Najranije suđenje je započelo u južnoj Švajcarskoj u mestu Valis (Valais) 1428. A pravi zamah u lovu na veštice doprineće papa Inoćentije III 1484. u buli poznatoj kao „veštičja bula“- Summis desiderantes affectibus u kojoj on priznaje postojanje veštica i samim tim daje blagoslov nad progonom nedužnih ljudi. Masovna histerija koja se graničila sa ludilom na kraju srednjeg veka trajaće u nekim zemljama Evrope sve do kraja XVIII veka.
Proces je maksimalno zloupotrebljen. Na optuženičkoj klupi našle su se žene koje su optužene za veštičarenje. Neke je prijavio muškarac iz osvete jer nisu odgovorile na udvaranja, neke je prijavio komšiluk, da li iz mržnje ili straha. Ili, jednostavno bi se meštani u svom sujeverju okrenuli ka pojedincu optužujući ga za pomor stoke ili loš prinos, sušu ili bolest. Verovalo se da veštica na svom telu ima neki znak, beleg koji je dobila kada je sklopila pakt sa đavolom. Ukoliko je ta žena imala i mačku koja je bila kućni ljubimac, a mačka je često smatrana simbolom zla, i ukoliko bi ona imala neki vidljivi znak na telu to je bio siguran znak i dokaz da je okrivljena u saučesništvu sa mračnim silama. Naučnicima je teško utvrditi socio-ekonomski položaj i status ljudi u srednjem veku. Ali, „veštice“ su najčešće poticale iz nižih staleža. Takva žena je često identifikovana kao supruga ili udovica nekog radnika koja je bila poznata po agresivnoj prirodi. Iskakala je iz srednjovekovne slike žene koja je morala da bude pokorna, neprimetna i poslušna. Žene iz takvih porodica su prehranjivale svoje članove raznim travama i kašama jer se to sporije kvarilo i bilo je jeftino i jednostavno. Meso je bilo nedostupno nižim slojevima, a i brzo bi se kvarilo. Zbog neznanja i nerazvijenosti nauke o biljkama- botanike, žene su dolazile u dodir sa otrovnim biljakama želeći da prehrane porodicu. Takav je i slučaj sa biljkom beladonom (attropa belladonna). Njeno isparavanje npr. prilikom kuvanja i udisanja su nesrećnim ženama donosili osetljivost na svetlost. Ko se plaši svetlosti nego sam Đavo. Takođe, ova biljka je izazivala jaku glavobolju, nejasne vizije, halucinaciju, delirijum, nerazgovetan govor, gubitak ravnoteže..itd. Sama nepoznanica šta je dovelo do takvog stanja i zašto se tako ponašaju i sam strah od svega toga nepoznatog su u ljudima budili strah od đavola. Postojalo je verovanje da beladona pomaže vešticama da lete. Žene bi često imali razne prahove, masti i pomade kao i travke koje su koristili u kuhinji, u prehrani i često su bili dokaz veštičarenja. Veštice su optuživane za levitaciju, da imaju sposobnost da lete u vazduhu. Za likantropiju, odnosno za ubijanje stoke, nanoseći štetu ljudima. Kao i za nevidljivost, kanibalizam i da im je učitelj magije bio Sotona i da je njihov krajnji cilj uništenje hrišćanstva. „U otkrivanju veštice korišćeno je nekoliko dokaza: svedočenje koje je iznuđeno mučenjem, zatim svedočenje komšija ili drugih veštica, saučesnika ili beleg na telu“. (preuzeto sa: www.shca.ed.ac.uk/research/witches/introduction.html ). Svedočenja su davana iz straha ili pretnje. Iz straha da ne budu proglašeni za saučesnike i iz pretnje da će završiti na lomači. Svedoci su samo ponavljali optužbe i potvrđivali. Bilo je nekoliko načina u otkrivanju veštica. Postojao je test davljenjem u vodi. Ukoliko optužena ispliva, sigurno je u paktu sa đavolom, ukoliko se udavi bila je nevina. Bog će je primiti u svoj zagrljaj. Ili, da bez i jedne greške očita molitvu Gospodnju. Postavlja se pitanje, a šta ako je osoba bila nepismena (optužene su dolazili iz niže klase)? Da li je bilo moguće da na miran način izrecituje bez pritiska nervoze ili iz straha za život i sudbinu? Ukoliko bi i uspele bez greške da očitaju molitvu sudije bi smatrale da je to đavolova prevara i igra i na kraju bi opet bile osuđene. Neke veštice su merene jer se verovalo da su lake ili da čak nemaju težinu! Iglom bi ubadali mladeže, bradavice, ožiljke i ukoliko ne bi prokrvarili- to bi bio znak đavola. Tehnike mučenja radi dobijanja iskaza ili lažnog priznanja su bile monstruozne. (Preuzeto sa sajta: www.medievalwarfare.info/torture.htm) Koristili su stub srama, ključalu vodu, žigosanje, stolicu mučenja ili gvozdenu stolicu koja je bila prekrivena ekserima ili šiljcima. Koristili su drvenog konja; osoba je sedela na drvenom postolju koje je uzdignuto a na njegovim nogama su vezani tegovi..itd. Na kraju, postavlja se jedno zanimljivo pitanje. Ako su veštice bile sposobne da lete ili da budu nevidljive, zašto te moći nisu iskoristile da se spasu? Ili, kako je onda bilo tako lako pronaći vešticu? Zašto se uprkos silnim mučenjima i istragama broj veštica nije smanjivao? Povećavala se samo brojka ubijenih. Da li je histerija oko lova na veštice u stvari bio metod dominacije nad siromašnima? Retki su slučajevi da su ljudi iz viših staleža i vlasti optuživani za praktikovanje magije i veštičarenja. Papa Bonifacije VIII (Benedetto Caetani) je od francuskog kralja Filipa Lepog optužen za čarobnjaštvo, druženje sa đavolom i praktikovanje magije. Naravno, u pozadini te priče je bila politička igra između papstva i kralja; svetovne i duhovne moći. Koristili su strah, sujeverje i zastrašivanje. Da li su to bile rimske igre „hleba i igara“- u stilu srednjeg veka zabave za široke mase da bi se prikrila kriza Crkve i države? To je vreme kada Crkvu potresaju zahtevi za reformacijom, za iskrenim pokajanjem. Moguće da je Crkva iskoristila „veštičarenje“ da započne borbu protiv neistomišljenika koji su želeli da menjaju svet. Ili je to ludilo u stvari posledica prikrivene frustracije nastale usled čvrste kontrole nad životima ljudima i potisnute seksualne i neobuzdane histerije? Berislav Kangrga |