Srednjovekovni prepisivač
http://it.wikisource.org/wiki/Utente:Xavier121/Scriptorium/5
Zašto je ova tema važna? Kakav značaj je imala knjiga u proteklim epohama, odnosno u srednjem veku? Knjiga je “čuvar pamćenja”. Proučavajući pismo i njegove promene, spise i knjige mogu se saznati bitne informacije o jednom društvu. Knjiga je bila bitna karika u prenošenju znanja: bila je posrednik između čitatelja i autora. Knjiga je zadovoljavala intelektualnu glad u srednjem veku. U vreme kada se znanje davalo u mrvicama; kada je bila retkost sresti čoveka- intelektualca. Međutim, s vremenom, rasla je želja za novim znanjima. Viljem od Malmsberija (Villiam of Malmesbury,engl. 1095-1143) je rekao:” Rex illiteratus quasi asinus coronatus”- Neobrazovani kralj je kao krunisani magarac.
Na ruševinama antike gradila se nova epoha- srednji vek. Ostaci antičke i paganske kulture, a među njima i brojne knjige izgorele su dok je plamen gutao stara i razna znanja. Ali, plamen nije progutao sve. Knjiga je i dalje ostala most između dva vremena. Između paganske antike i srednjeg veka. Ona je čuvala tu vezu. Kako je propadala stara epoha tako je propadalo i znanje kao i knjiga.
Knjiga kao sredstvo u širenju reči i znanja prolazila je kroz različite tretmane. Zanimljiv je taj odnos. U antici, mesta na kojima su prepisivane knjige- scriptorium- je bio u blizini škole, akademije ili biblioteke. U srednjem veku knjiga nije bila toliko pristupačna običnom čoveku. Knjige su prepisivane u skriptorijima u blizini samostana, katedrala ili u biskupijama
Veći broj sačuvanih knjiga koje su izbegle sudbinu plamena stigle su u vizigotsku Španiju. U Španiji su na istom mestu cenili i pagansku i hrišćansua kulturu. I sa jedne i sa druge strane uzimano je najbolje. U takvom tolerantnom društvu pojavio se jedan Isidor Seviljski (Isidorus Hispalensis, lat. 560-636). On je uz pomoć antičkih pisaca skupio stara i nova znanja u “Etymologiae”, Etimologiji- delo enciklopedijskog karaktera. Dakle, u Španiji je pristigao veliki broj antičkih knjiga dok u Italiji u ranom srednjem veku nastaje najveći broj knjiga.
Radikalni hrišćani odbacivali su sve što je dolazilo iz antičke epohe pa i knjige etiketirajući ih kao paganske. Međutim, oni koji nisu bili skloni ekstremu smatrali su da antički pisci itekako imaju šta da ponude srednjovekovnom čoveku. Monasi su pronašli opravdanje zbog čitanja antičkih autora u traktatu iz IV veka čiji je autor, cezarejski biskup sveti Bazilije koji objašnjava omladini korisnost čitanja paganskih pisaca. Iako su manastiri bili “oaza pismenosti” bilo je mnogo monaha koji nisu znali ni da čitaju ni da pišu i njih spominje sveti Benedikt u “Regulama” za manastir Mone Kasino.
Postojale su dve vrste knjiga: bile su verskog karaktera i profane. U profane knjige su spadali grčki i rimski klasici.
Jedan od najobrazovanijih i najčuvenijih ljudi srednjeg veka, Alkuin (Alcuin of York, engl. 735-804) je uticao na svog prijatelja, franačkog cara Karla Velikog da se posveti školstvu. Car Karlo Veliki koji je sa teškoćom čitao, iako nije znao da piše shvatio je važnost učenja i znanja. Donet je zakon da se u svim biskupijama i manastirima otvore škole. To je vreme srednjovekone karolinške reneasanse. Postoji zanimljiv podatak o tome kako se gledalo na učenost, znanje i knjigu i to posmatrajući promenu u stilu pisanja. Tokom karolinške renesanse napušta se kurzivno pismo kao stil pisanja. Uvode se lepa, okrugla slova,odvojena jedno od drugog tzv. karolinška minuskula.. Takav odnos prema pisanju govori da zapisivanje prelazi u ruke sveštenika i monaha i da gubi smisao kao praktično sredstvo koje služi za zapisivanje misli. Od XIII veka, sa razvojem i insistiranjem na pismenosti kao i same nauke, a i želje da se najčitanija knjiga- Sveto pismo prevede na narodne jezike vratiće se i kurzivno pismo odnosno brzo pismo kao izraz lakše pismenosti.
Pisari sa velikim iskustvom i sa lepim rukopisom su se zvali “ antiquarii” dok su pisari koji su imali jednostavnije zadatke bili “scriptores”- zapisivači. Začetnik umeća čitanja bio je Ig ( Huges de Saint Victor, franc. 1096-1141), francuski teolog i monah. Kakav je bio odnos prema pisarima i koliku su važnost imali govori i zakon u Irskoj koji je predviđao da kazna za ubistvo pisara bude ista kao i kazna za ubistvo biskupa, duhovnog lica. Kao materijal za pisanje koristili su pergament, papirus i papir. Papirus se uvozio iz Egipta. Koristio se u ranom srednjem veku da bi njegova upotreba prestala posle pada Egipta u ruke muslimana. Pergament se izrađivao u samostanima. Međutim, do prave revolucije dolazi otvaranjem fabrika za izradu papira. Papir se koristio u Kini stotinama godina pre. Njegova upotreba je stigla do Arapa. Krstaškim ratom je korišćenje papira prešlo i u ruke hrišćana. Može se reći da su krstaški ratovi imali i pozitivnu stranu; u dodiru između religija i nacija prihvaćene su nove ideje koju su olakšavale život i unapredili nauku. Smatra se da je 1147. otvorena prva fabrika papira izvan arapskog sveta u Vidalonu u Francuskoj. Osnivač je bio Žan Montgolfer (Jean Montgolfier, franc.) koji je bio učesnik II krstaškog rata i zarobljenik. Verovatno je u zarobljeništvu od Arapa mogao pokupiti znanje o pravljenju i upotrebi papira. Nova fabrika papira je izgrađena 1276. u blizini Ankone (Ancona, ital.) koja je istisnula Arape u proizvodnji papira sa evropskog tržišta. Antičke knjige su još jednom doživele štetu. Ovaj put ne od plamena kog su potpalili varvari na početku srednjeg veka. U nedostatku materijala za pisanje često je korišćen materijal na kome su pisane antičke knjige od kog se dobijao novi materijal za pisanje. Posao prepisivača nije bio lak kao što se čini. U tom poslu bitnu ulogu je imala svetlost bez koje nije mogao da se zamisli ovaj težak i veoma bitan posao. Takođe nije bilo lako satima sedeti i prepisivati iste tekstove bezbroj puta. A verovatno je teško bilo tokom zime kada je prirodna svetlost kratko trajala. Kako li je bilo sedeti u hladnim prostorijama? “Nec scribere nec studere”- nije se moglo ni pisati ni učiti.
Na kraju, može se reći da je knjiga i po svom značaju i po onome o čemu je pisano bila pravo malo bogatstvo u srednjem veku. Sem te intelektualne i duhovne vrednosti knjige su bile skupe. Samo privilegovani su mogli da poseduju knjige. Kraj srednjeg veka obeležen je značajnim i velikim otkrićem koji će uveliko uticati na promenu svesti ljudi i koje će uticati na društvo i države. Pojava Gutenbergove štamparije u Majncu 1454. je prava revolucija. Omogućeno je brže i kvalitetnije širenje knjige. Put znanja je olakšan. Knjige i ono napisano u njima često su bili na udaru vlasti ili režima. One su često i zabranjivane. Najstariji primer zabranjene knjige je zabeležen 325. na saboru u Nikeji čiji je autor, sveštenik Arije pisao o trojstvu. Njegovo pisanje i poimanje trojstva nije se slagalo sa zvaničnim crkvenim tumačenjem. Razvojem univerziteta knjige su imale nezamenljivu ulogu. Pored toga što su pružale znanje dobile su i didaktički karakter. Stranice univerzitetskih knjiga karakteriše postojanje margina za ostavljanje komentara. Knjige koje su štampane pre 1500. nazivaju se Inkunabule. Svakako, knjiga je bila sredstvo kojim se menjalo društvo, širilo znanje. Knjiga i pisana reč kao i danas ima istu vrednost kao i pre više hiljada godina. Bila je i ostala svetlost u mraku.
Korišćena literature: Aleksandar Stipčević, Povijest knjige, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1985. 561.
Berislav Kangrga
Na ruševinama antike gradila se nova epoha- srednji vek. Ostaci antičke i paganske kulture, a među njima i brojne knjige izgorele su dok je plamen gutao stara i razna znanja. Ali, plamen nije progutao sve. Knjiga je i dalje ostala most između dva vremena. Između paganske antike i srednjeg veka. Ona je čuvala tu vezu. Kako je propadala stara epoha tako je propadalo i znanje kao i knjiga.
Knjiga kao sredstvo u širenju reči i znanja prolazila je kroz različite tretmane. Zanimljiv je taj odnos. U antici, mesta na kojima su prepisivane knjige- scriptorium- je bio u blizini škole, akademije ili biblioteke. U srednjem veku knjiga nije bila toliko pristupačna običnom čoveku. Knjige su prepisivane u skriptorijima u blizini samostana, katedrala ili u biskupijama
Veći broj sačuvanih knjiga koje su izbegle sudbinu plamena stigle su u vizigotsku Španiju. U Španiji su na istom mestu cenili i pagansku i hrišćansua kulturu. I sa jedne i sa druge strane uzimano je najbolje. U takvom tolerantnom društvu pojavio se jedan Isidor Seviljski (Isidorus Hispalensis, lat. 560-636). On je uz pomoć antičkih pisaca skupio stara i nova znanja u “Etymologiae”, Etimologiji- delo enciklopedijskog karaktera. Dakle, u Španiji je pristigao veliki broj antičkih knjiga dok u Italiji u ranom srednjem veku nastaje najveći broj knjiga.
Radikalni hrišćani odbacivali su sve što je dolazilo iz antičke epohe pa i knjige etiketirajući ih kao paganske. Međutim, oni koji nisu bili skloni ekstremu smatrali su da antički pisci itekako imaju šta da ponude srednjovekovnom čoveku. Monasi su pronašli opravdanje zbog čitanja antičkih autora u traktatu iz IV veka čiji je autor, cezarejski biskup sveti Bazilije koji objašnjava omladini korisnost čitanja paganskih pisaca. Iako su manastiri bili “oaza pismenosti” bilo je mnogo monaha koji nisu znali ni da čitaju ni da pišu i njih spominje sveti Benedikt u “Regulama” za manastir Mone Kasino.
Postojale su dve vrste knjiga: bile su verskog karaktera i profane. U profane knjige su spadali grčki i rimski klasici.
Jedan od najobrazovanijih i najčuvenijih ljudi srednjeg veka, Alkuin (Alcuin of York, engl. 735-804) je uticao na svog prijatelja, franačkog cara Karla Velikog da se posveti školstvu. Car Karlo Veliki koji je sa teškoćom čitao, iako nije znao da piše shvatio je važnost učenja i znanja. Donet je zakon da se u svim biskupijama i manastirima otvore škole. To je vreme srednjovekone karolinške reneasanse. Postoji zanimljiv podatak o tome kako se gledalo na učenost, znanje i knjigu i to posmatrajući promenu u stilu pisanja. Tokom karolinške renesanse napušta se kurzivno pismo kao stil pisanja. Uvode se lepa, okrugla slova,odvojena jedno od drugog tzv. karolinška minuskula.. Takav odnos prema pisanju govori da zapisivanje prelazi u ruke sveštenika i monaha i da gubi smisao kao praktično sredstvo koje služi za zapisivanje misli. Od XIII veka, sa razvojem i insistiranjem na pismenosti kao i same nauke, a i želje da se najčitanija knjiga- Sveto pismo prevede na narodne jezike vratiće se i kurzivno pismo odnosno brzo pismo kao izraz lakše pismenosti.
Pisari sa velikim iskustvom i sa lepim rukopisom su se zvali “ antiquarii” dok su pisari koji su imali jednostavnije zadatke bili “scriptores”- zapisivači. Začetnik umeća čitanja bio je Ig ( Huges de Saint Victor, franc. 1096-1141), francuski teolog i monah. Kakav je bio odnos prema pisarima i koliku su važnost imali govori i zakon u Irskoj koji je predviđao da kazna za ubistvo pisara bude ista kao i kazna za ubistvo biskupa, duhovnog lica. Kao materijal za pisanje koristili su pergament, papirus i papir. Papirus se uvozio iz Egipta. Koristio se u ranom srednjem veku da bi njegova upotreba prestala posle pada Egipta u ruke muslimana. Pergament se izrađivao u samostanima. Međutim, do prave revolucije dolazi otvaranjem fabrika za izradu papira. Papir se koristio u Kini stotinama godina pre. Njegova upotreba je stigla do Arapa. Krstaškim ratom je korišćenje papira prešlo i u ruke hrišćana. Može se reći da su krstaški ratovi imali i pozitivnu stranu; u dodiru između religija i nacija prihvaćene su nove ideje koju su olakšavale život i unapredili nauku. Smatra se da je 1147. otvorena prva fabrika papira izvan arapskog sveta u Vidalonu u Francuskoj. Osnivač je bio Žan Montgolfer (Jean Montgolfier, franc.) koji je bio učesnik II krstaškog rata i zarobljenik. Verovatno je u zarobljeništvu od Arapa mogao pokupiti znanje o pravljenju i upotrebi papira. Nova fabrika papira je izgrađena 1276. u blizini Ankone (Ancona, ital.) koja je istisnula Arape u proizvodnji papira sa evropskog tržišta. Antičke knjige su još jednom doživele štetu. Ovaj put ne od plamena kog su potpalili varvari na početku srednjeg veka. U nedostatku materijala za pisanje često je korišćen materijal na kome su pisane antičke knjige od kog se dobijao novi materijal za pisanje. Posao prepisivača nije bio lak kao što se čini. U tom poslu bitnu ulogu je imala svetlost bez koje nije mogao da se zamisli ovaj težak i veoma bitan posao. Takođe nije bilo lako satima sedeti i prepisivati iste tekstove bezbroj puta. A verovatno je teško bilo tokom zime kada je prirodna svetlost kratko trajala. Kako li je bilo sedeti u hladnim prostorijama? “Nec scribere nec studere”- nije se moglo ni pisati ni učiti.
Na kraju, može se reći da je knjiga i po svom značaju i po onome o čemu je pisano bila pravo malo bogatstvo u srednjem veku. Sem te intelektualne i duhovne vrednosti knjige su bile skupe. Samo privilegovani su mogli da poseduju knjige. Kraj srednjeg veka obeležen je značajnim i velikim otkrićem koji će uveliko uticati na promenu svesti ljudi i koje će uticati na društvo i države. Pojava Gutenbergove štamparije u Majncu 1454. je prava revolucija. Omogućeno je brže i kvalitetnije širenje knjige. Put znanja je olakšan. Knjige i ono napisano u njima često su bili na udaru vlasti ili režima. One su često i zabranjivane. Najstariji primer zabranjene knjige je zabeležen 325. na saboru u Nikeji čiji je autor, sveštenik Arije pisao o trojstvu. Njegovo pisanje i poimanje trojstva nije se slagalo sa zvaničnim crkvenim tumačenjem. Razvojem univerziteta knjige su imale nezamenljivu ulogu. Pored toga što su pružale znanje dobile su i didaktički karakter. Stranice univerzitetskih knjiga karakteriše postojanje margina za ostavljanje komentara. Knjige koje su štampane pre 1500. nazivaju se Inkunabule. Svakako, knjiga je bila sredstvo kojim se menjalo društvo, širilo znanje. Knjiga i pisana reč kao i danas ima istu vrednost kao i pre više hiljada godina. Bila je i ostala svetlost u mraku.
Korišćena literature: Aleksandar Stipčević, Povijest knjige, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1985. 561.
Berislav Kangrga
