PictureDoktor sa maskom koja ima kljun gde se nalaze mirisna ulja i trave sa stapom koji koristi da ne dolazi u dodir sa obolelim http://hr.wikipedia.org/wiki/Kuga


     

            Srednji vek  nam je u sećanje ostavio na jedan period koji je gledajući sa današnjeg stanovišta kratkoročno ostavio teške posledice po živote ljudi. Dugoročno je delovao pozitivno i ubrzao kraj srednjeg veka.

Interesantno, kako je jedan takav zlokoban trenutak koji je pokosio na milione života promenio sliku života običnih ljudi i društva u celini. Bila su to dva lica medalje, Crne smrti ili kuge. Da li je i u životu tako? Da li svako zlo ima i svoje dobro i da li svako dobro ima i svoju lošu stranu?

            Epidemija kuge je pogađala Evropu u različitim vremenskim razmacima. Tek u XIV veku kada je kuga pokosila živote miliona ljudi dobila je naziv i „crna smrt“.
Oboleli su dobijali tamne mrlje na koži koje su bili zloćudan znak i simbol smrti. Malo je onih koji su imali sreću da prežive kugu, a po njenim simptomima na koži- crnu smrt.

Ova pošast se pojavljuje u II i VI veku naše ere. U početku je nosila naziv po imenu vladara zemlje u kojoj bi se epidemija pojavila. U VI veku je izbila u Vizantiji u vreme vladavine vasilevsa Justinijana. Otud i tadašnji naziv za kugu kao „ Justinijanova pošast“. I sam vasilevs Justinijan je bio žrtva te epidemije ali je imao neverovatnu sreću i uspeo je, kao malo ko, da je pobedi.

Međutim, ja ću pisati o epidemiji koja je pogodila Evropu i koja je do temelja uzdrmala tada poznati svet kao i stavove i poglede ljudi na život i religiju; o periodu iz čije će se nesreće rađati novi svet i nova epoha. To je polovina XIV veka, period od 1348. do 1352. Četiri godine epidemija će harati Evropom. Za crnu smrt ne postoji razlika u godinama, svi su bili žrtve; i mladi i stari, i siromašni i plemići; za crnu smrt nije bilo granice. Došla je sa istoka, iz Azije i truli zadah crne smrt je zahvatio čitavu Evropu.

Pisaću o tome kako je ta pojava delovala na ljude, a samim tim na istoriju.

Čitav srednji vek pa i kasniji periodi su obeleženi velikim nedostatkom higijene,  o niskom nivou svesti o zdravlju koje uključuje i brigu o samom telu. Crkva je često apelovala na vidljive znake kao dokaz odanosti Bogu. Nebriga o telu, čak i prljavština smatrani su simbolima asketizma i odanosti Bogu. Jer, šta je telo nego fizički i materijalni oklop oko duše. I u samom Novom zavetu, Hristos je rekao farisejima da se ne brinu što njegovi učenici ne peru ruke pre i posle jela jer prljavština izlazi iz usta (misleći na reči i dela tj. na dvoličnost). Upravo takav loš način života je omogućio nekontrolisano širenje ove epidemije. U srednjem veku, verovalo se, oni koji su bili skloni razmišljanju da se prenosi vazduhom. Drugi koji su slepo verovali rečima koji su smatrani inteligencijom tog vremena- sveštenstvu, Crkvi, monasima, verovali su da je ovo ili kazna poslata od Boga zbog ljudske iskvarenosti ili demonsko oružje u borbi protiv Boga. Međutim, zarazu su prenosili krpelji sa tela zaraženih pacova koji su često dolazili u dodir sa ljudima zbog loših higijenskih uslova kao i muve. Ljudi i stoka u srednjem veku se delili zajednički prostor. Iz prostog razloga jer je tako retko moglo da neopaženo dođe do krađe stoke koja je predstavljala izvor života za porodicu. I kao hrana i kao pomoć u fizičkim poslovima. Znamo i danas da su štale prepune mušica i muva, samo, sada su takvi prostori odvojeni od ljudi.

Još jedan zanimljiv faktor, ukazuje nam švedski istoričar Mihael Nurdberg koji piše i o vremenskim prilikama polovinom XIV veka. On je zapisao da je period od 1335. do 1352. bio obeležen veoma sušnim letima i lošim prinosima što je dovelo do pojave gladi.

Prodiranje u Evropu krenulo je sa dalekog istoka; prelazeći stari „put svile“ dolazeći do mletačkih kolonija pre svega na Krimu.

U XIV veku Azijom i Evropom harali su Mongoli. Ova epidemija se javila kod Mongola i oni su imali jednu strašnu taktiku prilikom zauzimanja utvrđenja. Mrtva i zaražena tela svojih vojnika su katapultima bacali na utvrđenja. Svaki dodir sa zaraženim lešom je bio koban. I na taj način bi oslabili odbranu utvrđenja. Mlečani su epidemiju sa Krima koji je pripadao Mongolima, a gde su ovi trgovali doneli svojim brodovima u Evropu. Zaraženi pacovi koji su se našli na brodu kao slepi putnici stigli su u Evropu donoseći zajedno sa dragocenim materijalom i smrt.

Epidemija se proširila prvo na Siciliju, zatim na Italiju, a iz Italije kao trgovačkog i finansijskog centra prelazi na Francusku, Španiju, Portugaliju, Englesku, Nemačku, Skandinaviju i na oblasti današnje Rusije. Naravno, ni Balkan nije spašen. U izvorima iz XIV veka spominje se odlazak srpskog cara Dušana i njegove supruge, carice Jelene na Hilandar da bi se sačuvali od smrti. Jedina oblast koja je na neki način spašena je Bohemija- današnja Češka čije su oblasti veoma slabo pogođene epidemijom. Epidemija bi zimi stagnirala jer nije bilo muva ni mušica kao ni pacova dok bi se ponovo vraćala tokom proleća, leta i jeseni, naredne četiri godine.

Niko nije znao jasan uzrok ove bolesti kao ni pravi lek. Svi su se okrenuli Crkvi. Crkva je ovaj momenat iskoristila da preuzme još veću kontrolu nad ljudima; pričajući kako je ovo kazna za počinjene grehe. Ljudi moraju ispaštanjem i iskrenom molitvom da spreče širenje epidemije. Neki su verovali da se iskreno pokajanje može dobiti samo kroz bol koji pročišćava telo i dušu. Organizovane su procesije samobičevaoca koji su u fanatičnom zanosu sebi nanosili povrede i bol šibajući svoje telo. I Crkva je to odobravala. Ali, upravo je u tome bilo zlo. Umesto da se spreči veće okupljanje ljudi jer ono doprinosi većem riziku širenja zaraze, upravo su radili suprotno. Ni to nije pomoglo. Ni molitva nije pomogla. U glavama ljudi počela su da se javljaju pitanja koja nisu išla u korist sveštenstva i Crkve. Kako sveštenstvo koje je posrednik između Boga i čoveka nije svojim iskrenim molitvama moglo da zaustavi pošast? Da li su molitve onda u stvari nemoćne? Ili je Bog nemoćan? Ko je onda to moćniji od Boga? Ili je Bog neko ko šalje ovu bolest zaista slika dobrote? Ova pitanje su promenla stav ljudi prema Crkvi i odnos prema veri. Da li je sveštenik zaista potreban kao posrednik kad u ovim teškim trenucima ne može da molitvom umilostivi Boga? Nisu postojali obučeni lekari koji su lečili kugu. Uglavnom bi to bili travari, nadrilekari koji su kasnije da bi se spasili zaraze, verovali su da se prenosi vazduhom, na sebe oblačili tešku odeću da ne bi dolazili u dodir sa obolelim, koristeći štap i masku sa kljunom kao kod vrane gde su smeštali mirisne trave i ulja koja bi kao pročišćavala vazduh.

            Kao što sam napisao, ovakva pojava je svakako uticala na istoriju. Sa sobom je nosila i dah materijalizma opisanog u izreci „memento mori“- sećaj se smrti. Svi su bili osuđeni na smrt. Siromašni i bogati, vladari i običan narod, stari i mladi. U smrti nije bilo klasnih razlika. Svi su bili jednaki.

Kada se „Justinijanova pošast“ pojavila u Vizantiji, bilo je to vreme „restauracije Rimskog carstva“. Isto tako je pokosila stanovništvo pa i vojnike. Da li je ona uticala na to da restauracija Imperije bude nepotpuna?

Epidemija koja se pojavila u XIV veku je preokrenula svet i mišljenja ljudi tog doba. U jednom momentu, kuga je odnela prema nekim procenama oko 25 miliona ljudskih života, oko 30 do 60 % stanovnika Evrope. Sa druge strane, kuga je bila onaj trenutak koji je doveo do prekretnice u evropskom ekonomskom razvoju.

Pošast kao uzrok smrti ogromnog procenta stanovništva donela je preživelima bolja vremena. Radnici su sada mogli da nameću uslove cene svog rada svojim feudalnim gospodarima. Feudalci su se tome opirali što je dovodila do niza ustanaka u drugoj polovini XIV veka širom Evrope. Postavljenjem pitanja, zašto molitva i Bog nisu pomogli, javljaju se ideje i težnje da se reformiše Crkva. Strah i kontrola nad životima ljudi koje je sprovodila Crkva postaju labavi. Javljaju se pokreti za reformacijom, ideje koje odbacuju teološke dogme, težnje da se Sveto pismo prevede na narodne jezike tako da ga i obični ljudi mogu čitati i razumeti. Obrazovanjem običnih ljudi podiže se svest naroda. Srednjovekovnu filozofiju u službi Crkve i crkvene dogme zamenjuju nove filozofske ideje i misli. Gradovi su počeli da posvećuju pažnju higijeni. Otvaraju se bolnice. Kuga je uticala na italijasnkog pisca, Đovanija Bokača koji je inspirisan zlosutnim dešavanjima napisao i „Dekameron“- priču o sedam muškaraca i tri žene koji su pobegli iz grada pred najezdom kuge. To je trenutak kada čovek postaje centralna tema, a ne Bog. Feudalci koji su sada imali manje radne snage pretvarali su polja u pašnjake razvijajući ovačarstvo i tekstilnu industriju. Čovek je bio prinuđen više nego pre da osmisli načine da zbog nedostatka radne snage, kako da iskoristi snagu prirode, pre svega vode i vetra u fizičkim poslovima. Iz ljudske bede, prljavštine, bolesti i smrti rađao se novi svet koji je ulazio u novu epohu. Evropa više nije bila ista.

Berislav Kangrga