I deo- Uvodna reč II deo- Istorija u antici III deo- Položaj antičke misli u srednjem veku IV deo- Istorijsko vreme u srednjem veku V deo- Istorija u srednjem veku VI deo- Istorija u epohi humanizma VII deo- Istorija u epohi prosvetiteljstva VIII deo- Odgovor na krizu IX deo- Zaključak
I deo- Uvodna reč
I deo- Uvodna reč
Zmijska boginja doji dete, Sumerska umetnost, Ur, 4000. p.n.e
Da bi istorija postala ono što je danas- nauka, bilo je potrebno uvesti svetu dogmu koja važi za istoriju i svaku modernu nauku. „Činjenice su svete, uverenja su slobodna“. Džasper Grin je rekao da su „ radoznalost, da saznamo šta se desilo i nada da ćemo shvatiti sadašnjost i moći da oblikujemo budućnost“ motivi za proučavanje istorije. Nekima istorija deluje kao skup bezbroj priča. Neki sumnjaju u verodostojnost podataka i činjenica. Ali, istorija kao nauka ima cilj da pronađemo pouke u zbivanjima u prošlosti i da pokuša da nam pruži odgovore na različita pitanja. U ovom članku izneću zanimljiv pogled na istoriju kroz različite vremenske epohe. Šta je istorija bila nekad i sad? Kako su je doživljavali? Da li je bila i ostala u službi ideologije, vlasti i dogme? Ko su akteri istorije i ko pokreće istoriju? Sudbina, Bog, ljudi, progres...?
II deo- Istorija u antici
Počeću od antičkog perioda.
Na dalekom istoku u Kini, jednoj od najstarijih civilizacija, još onda, istorija je shvaćena kao „proces promena“. Kao što se sve u prirodi menja tako je i istorija svedok promena u društvu i državi. Još tada, mudra kineska nacija je shvatila da istorija krije skrivene šifre koje su mogu pročitati između redova u njihovim hronikama. Kako spojiti staro i novo. Kako izvući pouku iz proteklih vremena.
Prvi starogrčki istoričari su bili „čuvari pamćenja“. Ali, istorija tada nije bila nauka već jedna od umetničkih formi koja je imala zadatak da sačuva od zaborava na određeni događaj.
Zapisivanje događaja ili rađanje istorije je započelo onog trenutka kada su Grci želeli da ostave u sećanju svom potomstvu svoju slavnu pobedu nad Persijancima. Ta borba je u stvari okupila Grke i gradila temelj buduće jedinstvene nacije kojima je pretio zajednički neprijatelj. Ta pobeda i želja da sačuvaju sliku ponosa je rodila grčku istoriografiju. Postoji različit pogled na istoriju iz vremena antika i srednjeg veka. Za Grke, istorija nije uspomena o Bogu, njegovoj veličini i milosti kao što je bio običaj u srednjem veku. Grčka, antička istorija je bila svedočanstvo o velikim delima ljudi.
Ako je istorija nauka o događajima u prošlosti, čime se onda bavila istorija u prošlosti? Istorija u vreme antike je bila zaokupljena događajima koji su se desili u vreme života onoga koji je zapisao događaj. Ili koji se desio neposredno pre zapisivanja. Dakle, u prošlosti, u vreme antike, istorija se bavila sadašnjim vremenom.
Postavlja se zanimljivo pitanje ko su bili roditelji istorije? Šta je to što je istoriju pretvorilo u ono što je danas?
Herodot, (Ἡρόδοτος, grč. 484. p.n.e. – 425. p.n.e. ) autor „Istorije“ je prvi pokušao na smislen način da objasni grčko – persijske ratove. Zanimao se pitanjem ko je prvi počeo da se ponaša neprijateljski. On je prvi postavio osnovno pitanje u istoriji, „Ko“ i „Zašto“?
Tukidid, ( Θουκυδίδης, grč. 454. p.n.e. – 396. p. n.e. ) je uz Herodota postavio temelje istorije. On je opsednut metodologijom i opčinjen je hronologijom. Koristi termine „zime“ i „leta“, što ume da stvori zabunu u određivanju vremena kada se dogodio neki događaj. Njegova zaostavština je da „istoričar bude svedok i učesnik događaja“. To znači da istorija ne trpi napamet pisane podatke bez svedočanstva. Dok je pisao „Istoriju peleponeskog rata“, on je pažljivo skupljao podatke sa više strana i proveravao ih.
Efor iz Kime, ( 400. p.n.e. – 330. p.n.e. ) je otišao korak dalje u razvoju istorije. On je pokušao da razdvoji mit, istoriju i govorništvo. Često se dešavalo da „ se istina žrtvuje da bi se ostavio dobar utisak“ na sagovornika sa ciljem da se neko ubedi u neku tvrdnju. Pritom se često nije vodilo računa o istinitosti tvrdnje, za šta se istorija zalaže, već o cilju- da se neko argumentima ubedi u nešto, makar i da nije tvrdnja istinita. Eforova ambicija da za sobom ostavi nešto što će istoriju podići na još viši nivo, a sebi da obezbedi slavu delovala je na njegov rad. Pošto je želeo da se pokaže kao jedinstven u ovoj nauci često je navodio podatke koji nisu tačni jer nije želeo da navodi ili da se poziva na druge podatke ili izvore.
Dakle, već u antici započelo je rađanje istorije. Ali, istorija kao nauka morala je da prođe još dug vremenski put da bi postala ono što je danas. Šta je to nedostajalo istoriji u antičkom periodu?
Istorija je u antici često predstavljana kroz poeziju koja se možda cenila više kao književna forma. Više se polagalo na način kako je predstavljena, na formu nego na činjenice. Retko su se navodili izvori i druga dokumenta. I ono najbitnije. Nedostajao je hronološki temelj za naučnu istoriju. Odnosno, da svaki događaj ima svoju vremensku odrednicu. Da se zna kada se nešto dogodio.
II deo- Istorija u antici
Počeću od antičkog perioda.
Na dalekom istoku u Kini, jednoj od najstarijih civilizacija, još onda, istorija je shvaćena kao „proces promena“. Kao što se sve u prirodi menja tako je i istorija svedok promena u društvu i državi. Još tada, mudra kineska nacija je shvatila da istorija krije skrivene šifre koje su mogu pročitati između redova u njihovim hronikama. Kako spojiti staro i novo. Kako izvući pouku iz proteklih vremena.
Prvi starogrčki istoričari su bili „čuvari pamćenja“. Ali, istorija tada nije bila nauka već jedna od umetničkih formi koja je imala zadatak da sačuva od zaborava na određeni događaj.
Zapisivanje događaja ili rađanje istorije je započelo onog trenutka kada su Grci želeli da ostave u sećanju svom potomstvu svoju slavnu pobedu nad Persijancima. Ta borba je u stvari okupila Grke i gradila temelj buduće jedinstvene nacije kojima je pretio zajednički neprijatelj. Ta pobeda i želja da sačuvaju sliku ponosa je rodila grčku istoriografiju. Postoji različit pogled na istoriju iz vremena antika i srednjeg veka. Za Grke, istorija nije uspomena o Bogu, njegovoj veličini i milosti kao što je bio običaj u srednjem veku. Grčka, antička istorija je bila svedočanstvo o velikim delima ljudi.
Ako je istorija nauka o događajima u prošlosti, čime se onda bavila istorija u prošlosti? Istorija u vreme antike je bila zaokupljena događajima koji su se desili u vreme života onoga koji je zapisao događaj. Ili koji se desio neposredno pre zapisivanja. Dakle, u prošlosti, u vreme antike, istorija se bavila sadašnjim vremenom.
Postavlja se zanimljivo pitanje ko su bili roditelji istorije? Šta je to što je istoriju pretvorilo u ono što je danas?
Herodot, (Ἡρόδοτος, grč. 484. p.n.e. – 425. p.n.e. ) autor „Istorije“ je prvi pokušao na smislen način da objasni grčko – persijske ratove. Zanimao se pitanjem ko je prvi počeo da se ponaša neprijateljski. On je prvi postavio osnovno pitanje u istoriji, „Ko“ i „Zašto“?
Tukidid, ( Θουκυδίδης, grč. 454. p.n.e. – 396. p. n.e. ) je uz Herodota postavio temelje istorije. On je opsednut metodologijom i opčinjen je hronologijom. Koristi termine „zime“ i „leta“, što ume da stvori zabunu u određivanju vremena kada se dogodio neki događaj. Njegova zaostavština je da „istoričar bude svedok i učesnik događaja“. To znači da istorija ne trpi napamet pisane podatke bez svedočanstva. Dok je pisao „Istoriju peleponeskog rata“, on je pažljivo skupljao podatke sa više strana i proveravao ih.
Efor iz Kime, ( 400. p.n.e. – 330. p.n.e. ) je otišao korak dalje u razvoju istorije. On je pokušao da razdvoji mit, istoriju i govorništvo. Često se dešavalo da „ se istina žrtvuje da bi se ostavio dobar utisak“ na sagovornika sa ciljem da se neko ubedi u neku tvrdnju. Pritom se često nije vodilo računa o istinitosti tvrdnje, za šta se istorija zalaže, već o cilju- da se neko argumentima ubedi u nešto, makar i da nije tvrdnja istinita. Eforova ambicija da za sobom ostavi nešto što će istoriju podići na još viši nivo, a sebi da obezbedi slavu delovala je na njegov rad. Pošto je želeo da se pokaže kao jedinstven u ovoj nauci često je navodio podatke koji nisu tačni jer nije želeo da navodi ili da se poziva na druge podatke ili izvore.
Dakle, već u antici započelo je rađanje istorije. Ali, istorija kao nauka morala je da prođe još dug vremenski put da bi postala ono što je danas. Šta je to nedostajalo istoriji u antičkom periodu?
Istorija je u antici često predstavljana kroz poeziju koja se možda cenila više kao književna forma. Više se polagalo na način kako je predstavljena, na formu nego na činjenice. Retko su se navodili izvori i druga dokumenta. I ono najbitnije. Nedostajao je hronološki temelj za naučnu istoriju. Odnosno, da svaki događaj ima svoju vremensku odrednicu. Da se zna kada se nešto dogodio.
Drevni grčki hram u Erehtejonu gde umesto stubova trem drže mermerne statue žena- Karijatide.
http://www.sunshinelobster.com/2014/12/the-erechtheion-temple-athens-greece.html
III deo- Položaj antičke misli u srednjem veku
Epoha srednjeg veka i uticaj te epohe na istoriju je još zanimljivi. Na istoriju se gledalo kroz religioznu misao.
Paganska antička epoha bila bi osuđena i zaboravljena da nije bila Boecija i Kasiodora ( Anicius Manlius Torquatus Severinus Boethius, lat. 480 – 524. i Flavius Magnus Aurellius Casiodor, lat. 485 – oko 585. ). Njih dvojica su upoznali srednji vek sa Aristotelovim delima i započeli su prepisku starih dela u skriptorijima. Može se reći da je uloga srednjovekovnih mislilaca da „spašavaju suštinu antičke kulture“ i da joj daju hrišćanski ton. Mnogi su verovali da se radi o vuku u jagnjećoj koži. Šta će dela paganskih mislilaca u novom, hrišćanskom vremenu? Šta su oni znali više od samog Tvroca? Znanje se pružalo u mrvicama. Običan čovek je trebao da zna tek nekoliko stvari; kako da preživi i da zna da se pomoli
Epoha srednjeg veka i uticaj te epohe na istoriju je još zanimljivi. Na istoriju se gledalo kroz religioznu misao.
Paganska antička epoha bila bi osuđena i zaboravljena da nije bila Boecija i Kasiodora ( Anicius Manlius Torquatus Severinus Boethius, lat. 480 – 524. i Flavius Magnus Aurellius Casiodor, lat. 485 – oko 585. ). Njih dvojica su upoznali srednji vek sa Aristotelovim delima i započeli su prepisku starih dela u skriptorijima. Može se reći da je uloga srednjovekovnih mislilaca da „spašavaju suštinu antičke kulture“ i da joj daju hrišćanski ton. Mnogi su verovali da se radi o vuku u jagnjećoj koži. Šta će dela paganskih mislilaca u novom, hrišćanskom vremenu? Šta su oni znali više od samog Tvroca? Znanje se pružalo u mrvicama. Običan čovek je trebao da zna tek nekoliko stvari; kako da preživi i da zna da se pomoli
http://www.brahmsbookworks.com/goddessgrandtome.html
IV deo- Istorijsko vreme u srednjem veku
Vreme je veoma bitno za istoriju. Postojao je dvojak odnos prema vremenu; na vreme se gledalo sa strahom, kao zubu vremena koje sve nagriza. Ali, isto tako, „ Istina je bila kćer vremena“. ( Veritas temporis filia, lat. ). U srednjem veku, vreme je tek trenutak večnosti i pripada Bogu. A božansko vreme je neprekidno i pravolinijsko. Nema ni početak ni kraj. Istorija u srednjem veku je bila svedok kretanja ljudske civilizacije ka konačnom cilju, Eshatonu- kraju istorije. Kako se sve gledalo i objašnjavalo kroz religiju tako je i stvorena srednjovekovna podela vremena ili epoha na šest doba.
stvaranje Adamovo- detinjstvo, zakon Nojev- dečaštvo, poziv Avramov- mladost, kraljevstvo Davidovo- zrelo doba, vavilonsko progonstvo- starost i na kraju Hristov dolazak- oronulost.
Ljudi srednjeg veka su verovali da žive u iščekivanju novog Hristovog dolaska i to je značilo da je svet u izumiranju. Sve se rađa i umire, samo je vreme koje pripada Bogu svedok. A ono što se dešava je unutar vremena je jedina istina.
Međutim, Dionizije Mali (Dionysius Exiguus, lat. VIII vek, iguman ) dao je jednostavniju podelu vremena. On je vreme podelio na pre i posle Hristovog rođenja. Na kraju, vreme je obeleženo crkvenim zvonima. Kada se radilo o običnim stvarima postojala je ravnodušnost prema vremenu. Govorilo se „ u ono doba“ ili „malo kasnije“- godine nisu mnogo značile. Ali, kada se radilo o Hristu pojavila se želja da se događaji postave u vremensku odrednicu. Srednjovekovni ljudi su često mešali prošlost, sadašnjost i budućnost. Krstaši su verovali da idu u pohod protiv Hristovih dželata, a ne protiv njihovih potomaka. Često se brisala granica između prošlosti i sadašnjosti.
Vreme je veoma bitno za istoriju. Postojao je dvojak odnos prema vremenu; na vreme se gledalo sa strahom, kao zubu vremena koje sve nagriza. Ali, isto tako, „ Istina je bila kćer vremena“. ( Veritas temporis filia, lat. ). U srednjem veku, vreme je tek trenutak večnosti i pripada Bogu. A božansko vreme je neprekidno i pravolinijsko. Nema ni početak ni kraj. Istorija u srednjem veku je bila svedok kretanja ljudske civilizacije ka konačnom cilju, Eshatonu- kraju istorije. Kako se sve gledalo i objašnjavalo kroz religiju tako je i stvorena srednjovekovna podela vremena ili epoha na šest doba.
stvaranje Adamovo- detinjstvo, zakon Nojev- dečaštvo, poziv Avramov- mladost, kraljevstvo Davidovo- zrelo doba, vavilonsko progonstvo- starost i na kraju Hristov dolazak- oronulost.
Ljudi srednjeg veka su verovali da žive u iščekivanju novog Hristovog dolaska i to je značilo da je svet u izumiranju. Sve se rađa i umire, samo je vreme koje pripada Bogu svedok. A ono što se dešava je unutar vremena je jedina istina.
Međutim, Dionizije Mali (Dionysius Exiguus, lat. VIII vek, iguman ) dao je jednostavniju podelu vremena. On je vreme podelio na pre i posle Hristovog rođenja. Na kraju, vreme je obeleženo crkvenim zvonima. Kada se radilo o običnim stvarima postojala je ravnodušnost prema vremenu. Govorilo se „ u ono doba“ ili „malo kasnije“- godine nisu mnogo značile. Ali, kada se radilo o Hristu pojavila se želja da se događaji postave u vremensku odrednicu. Srednjovekovni ljudi su često mešali prošlost, sadašnjost i budućnost. Krstaši su verovali da idu u pohod protiv Hristovih dželata, a ne protiv njihovih potomaka. Često se brisala granica između prošlosti i sadašnjosti.
http://imgarcade.com/1/famous-medieval-monastery/
V deo- Istorija u srednjem veku
Biblija i sve što je napisano u njoj je pretvoreno u istoriju. Istorija je opominjala o skorašnjem kraju sveta ali se kroz istoriju ponavljale „večne istine“. Zbog odbacivanja islamske, azijske i vizantijske misli zbog izolovanosti zapadnoevropske i katoličke misli došlo je do deformisanosti civilizacije. Postojala je samo jedna istina. I ništa drugo ni tuđe nije bilo bitno.
Glavni akter i pokretač istorije je Bog. Sve što se dešava, dobro i loše je proizvod Božije volje. Ljudi i priroda su samo statisti u toj istorijsoj predstavi. Nije se postavljalo pitanje „Zašto“ i „Kako“? Tako je bilo lakše. Nije bilo potrebe za istraživanjem. Najlakše je bilo da na milion pitanja postoji jedan odgovor- a to je Bog. Bog koji sve pokreće. Istorija je i u tom vremenu tek grana književnosti.
Biblija i sve što je napisano u njoj je pretvoreno u istoriju. Istorija je opominjala o skorašnjem kraju sveta ali se kroz istoriju ponavljale „večne istine“. Zbog odbacivanja islamske, azijske i vizantijske misli zbog izolovanosti zapadnoevropske i katoličke misli došlo je do deformisanosti civilizacije. Postojala je samo jedna istina. I ništa drugo ni tuđe nije bilo bitno.
Glavni akter i pokretač istorije je Bog. Sve što se dešava, dobro i loše je proizvod Božije volje. Ljudi i priroda su samo statisti u toj istorijsoj predstavi. Nije se postavljalo pitanje „Zašto“ i „Kako“? Tako je bilo lakše. Nije bilo potrebe za istraživanjem. Najlakše je bilo da na milion pitanja postoji jedan odgovor- a to je Bog. Bog koji sve pokreće. Istorija je i u tom vremenu tek grana književnosti.
http://mysteriousmarvels.blogspot.com/2013/07/medieval-castles.html
VI deo- Istorija u epohi humanizma
U epohi humanizma i renesanse konačno se menja pogled na istoriju. Humanizam oživljava odbačenu antiku i uzdiže je.
Bog više nije odgovor na sva pitanja. Ljudi se okreću sebi. Vreme više nije opomena o skorom kraju sveta. Rađa se želja da se istražuje živi svet i mogućnost njegovog menjanja u korist čoveka. Uzrok događaja više nije natpriordna sila. Traže se uzroci događaja u spletkama i strastima političkih aktera na istorijskoj sceni. Konačno, istorija dobija svoju pravu sliku. Pojavljuje se želja za kritičkim pristupom; želja da se podaci temelje na izvorima, na vrednosti svedočanstva kao i na naučnoj kritici i analizi izvora.
U epohi humanizma i renesanse konačno se menja pogled na istoriju. Humanizam oživljava odbačenu antiku i uzdiže je.
Bog više nije odgovor na sva pitanja. Ljudi se okreću sebi. Vreme više nije opomena o skorom kraju sveta. Rađa se želja da se istražuje živi svet i mogućnost njegovog menjanja u korist čoveka. Uzrok događaja više nije natpriordna sila. Traže se uzroci događaja u spletkama i strastima političkih aktera na istorijskoj sceni. Konačno, istorija dobija svoju pravu sliku. Pojavljuje se želja za kritičkim pristupom; želja da se podaci temelje na izvorima, na vrednosti svedočanstva kao i na naučnoj kritici i analizi izvora.
Dama sa hermelionom, Dama con l'ermellino, Leonardo da Vinči, kraj XV veka
http://fuckyeahrenaissanceart.tumblr.com/
VII deo- Istorija u epohi prosvetiteljstva
Između XVII i XVIII veka razvija se prosvetiteljstvo.
Čovek nije odbacio Boga. Ali isto tako nije odustao od toga da se čovek bavi i dalje sobom, živim stvarima. Nastala je teorija i prirodnom pravu. „Bog je dao ljudima razum kako bi mogli da spoznaju zakone prirode da bi čovek ovladao prirodnim silama.“ Dakle, sveopšti napredak potpomognut božijom voljom. To je vreme kada istorijom počinju da se bave svetovna, a ne duhovna lica. To je period borbe protiv uticaja Crkve, praznoverja i fanatizma. Za istoričare prosvetiteljske epohe uzroci dešavanja su u buržoaziji na čelu sa mudrim vladarem. Takvo razmišljanje odgovara epohi u kojoj nastaju i jačaju apsolutističke države. U vremenu u kome opada moć sveštenstva i Crkve. Uzroci više nisu u duhovnom već u materijalističkom pogledu na dešavanja.
Između XVII i XVIII veka razvija se prosvetiteljstvo.
Čovek nije odbacio Boga. Ali isto tako nije odustao od toga da se čovek bavi i dalje sobom, živim stvarima. Nastala je teorija i prirodnom pravu. „Bog je dao ljudima razum kako bi mogli da spoznaju zakone prirode da bi čovek ovladao prirodnim silama.“ Dakle, sveopšti napredak potpomognut božijom voljom. To je vreme kada istorijom počinju da se bave svetovna, a ne duhovna lica. To je period borbe protiv uticaja Crkve, praznoverja i fanatizma. Za istoričare prosvetiteljske epohe uzroci dešavanja su u buržoaziji na čelu sa mudrim vladarem. Takvo razmišljanje odgovara epohi u kojoj nastaju i jačaju apsolutističke države. U vremenu u kome opada moć sveštenstva i Crkve. Uzroci više nisu u duhovnom već u materijalističkom pogledu na dešavanja.
Dvorana ogledala, Versaj, Francuska,
http://www.tourisme.fr/1745/office-de-tourisme-versailles.htm
VIII deo- Odgovor na krizu
Krajem XVIII i početkom XIX veka u Nemačkoj i Francuskoj se javljaju dve struje: romantičarska i liberalna.
Romantizam u evropskoj istoriografiji je ponovo udahnuo život odavno prezrenom srednjem veku. Između dve struje je borba između tradicionalog i liberalnog. Glavna tema liberalne epohe je klasna borba između buržoazije i plemstva. Kao odgovor na francusku revoluciju 1789. u Nemačkoj se pojavljuje romantizam u istoriografiji. To je bio beg od stvarnosti. Želja da se sačuvaju tradicionalne vrednosti u vremenu kada se svet menja. To je vreme kada pokušavaju da se očuvaju tekovine prošlih vremena. To je vreme kada se srednjem veku daje romantična crta. To je beg u svet iracionalnog, svet mašte, čuda i mističnih doživaljaja. Kritički duh se izgubio. I u toj epohi kasnije je nacizam našao svoje opravdanje. Pomešali su se mit i istorija što je postalo vrlo opasno. Laž i mit međusobno su se ispreplitali da bi se stvorila neka druga istorija.
Krajem XVIII i početkom XIX veka u Nemačkoj i Francuskoj se javljaju dve struje: romantičarska i liberalna.
Romantizam u evropskoj istoriografiji je ponovo udahnuo život odavno prezrenom srednjem veku. Između dve struje je borba između tradicionalog i liberalnog. Glavna tema liberalne epohe je klasna borba između buržoazije i plemstva. Kao odgovor na francusku revoluciju 1789. u Nemačkoj se pojavljuje romantizam u istoriografiji. To je bio beg od stvarnosti. Želja da se sačuvaju tradicionalne vrednosti u vremenu kada se svet menja. To je vreme kada pokušavaju da se očuvaju tekovine prošlih vremena. To je vreme kada se srednjem veku daje romantična crta. To je beg u svet iracionalnog, svet mašte, čuda i mističnih doživaljaja. Kritički duh se izgubio. I u toj epohi kasnije je nacizam našao svoje opravdanje. Pomešali su se mit i istorija što je postalo vrlo opasno. Laž i mit međusobno su se ispreplitali da bi se stvorila neka druga istorija.
Umetnost u službi francuske revolucije 1789.
IX deo- Zaključak
Istorija je svakako zanimljiva ali i surova nauka. Ne broji žrtve ali ocenjuje posledice događaja. Prolazila je kroz više epoha i razvoja. Svaka epoha je ostavila trag na istoriji i oblikovala je u ono što je danas. U nauku. Istorija je zapis o uspehu, o „onome što su ljudi učinili“. Istoričarevo delo ne samo da otkriva prošlost već i istričarevo vreme u kom autor živi. Da bi razumeli istorijsko delo potrebno je da razumemo epohu u kom je napisano. Zahvaljujući razvoju drugih nauka danas je mnogo lakše utvrđivanje činjenica i istina. Glavni zakon koji važi za pisanje istorije je „sine ira et studio“, lat. –Pisati istoriju bez pristrasnosti i gneva.
Berislav Kangrga
Izvori:
Žak Legof, Civilizacija srednjovekovne Evrope, Beograd, IK Zorana Stojanovića, 2010. 562.
Od Arne Vastad, Globalni hladni rat, Beograd, Arhepelag, 2008. 555. Prevela Ana Ješić
Grupa autora, Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, Beograd, Klio, 1999. 560. Prevod: Nebojša Porčić
Edvard Halet Kar, Šta je istorija, Beograd, Gradac, 2001. 110.
Istorija je svakako zanimljiva ali i surova nauka. Ne broji žrtve ali ocenjuje posledice događaja. Prolazila je kroz više epoha i razvoja. Svaka epoha je ostavila trag na istoriji i oblikovala je u ono što je danas. U nauku. Istorija je zapis o uspehu, o „onome što su ljudi učinili“. Istoričarevo delo ne samo da otkriva prošlost već i istričarevo vreme u kom autor živi. Da bi razumeli istorijsko delo potrebno je da razumemo epohu u kom je napisano. Zahvaljujući razvoju drugih nauka danas je mnogo lakše utvrđivanje činjenica i istina. Glavni zakon koji važi za pisanje istorije je „sine ira et studio“, lat. –Pisati istoriju bez pristrasnosti i gneva.
Berislav Kangrga
Izvori:
Žak Legof, Civilizacija srednjovekovne Evrope, Beograd, IK Zorana Stojanovića, 2010. 562.
Od Arne Vastad, Globalni hladni rat, Beograd, Arhepelag, 2008. 555. Prevela Ana Ješić
Grupa autora, Oksfordska istorija Grčke i helenističkog sveta, Beograd, Klio, 1999. 560. Prevod: Nebojša Porčić
Edvard Halet Kar, Šta je istorija, Beograd, Gradac, 2001. 110.
http://medievalcastles.stormthecastle.com/essays/how-a-boy-became-a-knight-in-medieval-times.htm
