Templari sa obeležjem; bela odora i na njoj crveni krst.
Da li je i zašto se smatra da je petak 13. nesrećan dan i broj? Da li postoji neko objašnjenje ili je to obično sujeverje? Oko petka 13. postoji zanimljiva priča. Istorijska priča koja je povezana sa jednim misterioznim društvom. Oko imena tog društva isplele su se kao paukova mreža mnoge tajne i izmišljene priče. Reč je o vitezovima templarima- Pauperes commilitiones Christi Templique Salomonici, lat. Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog Hrama. O tome, ko su templari, zašto se baš za njih vezuje mit o petku 13. kao nesrećnom danu i datumu saznaćemo u ostatku teksta.
Još od davnina, kod Hrišćana se verovalo da je petak nesrećan dan. Na taj dan, u petak je razapet Hristos. Danas čak postoji i stručan termin za strah od petka, trinaestog. Kao što postoji termin za strah od otvorenog i zatvorenog prostora, agorafobija i klaustrofobija, tako postoji i Paraskavedekatriafobija. To je grčka reč, „Paraskevi“-petak, „Dekatries“- broj 13 i „Phobia“- strah.
Vitezovi templari ne mogu da se spomenu, a da se ne spomenu priče iz krstaških ratova. Ovo je priča o templarima i o njihovoj sudbini. Postavlja se pitanja ko su bili templari, šta su bila njihova zaduženja i cilj? Kakva je bila njihova uloga u šarolikim istorijskim zbivanjima? Zašto je petak 13. povezan sa njihovom pričom i sudbinom?
Dve decenije pošto je krstaška vojska osvojila Jerusalim, sveto hrišćansko mesto od muslimana jedan francuski vitez je izneo zanimljiv predlog. Ig de Pajen ( Huges de Payens, franc. 1070-1136.) je predložio jerusalimskom kralju, Balduinu II od Kurtenea ( Baudouin, franc. 1060-1131) i latinskom patrijarhu jerusalimskom, Varmundu (Waremond, 1069-1128) formiranje monaško-viteškog reda, 1120. Njihov zadatak je bio jednostavan. Oni su štitili hrišćanske hodočasnike od pljačkaša i napada tokom njihovog dolaska u Svetu zemlju. Branili su Svetu zemlju od muslimana i čuvali su poredak koji su zapadni velikaši ustanovili posle I krstaškog rata. To nisu bili obični vojnici, vitezovi. Njihov zadatak zvuči kao jednostavan. Ali, oni su imali posebnu, svetu misiju. Oni su, ako situacija zahteva, trebali da proliju svoju krv radi odbrane svetih mesta da ne padnu u ruke muslimana. Branili su kolevku Hrišćanskog sveta. Templari su dobili i svoje prostorije kod Al-aksa džamije (Al-Aqsa, engl.), a čiji zapadni zid koji okružuje džamiju predstavlja, kako se veruje jedini preostali ostatak Solomonovog hrama, najsvetijeg mesta za Jevreje.
Kako je tekao uspon templara?
Templari su kao organizacija dobili amblem, moto, zastavu i ratni poklič. Njihov amblem su dva jahača koji jašu na jednom konju. To je simbolična slika koja podseća na njihov zavet na siromaštvo- „siromašni vitezovi.“ Nosili su beli ogrtač na kom je bio izvezen crveni krst. Crvena boja je bila simbol prolivene Hristove krvi radi oproštaja grehova. Uz to znamenje išao je i moto: „ In hoc signo vinces“, lat. - Pod ovim znakom ( misli se na krst) pobeđuj. Templarska zastava je bila vertikalno podeljena na bela i crna polja. Bela boja je bila simbol čistote dok je crna bila simbol tamnog sveta ili sveta greha. Zastava se nazivala „Beau Seant“, franc. što je bio i ratni poklič: „ Budi slavan!“ Dakle, život u siromaštvu, poniznost, hrabrost i borbenost i opšta posvećenost i predanost Bogu bile su odlike viteozova templara.
Templari su u liku svetog Bernarda od Klervoa (Bernardus Claraevallensis, lat. sveštenik cistercitskog reda, 1090-1153) našli svog iskrenog i požrtvovanog prijatelja. Dok su se vitezovi borili na bojnom polju on se borio za njihova prava pred crkvenim velikodostojnicima. Zahvaljujući njemu, devet godina kasnije (1129.) Rimokatolička crkva ih je priznala i dala blagoslov na saboru u Troa (Troyes, Španija). Ovim priznanjem porastao je i značaj vitezova templara. Počeli su da dobijaju pomoć u novcu, a postalo je i čast poslati sina plamića u redove ovih ratnika sa svetim zadatkom. Templari su bili jedina sila koja je mogla da se odupre sve većim muslimanskim pritiscima. I jedini su u pravo vreme mogli da odgovore na nevolje. Bilo je potrebno da se red templara uzdigne na još viši nivo.
Njihov vrtoglavi uspon počeo je deset godina posle njihovog zvaničnog priznanja. Papa Inoćentije II, ( Innocentius II, lat. – Gregorio Papareschi, ital. 1130-1143) je objavio bulu 1143. Omne datum optimum, - Svaki savršeni dar. Ova bula je izuzetno bitna u razumevanju delovanja templarskog reda. Ovom bulom templari više nisu dugovali poslušnost lokalnim zakonima. Takođe, ovaj monaško-viteški red je imao pravo da sav ratni plen zadrži za sebe. To je bio bitan preduslov za jačanje i uzdizanje ovog reda i razlog je njihovom velikom bogatsvu, kasnije. Evo nekoliko citata iz bule:
„ Innocentius, episcopus, servus servorum Dei. Dilectis filis Roberto magistro religiose militie Templi quod Iherosolimis situm est, eiusqe successoribus et fratribus tam presentibus quam futurus in perpetuum.“- „Inoćentije, episkop, sluga slugu božijih. Njegovim voljenim sinovima, Robertu, velikom majstoru verskog reda Templara koji je smešten u Jerusalimu i njihovim sledbenicima i braći, obojici prisutnima i u budućnosti zauvek.“, pa kaže dalje...
„Ea etiam que de eorum spoliis cepertis, fidenter in usus vestros convertatis, et, ne de his, contra velle vestrum, portionem alicui dare cogamini, prohibemus.“- „ U vezi stvari koje su vam na raspolaganju kao deo plena možete ih sa sigurnošću koristiti u sopstvene svrhe, a mi zabranjujemo da budete prisiljeni protivno svojoj volji da ih date kao deo svog uspeha.“
„Porro consuetudines, ad vestro religionis et oficii observantiam , a magistro et fratribus communiter institutes, nulli ecclesiastice seculariore persone infringere vel minnere sit licitum.“- „ Štaviše, ni jedno duhovno lice ni laik ne sme da narušava ili odbacuje običaje ustanovljene od velikog majstora i braće u cilju poštovanja religije i običaja.“ (Preuzeto i prevedeno sa: http://knightstemplarvault.com/omne-datum-optimum-papal-bull-of-privileges-to-the-knights-templar/ ).
Dakle, njima je dozvoljeno da sami raspolažu i određuju šta će sa svojim ratnim plenom; takođe, imaju nezavisnost od lokalnih zakona, ne odgovaraju nikome i imaju pravo da ustanovljavaju svoja prava, zakone i običaje i da ih niko u tome ne sme ni ne može sprečiti.
1144. papa Celestin II (Caelestinus II, lat. Guido di Castello, ital. 1143-1144) je objavio bulu Milites Templi – Vojnici hrama. U ovoj buli templarima je dozvoljeno da na svojoj teritoriji prikupljaju porez samo za sebe čak iako je ta oblast pod interdiktom! (Interdikt je crkvena kazna bačena na grad, državu, oblast ili opštinu koja podrazumeva obustavljanje crkvenih obreda). To im je omogućilo da steknu ogromno bogatstvo. Za njih nisu važili crkveni kanoni kao za sve druge hrišćanske zemlje, vladare i podanike. Već naredne godine, novi papa Evgenije III ( Eugenius III, lat.- Bernardo de Pisa, 1145-1158) donosi još jednu bulu Militia Dei- Božiji vojnici. Ovom bulom papa i crkvene vlasti garantuju templarima nezavisnost od lokalnih crkvenih autoriteta i dobijaju pravo da sahranjuju svoje mrtve na njihovim, posebnim grobljima i da putuju Evropom slobodno. Templari su dugovali odgovornost samo jednom čoveku- papi. Ovim privilegijama, templari kao organizacija postali su država u državi.
Zahvaljujući svim ovim privilegijama, upadljivom povećanju bogatstva, templari su bili u prilici da obogate svoj ratni arsenal i da skupe dobro istrenirane vitezove koji su bili jaka podrška regularnim trupama u ključnim bitkama i nosili su teško naoružanje. O njihovoj snazi i moći govori i podatak da je u bici kod Montgisarda 1177. oko 500 templara porazilo Saladinovu vojsku od 26000 vojnika. Veliki priliv novca omogućio je razvoj finansijskog poslovanja. Templari se smatraju prvacima u razvoju bankarstva. Osmislili su ono što danas zovemo čekovima. Oni bi hodočasniku u Rimu koji je kretao na hodočašće u Svetu zemlju davali pismo-uverenje koje dokazuje da je hodočanik ostavio određenu vrednost kod lokalnog templara ( preceptora) i taj dokument je dokaz depozita. Kada bi hodočasnik stigao u Svetu zemlju on bi pokazivao taj dokument kojim je imao pravo da uzme sumu u vrednosti predatog depozita. Ovo je bila dobra ideja. Bogati hodočasnici nisu morali da nose na daleki put svoje bogatstvo i da time postanu mete kriminalaca koji su presretali karavane. Ovako, hodočasnik je odlazio na put bez straha da će biti opljačkan, znajući da može da podigne istu sumu u vrednosti svog depozita. Ta ideja je bila ispred vremena u kom su ljudi tada živeli. Templari su bili prva multinacionalna korporacija.
Njihov uspon je bio brz. Dosegli su neslućene visine i veliko bogatsvo. Međutim kraj je bio spor, težak i tužan. Za skoro dva veka, prešli su iz siromaštva u bogatstvo i iz bogatstva u nestanak. 1291. templari su izgubili Svetu zemlju koja je pala ponovo u ruke muslimana. Preselili su svoje sedište iz Svete zemlje na Kipar u Limasol ( Limassol, engl.). Ali, templari se nisu pomirili sa svojim gubitkom teritorija. Rodila se ideja da na tlu Evrope osnuju svoju monaško- vitešku državu baš kao što su je imali vitezovi Teutonci na istoku Pruske. Prilike su se promenile od vremena kada je njihov red ustanovljen. To je bilo na početku kasnog srednjeg veka, a vreme kada je počelo njihovo opadanje je sumrak srednjeg veka. To je vreme kada se rađaju prve nacionalne države: Engleska, Francuska i Španija. Da li je evropskom plemstvu odgovarao neko tako moćan sa tolikim bogatstvom kao što su ga imali templari? Da li se njihova ideja o formiranju posebne države za njih podudarala sa idejom vladara države koja je bila u fazi nastajanja? Da li su templari shvatili da se odnos snaga promenio; da ne postoji ni onaj strah ni ona poslušnost prema papi. Njihov pad našao se u vremenu borbe između papstva i carstva.
Još od davnina, kod Hrišćana se verovalo da je petak nesrećan dan. Na taj dan, u petak je razapet Hristos. Danas čak postoji i stručan termin za strah od petka, trinaestog. Kao što postoji termin za strah od otvorenog i zatvorenog prostora, agorafobija i klaustrofobija, tako postoji i Paraskavedekatriafobija. To je grčka reč, „Paraskevi“-petak, „Dekatries“- broj 13 i „Phobia“- strah.
Vitezovi templari ne mogu da se spomenu, a da se ne spomenu priče iz krstaških ratova. Ovo je priča o templarima i o njihovoj sudbini. Postavlja se pitanja ko su bili templari, šta su bila njihova zaduženja i cilj? Kakva je bila njihova uloga u šarolikim istorijskim zbivanjima? Zašto je petak 13. povezan sa njihovom pričom i sudbinom?
Dve decenije pošto je krstaška vojska osvojila Jerusalim, sveto hrišćansko mesto od muslimana jedan francuski vitez je izneo zanimljiv predlog. Ig de Pajen ( Huges de Payens, franc. 1070-1136.) je predložio jerusalimskom kralju, Balduinu II od Kurtenea ( Baudouin, franc. 1060-1131) i latinskom patrijarhu jerusalimskom, Varmundu (Waremond, 1069-1128) formiranje monaško-viteškog reda, 1120. Njihov zadatak je bio jednostavan. Oni su štitili hrišćanske hodočasnike od pljačkaša i napada tokom njihovog dolaska u Svetu zemlju. Branili su Svetu zemlju od muslimana i čuvali su poredak koji su zapadni velikaši ustanovili posle I krstaškog rata. To nisu bili obični vojnici, vitezovi. Njihov zadatak zvuči kao jednostavan. Ali, oni su imali posebnu, svetu misiju. Oni su, ako situacija zahteva, trebali da proliju svoju krv radi odbrane svetih mesta da ne padnu u ruke muslimana. Branili su kolevku Hrišćanskog sveta. Templari su dobili i svoje prostorije kod Al-aksa džamije (Al-Aqsa, engl.), a čiji zapadni zid koji okružuje džamiju predstavlja, kako se veruje jedini preostali ostatak Solomonovog hrama, najsvetijeg mesta za Jevreje.
Kako je tekao uspon templara?
Templari su kao organizacija dobili amblem, moto, zastavu i ratni poklič. Njihov amblem su dva jahača koji jašu na jednom konju. To je simbolična slika koja podseća na njihov zavet na siromaštvo- „siromašni vitezovi.“ Nosili su beli ogrtač na kom je bio izvezen crveni krst. Crvena boja je bila simbol prolivene Hristove krvi radi oproštaja grehova. Uz to znamenje išao je i moto: „ In hoc signo vinces“, lat. - Pod ovim znakom ( misli se na krst) pobeđuj. Templarska zastava je bila vertikalno podeljena na bela i crna polja. Bela boja je bila simbol čistote dok je crna bila simbol tamnog sveta ili sveta greha. Zastava se nazivala „Beau Seant“, franc. što je bio i ratni poklič: „ Budi slavan!“ Dakle, život u siromaštvu, poniznost, hrabrost i borbenost i opšta posvećenost i predanost Bogu bile su odlike viteozova templara.
Templari su u liku svetog Bernarda od Klervoa (Bernardus Claraevallensis, lat. sveštenik cistercitskog reda, 1090-1153) našli svog iskrenog i požrtvovanog prijatelja. Dok su se vitezovi borili na bojnom polju on se borio za njihova prava pred crkvenim velikodostojnicima. Zahvaljujući njemu, devet godina kasnije (1129.) Rimokatolička crkva ih je priznala i dala blagoslov na saboru u Troa (Troyes, Španija). Ovim priznanjem porastao je i značaj vitezova templara. Počeli su da dobijaju pomoć u novcu, a postalo je i čast poslati sina plamića u redove ovih ratnika sa svetim zadatkom. Templari su bili jedina sila koja je mogla da se odupre sve većim muslimanskim pritiscima. I jedini su u pravo vreme mogli da odgovore na nevolje. Bilo je potrebno da se red templara uzdigne na još viši nivo.
Njihov vrtoglavi uspon počeo je deset godina posle njihovog zvaničnog priznanja. Papa Inoćentije II, ( Innocentius II, lat. – Gregorio Papareschi, ital. 1130-1143) je objavio bulu 1143. Omne datum optimum, - Svaki savršeni dar. Ova bula je izuzetno bitna u razumevanju delovanja templarskog reda. Ovom bulom templari više nisu dugovali poslušnost lokalnim zakonima. Takođe, ovaj monaško-viteški red je imao pravo da sav ratni plen zadrži za sebe. To je bio bitan preduslov za jačanje i uzdizanje ovog reda i razlog je njihovom velikom bogatsvu, kasnije. Evo nekoliko citata iz bule:
„ Innocentius, episcopus, servus servorum Dei. Dilectis filis Roberto magistro religiose militie Templi quod Iherosolimis situm est, eiusqe successoribus et fratribus tam presentibus quam futurus in perpetuum.“- „Inoćentije, episkop, sluga slugu božijih. Njegovim voljenim sinovima, Robertu, velikom majstoru verskog reda Templara koji je smešten u Jerusalimu i njihovim sledbenicima i braći, obojici prisutnima i u budućnosti zauvek.“, pa kaže dalje...
„Ea etiam que de eorum spoliis cepertis, fidenter in usus vestros convertatis, et, ne de his, contra velle vestrum, portionem alicui dare cogamini, prohibemus.“- „ U vezi stvari koje su vam na raspolaganju kao deo plena možete ih sa sigurnošću koristiti u sopstvene svrhe, a mi zabranjujemo da budete prisiljeni protivno svojoj volji da ih date kao deo svog uspeha.“
„Porro consuetudines, ad vestro religionis et oficii observantiam , a magistro et fratribus communiter institutes, nulli ecclesiastice seculariore persone infringere vel minnere sit licitum.“- „ Štaviše, ni jedno duhovno lice ni laik ne sme da narušava ili odbacuje običaje ustanovljene od velikog majstora i braće u cilju poštovanja religije i običaja.“ (Preuzeto i prevedeno sa: http://knightstemplarvault.com/omne-datum-optimum-papal-bull-of-privileges-to-the-knights-templar/ ).
Dakle, njima je dozvoljeno da sami raspolažu i određuju šta će sa svojim ratnim plenom; takođe, imaju nezavisnost od lokalnih zakona, ne odgovaraju nikome i imaju pravo da ustanovljavaju svoja prava, zakone i običaje i da ih niko u tome ne sme ni ne može sprečiti.
1144. papa Celestin II (Caelestinus II, lat. Guido di Castello, ital. 1143-1144) je objavio bulu Milites Templi – Vojnici hrama. U ovoj buli templarima je dozvoljeno da na svojoj teritoriji prikupljaju porez samo za sebe čak iako je ta oblast pod interdiktom! (Interdikt je crkvena kazna bačena na grad, državu, oblast ili opštinu koja podrazumeva obustavljanje crkvenih obreda). To im je omogućilo da steknu ogromno bogatstvo. Za njih nisu važili crkveni kanoni kao za sve druge hrišćanske zemlje, vladare i podanike. Već naredne godine, novi papa Evgenije III ( Eugenius III, lat.- Bernardo de Pisa, 1145-1158) donosi još jednu bulu Militia Dei- Božiji vojnici. Ovom bulom papa i crkvene vlasti garantuju templarima nezavisnost od lokalnih crkvenih autoriteta i dobijaju pravo da sahranjuju svoje mrtve na njihovim, posebnim grobljima i da putuju Evropom slobodno. Templari su dugovali odgovornost samo jednom čoveku- papi. Ovim privilegijama, templari kao organizacija postali su država u državi.
Zahvaljujući svim ovim privilegijama, upadljivom povećanju bogatstva, templari su bili u prilici da obogate svoj ratni arsenal i da skupe dobro istrenirane vitezove koji su bili jaka podrška regularnim trupama u ključnim bitkama i nosili su teško naoružanje. O njihovoj snazi i moći govori i podatak da je u bici kod Montgisarda 1177. oko 500 templara porazilo Saladinovu vojsku od 26000 vojnika. Veliki priliv novca omogućio je razvoj finansijskog poslovanja. Templari se smatraju prvacima u razvoju bankarstva. Osmislili su ono što danas zovemo čekovima. Oni bi hodočasniku u Rimu koji je kretao na hodočašće u Svetu zemlju davali pismo-uverenje koje dokazuje da je hodočanik ostavio određenu vrednost kod lokalnog templara ( preceptora) i taj dokument je dokaz depozita. Kada bi hodočasnik stigao u Svetu zemlju on bi pokazivao taj dokument kojim je imao pravo da uzme sumu u vrednosti predatog depozita. Ovo je bila dobra ideja. Bogati hodočasnici nisu morali da nose na daleki put svoje bogatstvo i da time postanu mete kriminalaca koji su presretali karavane. Ovako, hodočasnik je odlazio na put bez straha da će biti opljačkan, znajući da može da podigne istu sumu u vrednosti svog depozita. Ta ideja je bila ispred vremena u kom su ljudi tada živeli. Templari su bili prva multinacionalna korporacija.
Njihov uspon je bio brz. Dosegli su neslućene visine i veliko bogatsvo. Međutim kraj je bio spor, težak i tužan. Za skoro dva veka, prešli su iz siromaštva u bogatstvo i iz bogatstva u nestanak. 1291. templari su izgubili Svetu zemlju koja je pala ponovo u ruke muslimana. Preselili su svoje sedište iz Svete zemlje na Kipar u Limasol ( Limassol, engl.). Ali, templari se nisu pomirili sa svojim gubitkom teritorija. Rodila se ideja da na tlu Evrope osnuju svoju monaško- vitešku državu baš kao što su je imali vitezovi Teutonci na istoku Pruske. Prilike su se promenile od vremena kada je njihov red ustanovljen. To je bilo na početku kasnog srednjeg veka, a vreme kada je počelo njihovo opadanje je sumrak srednjeg veka. To je vreme kada se rađaju prve nacionalne države: Engleska, Francuska i Španija. Da li je evropskom plemstvu odgovarao neko tako moćan sa tolikim bogatstvom kao što su ga imali templari? Da li se njihova ideja o formiranju posebne države za njih podudarala sa idejom vladara države koja je bila u fazi nastajanja? Da li su templari shvatili da se odnos snaga promenio; da ne postoji ni onaj strah ni ona poslušnost prema papi. Njihov pad našao se u vremenu borbe između papstva i carstva.
