ALEKSANDAR VELIKI
ALEKSANDAR VELIKI
osvajač sveta
U prvoj bračnoj noći kraljice Olimpije i kralja Filipa II, kraljica je usnila čudan san, zapisao je Plutarh.
Kraljica je usnila da je munja udarila u njenu matericu. A munja je bila simbol vrhovnog grčkog boga Zevsa. Prema toj legendi, pisao je Plutarh, ili je kraljica zatrudnela pre stupanja u brak sa kraljem ili je on zaista bio sin vrhovnog boga Zevsa.
Kao i danas u modernim vremenima i tada je, kako vidimo, korišćena reklama da bi obični ljudi, u ono vreme i neuki i neupućeni, zaista poverovali u božansko poreklo svog novog vođe i kralja.
Kako god bilo, kraljica Olimpija koja je bila jedna od supruga kralja Filipa II, a koja je dugo držala mesto glavne supruge, podarila je kralju naslednika - Aleksandra. Njegovo ime postalo je njegov znamen. Aleksandros je grčko ime, izvedeno od grčkog termina „Alekso“ što znači "onaj koji štiti, pruža pomoć" i „aner“ što znači čovek. Aleksandros bi tako prevedeno značilo „ zaštitnik ljudi“. Bio je kraljevskog roda, sin kralja, a po majci unuk epirskog kralja Neoptoloma I. Rastao je u porodici gde su roditelji bili jake i temperamentne ličnosti. Zbog odsustva oca, koji je bio u ratnim pohodima, došao je pod velik uticaj svoje majke. Kraljica Olimpija, ćerka jednog kralja, nije mogla sebi da dozvoli da postane još jedna u nizu supruga kralja Filipa II. Bila je svesna da je Aleksandar budući kralj i da samo kroz njega može da sačuva svoj status i položaj. Nadala se da neće pasti pod senku neke druge supruge i biti prepuštena zaboravu.
Kao mlad, bio je između temperamentne majke i udaljenog i hladnog oca. Jedan njegov deo težio je ka ženi koja ga je rodila, što je prirodno, a njegov drugi deo težio je onome za čega je predodređen - da uči od oca, da bude sa ocem i da se priprema za trenutak da postane kralj. Ta unutrašnja rastrzanost između hladnoće i vatre, oca i majke te njegov avanturistički duh su možda bili uzroci njegove želje da se skloni od onih koji su mu najmiliji, pre svega majke, a sa druge strane da zadovolji svoj avanturistički duh, da se uputi u otkrivanje granica sveta i dođe na rub Zemlje.
Kao u bajkama, momak avanturista odlazi u daleka prostranstva kao da želi da pobegne od svih, pa možda i od sebe ali ne uspeva u tome.
U mladosti dobija tutora, Aristotela koji ga je podučavao medicini, religiji, filozofiji, moralu itd. i zahvaljujući njemu Aleksandar je zavoleo Homerovu Ilijadu. Po završetku obrazovanja preuzeo je regenstvo tokom očevog odsustva u ratnom pohodu iz kog se vratio poražen. Tada je njegov otac oženio Kleopatru Euridiku koja bi mu mogla podariti sina. Aleksandrov položaj je bio ugrožen jer bi taj njegov brat bio sin Makedonca i Makedonke, znači punopravni makedonski naslednik prestola ( grčke pokrajine ) dok je on sam bio polu-Makedonac, pošto je njegova majka bila Epirka. To je dovelo do sukoba oca i sina, kog je podržavala majka, a koji se završio pomirenjem.
Vreme je bilo na njegov strani. Morao je samo da čeka povoljan trenutak i mesto. Aleksandrova maćeha, Kleopatra Euridika je rodila ćerku koju je nazvala Evropa. Prilikom venčanja Olimpijine i Filipove ćerke Kleopatre izvršen je atentat na kralja Filipa II. Ubio ga je kraljev bivši ljubavnik i telohranitelj, Pausanije. Za njega su tvrdili da je pravi Aleksandrov otac. Te 336. p.n.e. u svojoj 20 godini, Aleksandar je proglašen za kralja. Prava grčka drama dostojna da uđe u zapise svetske istorije. Kraljica Olimpija je iskoristila taj trenutak da bi zadovoljila sujetu i krenula zajedno sa sinom da učvršćuje vlast.
Novi kralj je sa važnih položaja uklanjao ljude koje je smatrao da mu mogu ugroziti vlast. Kraljica-majka je naredila da se njena suparnica kraljica Euridika i njena ćerka Evropa žive spale. Tako i beše učinjeno. Pre svoje „azijske ratne kampanje“, Aleksandar je krenuo u svoju „Balkansku ratnu kampanju“ da osigura severne granice i takođe je ugušio pobune grčkih gradova na jugu. Time je sredio situaciju u unutrašnjoj politici zemlje, a za svog regenta je postavio Antipatera. On sam je odlučio da krene u pohod na jednu od najmoćnijih država tog vremena - Persiju.
U osvajanju Persije odigrale su se tri bitke: kod Ise, Granika i, vraćajući se iz osvojenog Egipta, konačno je kod Gaugamele porazio persijske trupe. Tada je osvojio Vavilon, drevni persijski grad. U Persiji je uzeo drevnu titulu „šahanšah“ ili „Kralj kraljeva“.
U Egiptu je kralj prihvaćen kao oslobodilac i proglašen za „gospodara sveta“. Osnovao je grad Aleksandriju i postoje verovanja da je krunisan za faraona. On je bio sin vrhovnog boga, Zevsa - Amona, a vladar je živo otelotvorenje vrhovnog boga. Na tim pohodima on je sklapao brakove. Pored sebe, on je imao i nežne sklonosti ka svom saborcu i prijatelju Hefestionu. Kada je umro njegov voljeni Hefestion ( pitanje je da li je umro od posledice bolesti ili je otrovan ) poslao je glasnike u egipatsku oazu Siva da pitaju proročište u Hramu da li da se njegov prijatelj slavi kao bog ili heroj? Dobio je odgovor da se slavi kao božanski heroj. Da napomenem da u jednoj muslimanskoj zemlji, Egiptu, gde se nalazi oaza Siva dozvoljavaju homoseksualne zajednice i da stanovnici govore posebnim „Siva jezikom“ i da takva praksa datira od antičkih vremena i da postoji povezanost sa Aleksandrovim odnosom prema Hefestionu.
Na pohodima na istok oženio je prvo Roksanu od Baktrije, zatim, Statiru II od Persije i Parizatiju II od Persije. Sa Roksanom je dobio sina, Aleksandra IV. Usledio je zastoj koji je praćen zaverama, a zatim je usledio kraljev finalni pohod na Indiju. U Indiji je došlo do preokreta. Kralj je izgubio poverenje kod vojnika koji su godinama bili daleko od svojih domova, od svoje domovine, supruga, porodice, dece koju se već i zaboravili. Usledio je povratak kući. Godinu dana pred smrt stigao je u Vavilon, prestonicu svoje države koja se prostirala od Sredozemnog mora do granica današnje Indije. Nameravao je da krene u pohod na arapsko poluostrvo ali u tome ga je preduhitrila smrt.
Umro je u palati Nabuhadonosora II, u svojoj 32 godini, 10. ili 11. juna 323. p.n.e. Postoji verzija da je otrovan što nije ni malo nemoguće za ono vreme, a s obzirom na njegovu slavu i moć. Kao i svi veliki ratnici i vojskovođe, verovatno je bio okruženim sujetnim i ljubomornim ljudima. Ali postoji jak argument da ipak nije u pitanju trovanje jer je od dana kada se razboleo do trenutka smrti prošlo dvanaest dana. Smatra se da je umro od malarije. Posle njegove smrti usledio je raspad Carstva. Njegove vojskovođe su preuzele vlast nad svojim oblastima. Njegova supruga Roksana i sin Aleksandar su otrovani.
Aleksandar je spojio Evropu i Aziju. Omogućio širenje ideja sa istoka na zapad i obrnuto. Povezao ljude sa dva kontinenta u jednu državu. Omogućio je širenje novih ideja, misli, nauke, umetnosti, običaja i kulture i tradicija. Nastala je helenistička kultura i era koji su trajali od smrti kralja do pada Egipta pod rimsku vlast. Aleksandar je ostavio trag u istoriji sveta i promenio njegov tok. Postavlja se jedno zanimljivo pitanje: Šta bi se desilo sa svetom i istorijom da je poživeo duže i da se kasnije i sukobio sa rimskom državom? Kakva bi bila sudbina sveta kasnije? Na kraju, jedno carstvo je umiralo, a drugo je nastajalo. Jedno Sunce je zalazilo, a drugo se rađalo.
Berislav Kangrga
osvajač sveta
U prvoj bračnoj noći kraljice Olimpije i kralja Filipa II, kraljica je usnila čudan san, zapisao je Plutarh.
Kraljica je usnila da je munja udarila u njenu matericu. A munja je bila simbol vrhovnog grčkog boga Zevsa. Prema toj legendi, pisao je Plutarh, ili je kraljica zatrudnela pre stupanja u brak sa kraljem ili je on zaista bio sin vrhovnog boga Zevsa.
Kao i danas u modernim vremenima i tada je, kako vidimo, korišćena reklama da bi obični ljudi, u ono vreme i neuki i neupućeni, zaista poverovali u božansko poreklo svog novog vođe i kralja.
Kako god bilo, kraljica Olimpija koja je bila jedna od supruga kralja Filipa II, a koja je dugo držala mesto glavne supruge, podarila je kralju naslednika - Aleksandra. Njegovo ime postalo je njegov znamen. Aleksandros je grčko ime, izvedeno od grčkog termina „Alekso“ što znači "onaj koji štiti, pruža pomoć" i „aner“ što znači čovek. Aleksandros bi tako prevedeno značilo „ zaštitnik ljudi“. Bio je kraljevskog roda, sin kralja, a po majci unuk epirskog kralja Neoptoloma I. Rastao je u porodici gde su roditelji bili jake i temperamentne ličnosti. Zbog odsustva oca, koji je bio u ratnim pohodima, došao je pod velik uticaj svoje majke. Kraljica Olimpija, ćerka jednog kralja, nije mogla sebi da dozvoli da postane još jedna u nizu supruga kralja Filipa II. Bila je svesna da je Aleksandar budući kralj i da samo kroz njega može da sačuva svoj status i položaj. Nadala se da neće pasti pod senku neke druge supruge i biti prepuštena zaboravu.
Kao mlad, bio je između temperamentne majke i udaljenog i hladnog oca. Jedan njegov deo težio je ka ženi koja ga je rodila, što je prirodno, a njegov drugi deo težio je onome za čega je predodređen - da uči od oca, da bude sa ocem i da se priprema za trenutak da postane kralj. Ta unutrašnja rastrzanost između hladnoće i vatre, oca i majke te njegov avanturistički duh su možda bili uzroci njegove želje da se skloni od onih koji su mu najmiliji, pre svega majke, a sa druge strane da zadovolji svoj avanturistički duh, da se uputi u otkrivanje granica sveta i dođe na rub Zemlje.
Kao u bajkama, momak avanturista odlazi u daleka prostranstva kao da želi da pobegne od svih, pa možda i od sebe ali ne uspeva u tome.
U mladosti dobija tutora, Aristotela koji ga je podučavao medicini, religiji, filozofiji, moralu itd. i zahvaljujući njemu Aleksandar je zavoleo Homerovu Ilijadu. Po završetku obrazovanja preuzeo je regenstvo tokom očevog odsustva u ratnom pohodu iz kog se vratio poražen. Tada je njegov otac oženio Kleopatru Euridiku koja bi mu mogla podariti sina. Aleksandrov položaj je bio ugrožen jer bi taj njegov brat bio sin Makedonca i Makedonke, znači punopravni makedonski naslednik prestola ( grčke pokrajine ) dok je on sam bio polu-Makedonac, pošto je njegova majka bila Epirka. To je dovelo do sukoba oca i sina, kog je podržavala majka, a koji se završio pomirenjem.
Vreme je bilo na njegov strani. Morao je samo da čeka povoljan trenutak i mesto. Aleksandrova maćeha, Kleopatra Euridika je rodila ćerku koju je nazvala Evropa. Prilikom venčanja Olimpijine i Filipove ćerke Kleopatre izvršen je atentat na kralja Filipa II. Ubio ga je kraljev bivši ljubavnik i telohranitelj, Pausanije. Za njega su tvrdili da je pravi Aleksandrov otac. Te 336. p.n.e. u svojoj 20 godini, Aleksandar je proglašen za kralja. Prava grčka drama dostojna da uđe u zapise svetske istorije. Kraljica Olimpija je iskoristila taj trenutak da bi zadovoljila sujetu i krenula zajedno sa sinom da učvršćuje vlast.
Novi kralj je sa važnih položaja uklanjao ljude koje je smatrao da mu mogu ugroziti vlast. Kraljica-majka je naredila da se njena suparnica kraljica Euridika i njena ćerka Evropa žive spale. Tako i beše učinjeno. Pre svoje „azijske ratne kampanje“, Aleksandar je krenuo u svoju „Balkansku ratnu kampanju“ da osigura severne granice i takođe je ugušio pobune grčkih gradova na jugu. Time je sredio situaciju u unutrašnjoj politici zemlje, a za svog regenta je postavio Antipatera. On sam je odlučio da krene u pohod na jednu od najmoćnijih država tog vremena - Persiju.
U osvajanju Persije odigrale su se tri bitke: kod Ise, Granika i, vraćajući se iz osvojenog Egipta, konačno je kod Gaugamele porazio persijske trupe. Tada je osvojio Vavilon, drevni persijski grad. U Persiji je uzeo drevnu titulu „šahanšah“ ili „Kralj kraljeva“.
U Egiptu je kralj prihvaćen kao oslobodilac i proglašen za „gospodara sveta“. Osnovao je grad Aleksandriju i postoje verovanja da je krunisan za faraona. On je bio sin vrhovnog boga, Zevsa - Amona, a vladar je živo otelotvorenje vrhovnog boga. Na tim pohodima on je sklapao brakove. Pored sebe, on je imao i nežne sklonosti ka svom saborcu i prijatelju Hefestionu. Kada je umro njegov voljeni Hefestion ( pitanje je da li je umro od posledice bolesti ili je otrovan ) poslao je glasnike u egipatsku oazu Siva da pitaju proročište u Hramu da li da se njegov prijatelj slavi kao bog ili heroj? Dobio je odgovor da se slavi kao božanski heroj. Da napomenem da u jednoj muslimanskoj zemlji, Egiptu, gde se nalazi oaza Siva dozvoljavaju homoseksualne zajednice i da stanovnici govore posebnim „Siva jezikom“ i da takva praksa datira od antičkih vremena i da postoji povezanost sa Aleksandrovim odnosom prema Hefestionu.
Na pohodima na istok oženio je prvo Roksanu od Baktrije, zatim, Statiru II od Persije i Parizatiju II od Persije. Sa Roksanom je dobio sina, Aleksandra IV. Usledio je zastoj koji je praćen zaverama, a zatim je usledio kraljev finalni pohod na Indiju. U Indiji je došlo do preokreta. Kralj je izgubio poverenje kod vojnika koji su godinama bili daleko od svojih domova, od svoje domovine, supruga, porodice, dece koju se već i zaboravili. Usledio je povratak kući. Godinu dana pred smrt stigao je u Vavilon, prestonicu svoje države koja se prostirala od Sredozemnog mora do granica današnje Indije. Nameravao je da krene u pohod na arapsko poluostrvo ali u tome ga je preduhitrila smrt.
Umro je u palati Nabuhadonosora II, u svojoj 32 godini, 10. ili 11. juna 323. p.n.e. Postoji verzija da je otrovan što nije ni malo nemoguće za ono vreme, a s obzirom na njegovu slavu i moć. Kao i svi veliki ratnici i vojskovođe, verovatno je bio okruženim sujetnim i ljubomornim ljudima. Ali postoji jak argument da ipak nije u pitanju trovanje jer je od dana kada se razboleo do trenutka smrti prošlo dvanaest dana. Smatra se da je umro od malarije. Posle njegove smrti usledio je raspad Carstva. Njegove vojskovođe su preuzele vlast nad svojim oblastima. Njegova supruga Roksana i sin Aleksandar su otrovani.
Aleksandar je spojio Evropu i Aziju. Omogućio širenje ideja sa istoka na zapad i obrnuto. Povezao ljude sa dva kontinenta u jednu državu. Omogućio je širenje novih ideja, misli, nauke, umetnosti, običaja i kulture i tradicija. Nastala je helenistička kultura i era koji su trajali od smrti kralja do pada Egipta pod rimsku vlast. Aleksandar je ostavio trag u istoriji sveta i promenio njegov tok. Postavlja se jedno zanimljivo pitanje: Šta bi se desilo sa svetom i istorijom da je poživeo duže i da se kasnije i sukobio sa rimskom državom? Kakva bi bila sudbina sveta kasnije? Na kraju, jedno carstvo je umiralo, a drugo je nastajalo. Jedno Sunce je zalazilo, a drugo se rađalo.
Berislav Kangrga
