Amblem Inkvizicije (1571.g.)
http://en.wikipedia.org/wiki/Inquisition#mediaviewer/File:Escudo_inquisicion.gif
“U mržnji je strah“ - rekao je Fridrih Niče. ( Friedrich Wilhelm Nietzsche, nem. 1844-1900. nemački filozof. )
Strah od nepoznatog je veliki čovekov neprijatelj. Žak Legof je napiasao: „ Stvorena je elita koja smatra da obavlja odlučan i nezamenljiv zadatak za ovozemaljsku sudbinu ljudi i koja je zbog toga naterana da traži prvenstvo.“ To je bila crkvena elita. Svako drugačije razmišljanje o Bogu i društvu koje je okruživalo pojedinca u srednjem veku smatrano je nepoželjnim pa čak i jeretičkim. Jeres je definisana kao zločin protiv „opšteg dobra Crkve.“ Da li je mržnja nastala iz straha da neko svojom sumnjom u istinu koju propoveda Crkva može da uzdrma stubove Crkve? Ili je nastao strah od mogućeg gubitka privilegija koje je sveštenstvo uživalo? U odbrani istine formirana je inkvizicija- Inquisitor hereticae pravitatis- istražitelj jeretičke izopačenosti.
Anselm Kenterberijski ( Anselm of Centerbury, engl. 1033-1109. srednjovekovni filozof i monah ) rekao je: „ Prvi ključ mudrosti je postavljanje pitanja jer onaj koji sumnja naveden je da traži, a ko traži dolazi do istine.“ Da Li je Crkva uvažavala i dozvoljavala primenjivanje ovakvog mišljenja. Crkva je svaku kritiku na njen račun i svako drugačije mišljenje doživljavala kao slabost ili nemoć. Kritika nije doživljavana sa ciljem da unapredi i ojača već kao mogućnost da sruši temelje srednjovekovnog sveta. Postojala su dvostruka merila. Takav stav je upravo stvarao jeretičke pokrete koji su u sebi nosili želju za promenom. Da bi Crkva odbranila postojeći sistem, svoju istinu, a u ime Boga koristila je metodu „napad je najbolja odbrana“.
Upravo na mestu gde je bio izvor širenja „zaraze na zdravom hrišćanskom telu“ formirana je inkvizicija u XII veku. Iako je Langedok, provincija u današnoj Francuskoj na jugozapadu bila poznata u srednjem veku po svojoj toleranciji to je bilo i mesto gde je formirana inkvizicija. Nije u pitanju slučajnost. Baš tu cvetala je katarska jeres i valdovska sekta. Papa Lucije III ( Ubaldo Allucingoli, ital. 1181-1185 ) je formirao biskupsku inkviziciju 1184.
Isti onaj papa koji je svojom bulom uzdizao učenost i univerzitete na vrhuncu srednjeg veka formirao je pored biskupske i papsku inkviziciju. Pored biskupske inkvizicije, od 1230. formirana je i papska inkvizicija koju je blagoslovio papa Grgur IX ( Gregorius IX, latin. – Ugolino di Conti, ital. 1227-1241. ) Sa jedne strane radio je na prosvećivanju društva, a sa druge strane radio je na tome da se guši svaka slobodna misao koji nije u skladu sa zvaničnim stavom Crkve.
Konačni blagoslov inkviziciji kao instituciji koja se brine za spas duše dao je papa Inoćentije V ( Innocentius V, lat. – Sinibaldo Fieschi, ital. 1243-1254.) u svojoj buli Ad extirpanda, 1252. U toj buli on dozvoljava stravične metode mučenja za prikupljanje dokaza od jeretika. Time je inkvizicija dobila svoju konačnu sliku. Svrha mučenja i spaljivanja na lomači bila je da se iz čoveka istera demon i da se na taj način izbavi besmrtna duša. Plameni oganj i vatra su pročišćavali ljudsku dušu. Iskorenjivanje jeresi je bila dužnost prema Bogu. A inkvizitor je bio taj koji je odlučivao o životu i smrti. Već su tada odredili kakav treba da bude dobar inkvizitor. „ Ut puniatur sic temeritas perversorum quod innocentiae puritas non laedatur.“, lat. – ne sme da kazni zle tako što povređuje nevine. Kao pomoć u formiranju dobrog inkvizitora napisan je priručnik (1270.) Summa de Officio Inquistionis, lat. koji govori o vešticama i vračevima. To znači da mora da bude precizan. Da jasno ume da utvrdi ko je pod uticajem demona, a ko nevin. Ali, to je tragikomično jer je čitav taj proces bio posledica ludila.Bilo je besmisleno u ludilu tražiti pravičnost i doslednost. Retko se dešavalo da neko bude proglašen nevin ako je već doveden pred sud inkvizicije. Javlja se jedno pomalo groteskno pitanje. Da li su sva ta mučenja ljudi i ubijanja bili možda na neki način prinošenje ljudske žrtve Bogu kao u paganska vremena? Da li je to bio zaista bog ljubavi i milosrđa u čije ime su rađena takva zlodela verovatno su se pitali neki ljudi. Ili je Petronije iz Fulgencije ( Petronius, lat. 27-66 n.e. ) bio u pravu kada je napisao „ strah je stvorio bogove“? Ili je na taj način vladajuća klasa svoje istine i sebe želela da prikaže večnom, nepogrešivom i istinitom?
Formiranje inkvizicije u nekim zemljama je bila posledica političke igra. Na primer u Engleskoj i Španiji.
Kralj Henri IV ( Henry IV, engl. 1399- 1413) je silom preuzeo engleski presto. Da bi osigurao vlast i krunu na glavi bila mu je potrebna podrška najbitnije institucije- Crkve. Kompromis je bio postignut. Crkvi je stalo da uništi pokrete koji su kritikovali Crkvu. Kralj je imao vojnu silu, a Crkva je imala duhovni autoritet. Kralj Henri IV je doneo zakon „ O spaljivanju jeretika“- De heretico comburendo, lat. Ovaj zakon je pripisivao smrtnu kaznu svakom ko je podržavao ili propovedao jeres.
Pored biskupske i papske formirane su krajem srednjeg veka i španska i portuglaska inkvizicija.
Španski kralj Fernando ( Ferdinand II, 1474-1504 ) je „ucenio papu Siksta IV (Xystus, lat. – Francesco della Rovere, ital. 1471-1484 ) da će odbiti da pruži pomoć Rimu protiv Turaka ukoliko papa ne dozvoli formiranje španske inkvizicije.“ Dakle, u pitanju je politički sporazum koji je ostvaren 1478. Na mesto prvog, velikog šanskog inkvizitora postavljen je čuveni i zloglasni Tomas de Torkvemada ( Tomas de Torquemada, špan. 1420-1498 ).
Na kraju, javlja se jedno pitanje. Zašto je i na koji način došlo da jedna organizacija koja je bila progonjena i nazivana sektom postane ta koja progoni i ubija? Šta se to promenilo? Kakav je bio odnos prema religiji na dalekom istoku i u Evropi u isto vreme, u srednjem veku? Zašto u antici nije bilo takvih surovih progona i zašto nije postojao tako jak monopol nad religijom?
U srednjovekovnoj Evropi religija je korišćena za kontrolu mase. U Kini religija je bila filozofija. U srednjovekovnoj Evropi religija sputava. Njen cilj nije širenje znanja. U Kini, religija kao filozofska misao služi za uzdizanje duha. U antici ljudska duša nije bila opterećena grehom niti je čovek tražio iskupljene od greha. Bogovi su imali ljudske karakteristike i obličje i bili su prijatelji ljudi. Srednjovekovni Bog je bio feudalni gospodar. Dalek i nepristupačan. Crkve je bila posrednik između Boga i čoveka. Ljubav prema istini, milosrđe i saosećajnost pretvoreni su u državnu ideologija. Religija je postala instrument da pojedinci ostvare svoje interese i ambicije koristeći neobrazovanost, strah i neukost mase. Ferro et igni, lat. - Ognjem i mačem.
Berislav Kangrga
Literatura:
Mihael Nurdberg, Dinamični srednji vek, Beograd, Evoluta, 2011. 285. Prevod: Jelena Loma
Žak Legof, Da li je Evropa stvorena u srednjem veku? Beograd, Klio, 2010. 339. Prevod: Vera Pavlovič i Vladan Trijić
Amborđio Donini, Pregled povijesti religija, Zagreb, Naprijed, 1964. 287. Prevod: Darije Puharić
Brenda Ralf Luis, Mračna istorija papa, Beograd, Mladinska knjiga, 2011. 256. Prevod: Vladimir D. Janković
Žak Legof, Čovek srednjeg veka, Beograd, Klio, 2007. 396. Grupa prevodilaca
Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Beograd, Nolit, 1971. 407. Prevod: Branko Vučićević
Džon Bordman, Džasper Grifin, Ozvin Mari, Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, Beograd, Klio, 1999. 560. Prevod: Nebojša Porčić
Slika iz XV veka. Svi u istom paklenom kazanu gde su mučeni posle smrti u paklu: zajedno papa, kraljevi, biskupi, kardinali
https://jimmcneill.wordpress.com/2011/01/24/french-medieval-images-on-line-at/
