Žan Pol Lorens, "Papa Formozije i Stefan VI (VII)", 1870.
Mrtvački sinod.
http://en.wikipedia.org/wiki/Cadaver_Synod#mediaviewer/File:Jean_Paul_Laurens_Le_Pape_Formose_et_Etienne_VII_1870.jpg
Mrtvački sinod (Synodus horrenda, lat.) je samo još jedan slikoviti prikaz u kakvom stadijumu se nalazilo srednjovekovno društvo. Baš kao i danas i tada su se preplitali interesi, ambicije, težnje i politika. U pozadini ove priče je u stvari politička borba između papstva i carstva. Mrtvački sinod je u stvari slika koja opisuje trenutnu situaciju u Evropi. To je simbolična slika o odumiranju karolinškog carstva koja nam takođe pruža uvid u odnose unutar vrha Crkve.
Uz opadanje karolinškog carstva usledila je i kriza unutar Crkve. Papstvo i Crkvu krasili su nemoral, srebroljublje, blud i licemerje. To je vreme kada su se u duhovne probleme i pitanja uplitala i svetovna lica. Imati položaj u Crkvi značilo je imati ugled, poštovanje, status, moć i lagodniji život od drugih. Period opadanja Karolinškog carstva je period krize i nestabilnosti u Italiji, a saimim tim i unutar Crkve. To je bio period kada su pape ili pretendenti na papski presto uživali često zaštitu moćnih rimskih žena koje su dolazile iz patricijskih porodica. Biti na papskom prestolu nije bilo nimalo lako. U borbi za vlast nisu se birala sredstva. Trovanje, ubistva, davljenje, nasilje, seks... To je bilo vreme „pornokratije“ kako je napisala u svojoj knjizi „Mračna istorija papa“, autorka, Brenda Ralf Luis (Brenda Ralph Lewis). Odnosno vreme „vladavine bludnica“. Rezultat jedne takve krize je i veliki broj papa koji se smenjivao na papskom prestolu. Npr. u periodu od polovine VIII veka (od 752.) do polovine IX veka (855.) na papskom prestolu je sedelo dvanaest papa. U vreme krize i nestabilnosti kada se odigrao mrtvački sinod od polovine IX veka ( 850.) do polovine X veka (955.) na paskom prestolu se izmenjalo 25 papa. To je bio period loših papa. Udvostručen je broj papa u odnosu na prethodni period. To govori o krizi i borbi unutar Crkve. (http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_popes)
Vodeće ličnosti ove priče su papa Jovan VIII, za koga su kasnije crkveni hroničari pisali da je bio žena i dvojica budućih papa, Stefan VI odnosno VII i Formozije. Isti taj Formozije (rođen 816. umro 896.) je poslat u diplomatsku misiju da širi ideju Hrišćanstva među Bugarima. Bugari su stekli veliko poverenje u Formozija i tražili su od njega da postane njihov biskup. Međutim postojao je jasan zakon da biskupi nisu mogli menjati svoje biskupsko sedište, a Formizije je već bio biskup. Njegova biskupska stolica bila je u Portu (Portunnensis et Sanctae Rufinae- lat.) odnosno dioceza Porto koja je bila luka drevnog Rima. Crkveni zakon je bio jasan. Želja Bugara nije bila moguća da bi se sprečilo da biskupi stvaraju svoja privatna feudalna imanja i stiču bogastva što je u suprotnosti ideje asketizma za koju su se zalagali hrišćanski prvaci. Da li je u pozadini priče bila i sujeta i ljubomora prema Formoziju koji je postao omiljen među Bugarima ostaje pod znakom pitanja.
Tadašnji papa Jovan VIII (872-882) je optužio biskupa Formozija da je „ zatrovao um Bugara“ i da uzurpira njegov opstanak na prestolu svetog Petra. Pitanje je da li je to bilo istina ali je činjenica da je Jovan VIII bio prvi papa koji je ubijen od sopstvenog naroda. Krajnji epilog ove priče je Formozijeva ekskomunikacija. Ekskomunikacija ili anatema se odnosila na pojedinca ili učenje i značilo je izopštenje iz hrišćanskog sveta. Na crkvenom saboru u francuskom gradu Troa (Trois, fr.) 878. potvrđena je odluka pape Jovana VIII o Formozijevoj sudbini. Međutim, prema izveštaju jednog hroničara, Auksilija od Napulja (Auxilius of Naples), Formozije je prisustvovao tom saboru i molio papu za oproštaj. Zakleo se da neće do kraja života ući u Rim i da neće tražiti svoj stari položaj u crkvi. Drugi izveštaji ne navode da je prisustvovao saboru.
Posle ubistva pape Jovana VIII, Formozije je povratio svoj biskupski položaj u Portu i ostao na poziciji sve do novog perioda „upražnjene stolice“- (sede vacante, lat.) odnosno kada premine papa i usledi period kada je presto prazan do izbora novog pape.
Formozije je bio naklonjen Karolinškoj dinastiji i kao takav je bio produžena ruka franačkih vladara i eksponent njihove spoljne politike u Italiji. U Italiji je postojala moćna porodica Spoleto koja je gajila ambicije da preuzme kraljevsku krunu Italije i da zadrži imperijalnu krunu svetog Rimskog carstva. Vlast i moć su postali kamen spoticanja između Karolinga i porodice Spoleto. Spoletovi su želeli da iskoriste trenutak kada je opadala moć Karolinga i da preuzmu vlast. Predstavnici porodice Spoleto su bili Gaj III od Spoleta- svetorimski car i njegova supruga Ageltruda (umrla 923.) i njihov sin Lambert II (rođ. 880. a umro 898.)
19. septembra 891. Formozije je izabran da sedne na presto svetog Petra. I on je pod pritiskom moćne porodice Spoleto, tačnije Ageltrude krunisao Lamberta II za kralja Italije. Ostalo je pitanje krune svetog Rimskog carstva jer tu vlast nije bila nasledna već izborna. Papa Formozije je bio naklonjen karolinškim predstavnicima umeto italijanskoj porodici Spoleto. Kao kandidat pojavio se Arnulf Karantijski, praunuk Karla Velikog kao protivkandidat Lambertu II. Papa Formozije je pozvao u pomoć Arnufla da izvrši invaziju na Italiju i oslobodi je uticaja Spoletovih. Arnulf je prihvatio poziv pape Formozija, odneo vojnu pobedu i poneo krunu svetog Rimskog carstva. Negodovanje i bes Spoletovih, posebno Ageltrude su verovatno bili veliki. Verovatno su kovali zaveru protiv pape da mu se osvete ali za to nisu imali vremena. Papa je vršio službu pontifa pet godina, sve do smrti 896.
Posle njegove smrti započinje čudovišna priča. O procesu ili suđenju na kome su se susreli dvojica papa, što je retkost. Kada je jedan papa izabran uglavnom je drugi mrtav. Na ovom suđenju sreli su se dvojica papa; novi papa i stari papa koji je već bio mrtav.
Naslednik pape Formozija je bio papa Stefan VI odnosno VII (896-897) koji je bio naklonjen porodici Spoleto. Verovatno u dogovoru sa njima, a sa ciljem da se pokojni papa kao čin osvete nad njim izvgrne ruglu. Bolesna mržnja i osveta su otišli toliko daleko da je iskopan poluraspadnuti leš pape Formizija i odnet u baziliku svetog Jovana Lateranskog u Rimu gde mu je organizovano suđenje 897. To je bilo suđenje lešu. Iako ime „Formosus“ znači „lep“ prizor je bio stravičan. Leš je postavljen na stolicu u papskoj odeždi. Slika je bila simbolična. Formozije kao pristalica Karolinga kao leš predstavljao je sliku karolinškog carstva koje izumire. Sudio mu je papa Stefan VI (VII) i optužio ga za lažno davanje zakletve koju je dao svom prethodniku Jovanu VIII na saboru u Troa kao i za nelegitiman dolazak na papski presto. Tokom suđenja kao neki zlokoban znak baziliku je potresao zemljotres tokom suđenja. Na kraju je njegov pontifikat poništen. Sudija je postavljao pitanja lešu i optuživao ga. Mrtvom papi je presuđeno. Kao kazna, njemu je skinuta papska odežda i odsečena su mu tri prsta desne ruke kojom je delio blagoslov, a sva njegova dela su proglašena nevažećim. Poluraspadnuti leš je ovaj put sahranjen na groblju za strance da bi ponovo bio iskopan i bačen u reku Tibar. Navodno, posle bacanja u reku njegovo telo je počelo da izvodi čuda. U pitanju je bila borba između Spoletovih i Karolinških interesa. Da li je priča o čudima bila priča koju su proturili kao marketinški trik pristalice Karolinga? Da li je bio cilj da zastraše protivnike, sujeverne ljude i da izazovu negodovanje stanovništva? Kako god bilo, izbio je ustanak i papa Stefan VI (VII) je uhapšen i zadavljen. Da li je to bio čin božije pravde zbog sakaćenja tela pokojnog pape? Posle smrti Stefana VI (VII) bazilika u kojoj je obavljeno suđenje je pretprela velika oštećenja u požaru. Kao da je neka viša sila htela da kroz vatru pročisti nečista i nečasna dela grešnih ljudi u odeždi duhovnih lica.
Te 897. Posle ubistva pape Stefana u periodu od nekoliko meseci na papskom prestolu smenila su se dvojica papa. Novi papa Teodor II je bio na prestolu tek nekoliko nedelja (decembar 897.) On je sazvao sinod koji je odbacio odluke mrtvačkog sabora i koji je rehabilitovao papu Formozija. Doneta je i odluka da se njegovo telo izvadi iz reke i ponovo sahrani u papskoj odeždi u bazilici svetog Petra. Njegov naslednik, papa Jovan IX (898-900) je doneo odluku da se zabranjuje suđenje mrtvoj osobi. A novi papa Sergije III (904-911) koji je bio jedan od sudija na mrtvačkom sinodu odbacuje odluke svog prethodnika pape Teodora II i potvrđuje Formozijevu krivicu.
Papa Formozije je tokom svog pontifikata intervenisao u Konstantinopolju kada je izbio spor oko imenovanja patrijarha. Biralo se između Fotija i Stefana, sina vasilevsa Vasilija I. Poništio je izbor Fotije za patrijarha iako su ga priznali istočni biskupi. Zatim, učestvovao je u sporu između Odoa, grofa od Pariza i Šarla Prostog po pitanju nasleđivanja francuske krune. Zauzeo je Šarlovu stranu. I ono najvažnije, tokom svog mandata on je zabranio mešanje svetovne vlasti u crkvene poslove.
Nije li ova rasprava o tome da li je papa Formozije kriv kao i njegov status uzurpatora i pape u stvari slika sukoba pristalica Karolinga i Spoleta u pozadini? Da li su ovakve odluke poljuljale temelje Hrišćanske crkve? Ili je papa Formozije svojim delima izazvao moćne ljude koji su mu se osvetili u smrti kad već nisu imali vremena da to učine za vreme njegovog života. Iako mu je pontifikat trajao kratko proveo ga je u veoma turbulentnom periodu. Njegova sudbina je istorijska lekcija o borbi duhovne i svetovne vlasti; borba papstva i carstva koja je trajala narednih nekoliko vekova.
Berislav Kangrga
Uz opadanje karolinškog carstva usledila je i kriza unutar Crkve. Papstvo i Crkvu krasili su nemoral, srebroljublje, blud i licemerje. To je vreme kada su se u duhovne probleme i pitanja uplitala i svetovna lica. Imati položaj u Crkvi značilo je imati ugled, poštovanje, status, moć i lagodniji život od drugih. Period opadanja Karolinškog carstva je period krize i nestabilnosti u Italiji, a saimim tim i unutar Crkve. To je bio period kada su pape ili pretendenti na papski presto uživali često zaštitu moćnih rimskih žena koje su dolazile iz patricijskih porodica. Biti na papskom prestolu nije bilo nimalo lako. U borbi za vlast nisu se birala sredstva. Trovanje, ubistva, davljenje, nasilje, seks... To je bilo vreme „pornokratije“ kako je napisala u svojoj knjizi „Mračna istorija papa“, autorka, Brenda Ralf Luis (Brenda Ralph Lewis). Odnosno vreme „vladavine bludnica“. Rezultat jedne takve krize je i veliki broj papa koji se smenjivao na papskom prestolu. Npr. u periodu od polovine VIII veka (od 752.) do polovine IX veka (855.) na papskom prestolu je sedelo dvanaest papa. U vreme krize i nestabilnosti kada se odigrao mrtvački sinod od polovine IX veka ( 850.) do polovine X veka (955.) na paskom prestolu se izmenjalo 25 papa. To je bio period loših papa. Udvostručen je broj papa u odnosu na prethodni period. To govori o krizi i borbi unutar Crkve. (http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_popes)
Vodeće ličnosti ove priče su papa Jovan VIII, za koga su kasnije crkveni hroničari pisali da je bio žena i dvojica budućih papa, Stefan VI odnosno VII i Formozije. Isti taj Formozije (rođen 816. umro 896.) je poslat u diplomatsku misiju da širi ideju Hrišćanstva među Bugarima. Bugari su stekli veliko poverenje u Formozija i tražili su od njega da postane njihov biskup. Međutim postojao je jasan zakon da biskupi nisu mogli menjati svoje biskupsko sedište, a Formizije je već bio biskup. Njegova biskupska stolica bila je u Portu (Portunnensis et Sanctae Rufinae- lat.) odnosno dioceza Porto koja je bila luka drevnog Rima. Crkveni zakon je bio jasan. Želja Bugara nije bila moguća da bi se sprečilo da biskupi stvaraju svoja privatna feudalna imanja i stiču bogastva što je u suprotnosti ideje asketizma za koju su se zalagali hrišćanski prvaci. Da li je u pozadini priče bila i sujeta i ljubomora prema Formoziju koji je postao omiljen među Bugarima ostaje pod znakom pitanja.
Tadašnji papa Jovan VIII (872-882) je optužio biskupa Formozija da je „ zatrovao um Bugara“ i da uzurpira njegov opstanak na prestolu svetog Petra. Pitanje je da li je to bilo istina ali je činjenica da je Jovan VIII bio prvi papa koji je ubijen od sopstvenog naroda. Krajnji epilog ove priče je Formozijeva ekskomunikacija. Ekskomunikacija ili anatema se odnosila na pojedinca ili učenje i značilo je izopštenje iz hrišćanskog sveta. Na crkvenom saboru u francuskom gradu Troa (Trois, fr.) 878. potvrđena je odluka pape Jovana VIII o Formozijevoj sudbini. Međutim, prema izveštaju jednog hroničara, Auksilija od Napulja (Auxilius of Naples), Formozije je prisustvovao tom saboru i molio papu za oproštaj. Zakleo se da neće do kraja života ući u Rim i da neće tražiti svoj stari položaj u crkvi. Drugi izveštaji ne navode da je prisustvovao saboru.
Posle ubistva pape Jovana VIII, Formozije je povratio svoj biskupski položaj u Portu i ostao na poziciji sve do novog perioda „upražnjene stolice“- (sede vacante, lat.) odnosno kada premine papa i usledi period kada je presto prazan do izbora novog pape.
Formozije je bio naklonjen Karolinškoj dinastiji i kao takav je bio produžena ruka franačkih vladara i eksponent njihove spoljne politike u Italiji. U Italiji je postojala moćna porodica Spoleto koja je gajila ambicije da preuzme kraljevsku krunu Italije i da zadrži imperijalnu krunu svetog Rimskog carstva. Vlast i moć su postali kamen spoticanja između Karolinga i porodice Spoleto. Spoletovi su želeli da iskoriste trenutak kada je opadala moć Karolinga i da preuzmu vlast. Predstavnici porodice Spoleto su bili Gaj III od Spoleta- svetorimski car i njegova supruga Ageltruda (umrla 923.) i njihov sin Lambert II (rođ. 880. a umro 898.)
19. septembra 891. Formozije je izabran da sedne na presto svetog Petra. I on je pod pritiskom moćne porodice Spoleto, tačnije Ageltrude krunisao Lamberta II za kralja Italije. Ostalo je pitanje krune svetog Rimskog carstva jer tu vlast nije bila nasledna već izborna. Papa Formozije je bio naklonjen karolinškim predstavnicima umeto italijanskoj porodici Spoleto. Kao kandidat pojavio se Arnulf Karantijski, praunuk Karla Velikog kao protivkandidat Lambertu II. Papa Formozije je pozvao u pomoć Arnufla da izvrši invaziju na Italiju i oslobodi je uticaja Spoletovih. Arnulf je prihvatio poziv pape Formozija, odneo vojnu pobedu i poneo krunu svetog Rimskog carstva. Negodovanje i bes Spoletovih, posebno Ageltrude su verovatno bili veliki. Verovatno su kovali zaveru protiv pape da mu se osvete ali za to nisu imali vremena. Papa je vršio službu pontifa pet godina, sve do smrti 896.
Posle njegove smrti započinje čudovišna priča. O procesu ili suđenju na kome su se susreli dvojica papa, što je retkost. Kada je jedan papa izabran uglavnom je drugi mrtav. Na ovom suđenju sreli su se dvojica papa; novi papa i stari papa koji je već bio mrtav.
Naslednik pape Formozija je bio papa Stefan VI odnosno VII (896-897) koji je bio naklonjen porodici Spoleto. Verovatno u dogovoru sa njima, a sa ciljem da se pokojni papa kao čin osvete nad njim izvgrne ruglu. Bolesna mržnja i osveta su otišli toliko daleko da je iskopan poluraspadnuti leš pape Formizija i odnet u baziliku svetog Jovana Lateranskog u Rimu gde mu je organizovano suđenje 897. To je bilo suđenje lešu. Iako ime „Formosus“ znači „lep“ prizor je bio stravičan. Leš je postavljen na stolicu u papskoj odeždi. Slika je bila simbolična. Formozije kao pristalica Karolinga kao leš predstavljao je sliku karolinškog carstva koje izumire. Sudio mu je papa Stefan VI (VII) i optužio ga za lažno davanje zakletve koju je dao svom prethodniku Jovanu VIII na saboru u Troa kao i za nelegitiman dolazak na papski presto. Tokom suđenja kao neki zlokoban znak baziliku je potresao zemljotres tokom suđenja. Na kraju je njegov pontifikat poništen. Sudija je postavljao pitanja lešu i optuživao ga. Mrtvom papi je presuđeno. Kao kazna, njemu je skinuta papska odežda i odsečena su mu tri prsta desne ruke kojom je delio blagoslov, a sva njegova dela su proglašena nevažećim. Poluraspadnuti leš je ovaj put sahranjen na groblju za strance da bi ponovo bio iskopan i bačen u reku Tibar. Navodno, posle bacanja u reku njegovo telo je počelo da izvodi čuda. U pitanju je bila borba između Spoletovih i Karolinških interesa. Da li je priča o čudima bila priča koju su proturili kao marketinški trik pristalice Karolinga? Da li je bio cilj da zastraše protivnike, sujeverne ljude i da izazovu negodovanje stanovništva? Kako god bilo, izbio je ustanak i papa Stefan VI (VII) je uhapšen i zadavljen. Da li je to bio čin božije pravde zbog sakaćenja tela pokojnog pape? Posle smrti Stefana VI (VII) bazilika u kojoj je obavljeno suđenje je pretprela velika oštećenja u požaru. Kao da je neka viša sila htela da kroz vatru pročisti nečista i nečasna dela grešnih ljudi u odeždi duhovnih lica.
Te 897. Posle ubistva pape Stefana u periodu od nekoliko meseci na papskom prestolu smenila su se dvojica papa. Novi papa Teodor II je bio na prestolu tek nekoliko nedelja (decembar 897.) On je sazvao sinod koji je odbacio odluke mrtvačkog sabora i koji je rehabilitovao papu Formozija. Doneta je i odluka da se njegovo telo izvadi iz reke i ponovo sahrani u papskoj odeždi u bazilici svetog Petra. Njegov naslednik, papa Jovan IX (898-900) je doneo odluku da se zabranjuje suđenje mrtvoj osobi. A novi papa Sergije III (904-911) koji je bio jedan od sudija na mrtvačkom sinodu odbacuje odluke svog prethodnika pape Teodora II i potvrđuje Formozijevu krivicu.
Papa Formozije je tokom svog pontifikata intervenisao u Konstantinopolju kada je izbio spor oko imenovanja patrijarha. Biralo se između Fotija i Stefana, sina vasilevsa Vasilija I. Poništio je izbor Fotije za patrijarha iako su ga priznali istočni biskupi. Zatim, učestvovao je u sporu između Odoa, grofa od Pariza i Šarla Prostog po pitanju nasleđivanja francuske krune. Zauzeo je Šarlovu stranu. I ono najvažnije, tokom svog mandata on je zabranio mešanje svetovne vlasti u crkvene poslove.
Nije li ova rasprava o tome da li je papa Formozije kriv kao i njegov status uzurpatora i pape u stvari slika sukoba pristalica Karolinga i Spoleta u pozadini? Da li su ovakve odluke poljuljale temelje Hrišćanske crkve? Ili je papa Formozije svojim delima izazvao moćne ljude koji su mu se osvetili u smrti kad već nisu imali vremena da to učine za vreme njegovog života. Iako mu je pontifikat trajao kratko proveo ga je u veoma turbulentnom periodu. Njegova sudbina je istorijska lekcija o borbi duhovne i svetovne vlasti; borba papstva i carstva koja je trajala narednih nekoliko vekova.
Berislav Kangrga
