prostoru između današnje istočne Francuske, Češke, i zapadne Švajcarske. Centar im je bio u gradu Latenu, pa se najstariji period njihovog postojanja naziva Latenska kultura. Kelti pripadaju indo - evropskoj grani naroda. O njima prve vesti saznajemo preko grčkog istoričaraHerodota, koji ih spominje prilikom nabrajanja četiri najpoznatija varvarska naroda: Libijci, Persijanci, Skiti i Kelti. Do prvih kontakata između ove dve civilizacije; grčke i keltske, dolazi oko 600. godine pr. n. e., kada su Grci osnovali na obalama južne francuske svoju koloniju, današnji Marselj ili tada Masiliju.
Šta je dovelo do toga da se ukrste putevi dva naroda? Trgovina. Kelti su od Grka kupovali vino o čemu govore nalazišta grčkih amfora za vino.
Tragajući za novim predelima, željni novih iskustava i prostranstava, oni prelaze Alpe i dolaze u dodir sa još jednim drevnim narodom, Etrurcima a i s Rimljanima koji su ih već tada nazivali Galima. Kelti su držali večni grad pod opsadom sedam meseci i tada se pojavljuje priča o Junoninim guskama ( posvećene boginji Junoni ) koje su spasile Rim od propasti. Rimljani su se povukli na svoj brežuljak Kapitol. Kelti su se tokom noći, kako je pisao Tit Livije kasnije, prišunjali na brdo što je uzbudilo guske koje su svojim gakanjem izazvale uzbunu među rimskom vojskom, kojom je komandovao Marko Manlije koja je uspela su da odnesu pobedu nad Keltima u toj bici. Mir je dogovoren isplatom hiljadu zlatnih funti keltskom vojskovođi Brenu. Tada je i nastala čuvena rečenica Vae victus - Teško pobeđenima.
Od tog momenta počeće keltska ekspanzija po celoj Evropi. Oni će zauzeti prostor od Britanije do Male Azije. Oni su i naselili prostor Srbije, gde su ostali poznati pod imenom Skordisci. Ovaj termin je nastao od Skordus planine tj. Šar planine.
U srcu Evrope živeo je narod koji nikada tokom svoje istorije nije imao državu a unatoč tome je imao uticaja na prostoru od Britanije do Male Azije te bio izuzetno značajan zbog svoje zaostavštine. Ostavio je svoje tragove u raznim geografskim nazivima, običajima, tradiciji i kulturi. To su Kelti: narod koji za sobom nije ostavio pisane tragove, o kojima znamo posredstvom drugih, a koji i danas izaziva oduševljenje i tera mnoge na razmišljanje bilo da su istoričari ili pasionirani istraživači, koji vole da zavire u misteriozno i tajanstveno. Pokušaću da nas uvedem u keltski svet, u svet druida, u svet magije i misterije i da razobličim sliku o njima kao varvarima, kako su ih obično nazivali premda taj naziv ni malo nisu zasluživali.
Kao što sam napisao, Kelti za sobom nisu ostavili pisani trag. To ne znači da nisu imali pismo. Imali su. To pismo o kome ću detaljnije pisati nije služilo za beleženje događaja ili za zapisivanje drugih stvari, iz kojih bi mi mogli izvući podatke o njima.
Vesti o Keltima dobijamo posredstvom Grka, koji su ih nazivali varvarima, a tu praksu su od Grka preuzeli novi osvajači: Rimljani. Neupućeni u istoriju bi odmah imali pred sobom sliku nekih divljaka zbog tog termina. Stvar je u tome da su Grci sve one koji nisu bili Grci ili Heleni nazivali varvarima. Druga stvar je u tome da protivnik svog neprijatelja želi da predstavi u što gorem svetlu, a u duhu toga da istoriju pišu pobednici, da bi opravdao svoje postupke ili često nedela nad njima. Kelti možda kao ljudi nisu bili prefinjeni. Možda su bili sirovi, svojom pojavom drugačiji od ljudi grčko - rimskog sveta obučenih u fine tunike. Da li samo zbog toga zaslužuju da se nazaivaju Varvarima?
Njihova prapostojbina je u centralnoj Evropi, na prostoru između današnje istočne Francuske, Češke, i zapadne Švajcarske. Centar im je bio u gradu Latenu, pa se najstariji period njihovog postojanja naziva Latenska kultura. Kelti pripadaju indo - evropskoj grani naroda. O njima prve vesti saznajemo preko grčkog istoričaraHerodota, koji ih spominje prilikom nabrajanja četiri najpoznatija varvarska naroda: Libijci, Persijanci, Skiti i Kelti. Do prvih kontakata između ove dve civilizacije; grčke i keltske, dolazi oko 600. godine pr. n. e., kada su Grci osnovali na obalama južne francuske svoju koloniju, današnji Marselj ili tada Masiliju.
Šta je dovelo do toga da se ukrste putevi dva naroda? Trgovina. Kelti su od Grka kupovali vino o čemu govore nalazišta grčkih amfora za vino.
Tragajući za novim predelima, željni novih iskustava i prostranstava, oni prelaze Alpe i dolaze u dodir sa još jednim drevnim narodom, Etrurcima a i s Rimljanima koji su ih već tada nazivali Galima. Kelti su držali večni grad pod opsadom sedam meseci i tada se pojavljuje priča o Junoninim guskama ( posvećene boginji Junoni ) koje su spasile Rim od propasti. Rimljani su se povukli na svoj brežuljak Kapitol. Kelti su se tokom noći, kako je pisao Tit Livije kasnije, prišunjali na brdo što je uzbudilo guske koje su svojim gakanjem izazvale uzbunu među rimskom vojskom, kojom je komandovao Marko Manlije koja je uspela su da odnesu pobedu nad Keltima u toj bici. Mir je dogovoren isplatom hiljadu zlatnih funti keltskom vojskovođi Brenu. Tada je i nastala čuvena rečenica Vae victus - Teško pobeđenima.
Od tog momenta počeće keltska ekspanzija po celoj Evropi. Oni će zauzeti prostor od Britanije do Male Azije. Oni su i naselili prostor Srbije, gde su ostali poznati pod imenom Skordisci. Ovaj termin je nastao od Skordus planine tj. Šar planine.
Kako su živeli Kelti? Njihov život je najbolje i najživopisnije opisao Diodor sa Sicilije. On je pisao da su Kelti u najstarijem periodu živeli u kućama okruglog oblika, u kojima se vatra održavala celog dana jer bi se njeno gašenje smatralo sramotom. Diodor ih je opisao kao visoke, sa vlažnom i belom kožom dok im je kosa svetla ne samo prirodno već i zbog posebne nege. U kosu su utrljavali krečno mleko što je činilo kosu debljom. Na primer, u Škotskoj su se Kelti mazali po telu, naročito po licu pa su dobili naziv Pikti. Diodor je zapazio da kod Kelta, ljudi plemenitog porekla puštaju brkove, a zbog njihove dužine im često ostaju ostaci hrane na njima. Prilikom jela nisu sedeli na stolicama već na zemlji prekrivenoj vučijim krznima. Imali su običaj da strance pozivaju na gozbe ne pitajući ih ni ko su ni šta su.
Nije li nam ta gostoljubivost poznata i na našim prostorima? Bili su impulsivni i uvek spremni na sukobljavanje. Za njih je na neki način rat bio sport. U Irskoj je bio običaj da mladići odlaze na neko vreme da pljačkaju susede. Oni koji bi se vratili sa glavom neprijatelja smatrani su dostojnim da uđu u društvo odraslih ratnika. Diodor je napisao da su hvalisavi ali i talentovani i da lako uče. Ono što vide ili čuju prvi put odmah i shvataju. Drugi pisac koji piše o njim je Grk Strabon . On je napisao da Kelte odlikuje iskrenost i vatrenost kao i detinjasta hvalisavost.
Društvo Kelta je bilo podeljeno na tri klase: aristokratiju, intelektualnu klasu u koju su spadali sveštenici - druidi, bardovi i u treću grupu su spadali svi ostali. Ljudi su bili podeljeni u klanove pa su se nesporazumi između pojedinaca smatrali nesporazumima između klanova. To je obezbeđivalo sigurnost za pojedinca jer je iza sebe imao svoj klan. Ubistvo člana klana je zahtevalo krvnu osvetu.
Odnos između muškaraca i žena tokom čitavog njihovog postojanja je bio drugačiji nego kod drugih naroda. Postojao je odnos uzajamnog poštovanja. Žene nisu smatrane slabijima samo zato jer su žene. U najstarije doba one su bile i ratnice i kraljice. Bile su slobodne i živele su, može se reći moderno za ono pa čak i za ovo, naše doba. Bile su toliko slobodne da se same nudile muškarcima, a eventualno odbijanje bi smatrale uvredom. Postojala je jednakost među njima.
Kelti su smatrali da ljudi baš kao i životinje treba da žive slobodno zajedno sa prirodom. Živeli su nesputano od strane zakona i običaja. Ono što je kod Grka i Rimljana smatrano sramotnim u muško - ženskim odnosima, kod Kelta je bilo uobičajeno. Diodor je pisao da su keltske žene lepe.
Da li je takav muško - ženski odnos koji karakteriše jednakost odlika jednog varvarskog naroda? A da li je civilizovan onaj narod koji je žene potčinjavao, a dozvoljavao da se deca prodavaju u roblje?
Berislav Kangrga
Nije li nam ta gostoljubivost poznata i na našim prostorima? Bili su impulsivni i uvek spremni na sukobljavanje. Za njih je na neki način rat bio sport. U Irskoj je bio običaj da mladići odlaze na neko vreme da pljačkaju susede. Oni koji bi se vratili sa glavom neprijatelja smatrani su dostojnim da uđu u društvo odraslih ratnika. Diodor je napisao da su hvalisavi ali i talentovani i da lako uče. Ono što vide ili čuju prvi put odmah i shvataju. Drugi pisac koji piše o njim je Grk Strabon . On je napisao da Kelte odlikuje iskrenost i vatrenost kao i detinjasta hvalisavost.
Društvo Kelta je bilo podeljeno na tri klase: aristokratiju, intelektualnu klasu u koju su spadali sveštenici - druidi, bardovi i u treću grupu su spadali svi ostali. Ljudi su bili podeljeni u klanove pa su se nesporazumi između pojedinaca smatrali nesporazumima između klanova. To je obezbeđivalo sigurnost za pojedinca jer je iza sebe imao svoj klan. Ubistvo člana klana je zahtevalo krvnu osvetu.
Odnos između muškaraca i žena tokom čitavog njihovog postojanja je bio drugačiji nego kod drugih naroda. Postojao je odnos uzajamnog poštovanja. Žene nisu smatrane slabijima samo zato jer su žene. U najstarije doba one su bile i ratnice i kraljice. Bile su slobodne i živele su, može se reći moderno za ono pa čak i za ovo, naše doba. Bile su toliko slobodne da se same nudile muškarcima, a eventualno odbijanje bi smatrale uvredom. Postojala je jednakost među njima.
Kelti su smatrali da ljudi baš kao i životinje treba da žive slobodno zajedno sa prirodom. Živeli su nesputano od strane zakona i običaja. Ono što je kod Grka i Rimljana smatrano sramotnim u muško - ženskim odnosima, kod Kelta je bilo uobičajeno. Diodor je pisao da su keltske žene lepe.
Da li je takav muško - ženski odnos koji karakteriše jednakost odlika jednog varvarskog naroda? A da li je civilizovan onaj narod koji je žene potčinjavao, a dozvoljavao da se deca prodavaju u roblje?
Berislav Kangrga
