„Ugleda nema bez časti, časti nema bez vlasti“
Ovaj članak će otkriti na koji način su ljudi srednjeg veka gledali na svet oko sebe i kako su doživljavali život. Ovo će biti misao o mišljenju u epohi srednjeg veka.
Srednji vek je bio opterećen uticajem religije na sve segmente života. Ljudi kao obični smrtnici su kroz svoje aktivnosti težili ka duhovnim idealima i nebeskim visinama. Nepotrebno je reći da se to uglavnom završavalo neuspešno i da je čitava ljudska civilizacija zbog toga padala na samo dno odbacujući sve što je novo i moderno. Ali, točak istorije kao ni napredak se ne mogu zaustaviti zauvek, samo trenutno.
U ovom delu posvetiću se srednjovekovnom društvu u celini i kroz pisanje ću dočarati kako su ljudi objašnjavali poredak u svetu i društvu oko sebe kroz srednjovekovni način razmišljanja.
Ova epoha je bila vrlo surova, teška, često sumorna. Ljudi su u tom sivilu opterećeni raznim strahovima tražili onu lepu nit koja će im osvetliti život i uneti u njih osećanje lepog i radosti. Ljudi su doživljavali sve stvari i događaje oko njih intezivnije nego ljudi danas. Preuveličavali su često događaje koji su se desili davajući im neki mistični i božanski karakter. Zbog toga se srednjovekovni izvori uzimaju sa rezervom i prvo se dobro ispitaju pa tek onda donose zaključci. Društvo je bilo podeljeno na staleže tj. „ordo“. Svaki stalež je bio određen za nešto što je Bog odredio. Postojala su tri osnovna staleža: oratores – oni koji se mole i obraćaju božanskim visinama, koji se brinu o ljudskim dušama. Zatim imamo bellatores – ratnike, njihov zadatak je da brane Crkvu; oni su kao Hristovi ratnici i treći stalež kome pripadaju svi ostali laboratores – tj. svi oni koji rade i njihov zadatak je da izdržavaju prva dva staleža. Epoha srednjeg veka je bila era feudalizma. Kroz takvo uređenje su ljudima usađivane ideje da je takav božanski poredak potekao od Boga koji je nekad okarakterisan kao feudalni gospodar i svako protivljenje poretku je bilo protivljenje svemocnoj božanskoj volji. Bog je bestelesan i prikazivan je često kao ruka koja izvire iz neba. Ruka koja udeljuje pravdu. Uzdignuti se iznad svog staleža gledalo se kao na oholost, spustiti se niže u toj društvenoj lestvici smatralo se kao greh. Time je čovek radio protiv volje Tvorca.
Javno izražavanje lepih osećanja i emocija koje su uperene ka drugoj osobi u smislu ljubavi nisu bile prikladne. Ljubav je sputavala čoveka i mogla ga je preusmeriti sa njegovog puta ka Bogu. Izražavanje takvih misli je praćeno simbolikom boja. Zelena boja je bila simbol ljubavi. Plava boja je bila simbol Bogorodice. Zastava francuskih kraljeva je bila plave boje, a na njoj su bili zlatni ljiljani. Zlatna boja kao i ljiljani su označavali duhovnu i božansku čistotu.
Čovek koji je bio opterećen radom da bi mogao da preživi nije imao puno vrena da se posveti sebi. Obični ljudi su bili ti koji su stvarali hranu za sebe i svoje porodice i za ona prva dva staleža. Čovekov rad se objašnjavao kao prokletstvo i okajanje prvobitnog greha. Onda kada su prvi ljudi, Adam i Eva proterani iz Raja, Bog ih je osudio na mukotrpni rad da bi preživeli i da bi obezbedili potomstvo. Ljudi su poistovećivali rad često sa Hristovim mukama. Teški fizički poslovi su nosili simboliku u kojoj Hrist nosi svoj krst na Golgotu. Vladala je mistična religioznost. A u tom svetu nije postojala granica između ovog sveta i onostranog. Realnost i mistika su bili podeljeni u vremenu i prostoru tananim slojem magle u kome se čovek često gubio.
Čoveku je kroz crkveno učenje i propovedi nametnuta misao o njegovom telu kao nečemu što ga sputava. Telo je to koje navodi dušu na greh. Čovek je bio sazdan od četiri elementa: zemlje (simbol puta kojim se kreće ka Hristu), vode (simbol krvi ), vazduha (simbol daha ) i vatre (simbol toplote ). Telo je bila odeća duše. Na prljavšinu tela gledalo se kao na vrlinu, a golotinja je bila simbol jeresi i bezbožništva. Nije potrebno reći da je takav stav o prljavštini mnogo doprineo širenju raznih bolesti, epidemija i zaraza.
Bili su opterećeni mislima o smrti. Smrt je bila nešto mistično, neobjašnjivo i trenutak kada sve ljude bez obzira ko su i kom staležu pripadaju čeka trenutak suđenja. Ovozemaljski život je bio samo tren i čovek je pripremao svoju dušu na večni život ili u paklu ili u raju. U umetnosti i uopšte nije postojao estetski odnos. Odnosa prema „lepom“ nije postao kao u danasnjem svetu. Lepota je pripisivana Bogu, a sve ostalo je ljupko i zgodno.
Postojala su tri načina razmišljanja u srednjem veku: realiističko razmišljanje kog su još nazivali arhitektonski idealizam jer se uz pomoć pouka tražile moralne vrednosti koje su kao arhitekte što grade katedrale isto tako čeličile ljudsku volju i učile ga istrajnosti i postojanosti. Vrline su večan, božanski primer, a izražavanje navike je božji poredak. Takođe, drugi oblik mišljenja je simbolizam. Ljudi su često pojave, svet oko njih i dešavanja objašnjavali kroz simbole. Npr. orah je bio simbol Boga, a njegovo slatko jezgro kao božanska priroda koja daje hranu i život ljudima. Školjka je simbol Bogorodice, a u utrobi školjke je biser ili njen plod- Hristos. Dvanaest meseci kao dvanaest apostola..itd. I treći oblik razmišljanja je personifikacija. Kroz personifikaciju se neživim predmetima pridaju osobine živih bića i na taj način objašnjavaju njihova delovanja i postupke.
Sa današnje tačke gledišta ovakav stav o životu i dešavanjima je zanimljiv. Crkva je imala ogromnog udela u razvijanju ovakvog načina razmišljanja jer je imala monopol nad životom uopšte. Sve što je moglo da sruši one vrednosti koje je Crkva propovedala ma koliko da su bile pogrešne smatrane su bogohulnim i djavolskim. Zamislite samo koliko je zla doprinelo to što se na pojavu kuge gledalo kao na božju kaznu, a ne kao posledicu toga što su ljudi živeli u lošim i teškim higijenskim uslovima. To znači da je srednjovekovni način razmišljanja onemogućavao razvoj uzročno-posledičnog mišljenja. Tj. da sve što se dešava nije samo odgovor Bog kao ni posledica Bog već da sve ima svoje „Zašto“ i „Zato“.
Berislav Kangrga
Ovaj članak će otkriti na koji način su ljudi srednjeg veka gledali na svet oko sebe i kako su doživljavali život. Ovo će biti misao o mišljenju u epohi srednjeg veka.
Srednji vek je bio opterećen uticajem religije na sve segmente života. Ljudi kao obični smrtnici su kroz svoje aktivnosti težili ka duhovnim idealima i nebeskim visinama. Nepotrebno je reći da se to uglavnom završavalo neuspešno i da je čitava ljudska civilizacija zbog toga padala na samo dno odbacujući sve što je novo i moderno. Ali, točak istorije kao ni napredak se ne mogu zaustaviti zauvek, samo trenutno.
U ovom delu posvetiću se srednjovekovnom društvu u celini i kroz pisanje ću dočarati kako su ljudi objašnjavali poredak u svetu i društvu oko sebe kroz srednjovekovni način razmišljanja.
Ova epoha je bila vrlo surova, teška, često sumorna. Ljudi su u tom sivilu opterećeni raznim strahovima tražili onu lepu nit koja će im osvetliti život i uneti u njih osećanje lepog i radosti. Ljudi su doživljavali sve stvari i događaje oko njih intezivnije nego ljudi danas. Preuveličavali su često događaje koji su se desili davajući im neki mistični i božanski karakter. Zbog toga se srednjovekovni izvori uzimaju sa rezervom i prvo se dobro ispitaju pa tek onda donose zaključci. Društvo je bilo podeljeno na staleže tj. „ordo“. Svaki stalež je bio određen za nešto što je Bog odredio. Postojala su tri osnovna staleža: oratores – oni koji se mole i obraćaju božanskim visinama, koji se brinu o ljudskim dušama. Zatim imamo bellatores – ratnike, njihov zadatak je da brane Crkvu; oni su kao Hristovi ratnici i treći stalež kome pripadaju svi ostali laboratores – tj. svi oni koji rade i njihov zadatak je da izdržavaju prva dva staleža. Epoha srednjeg veka je bila era feudalizma. Kroz takvo uređenje su ljudima usađivane ideje da je takav božanski poredak potekao od Boga koji je nekad okarakterisan kao feudalni gospodar i svako protivljenje poretku je bilo protivljenje svemocnoj božanskoj volji. Bog je bestelesan i prikazivan je često kao ruka koja izvire iz neba. Ruka koja udeljuje pravdu. Uzdignuti se iznad svog staleža gledalo se kao na oholost, spustiti se niže u toj društvenoj lestvici smatralo se kao greh. Time je čovek radio protiv volje Tvorca.
Javno izražavanje lepih osećanja i emocija koje su uperene ka drugoj osobi u smislu ljubavi nisu bile prikladne. Ljubav je sputavala čoveka i mogla ga je preusmeriti sa njegovog puta ka Bogu. Izražavanje takvih misli je praćeno simbolikom boja. Zelena boja je bila simbol ljubavi. Plava boja je bila simbol Bogorodice. Zastava francuskih kraljeva je bila plave boje, a na njoj su bili zlatni ljiljani. Zlatna boja kao i ljiljani su označavali duhovnu i božansku čistotu.
Čovek koji je bio opterećen radom da bi mogao da preživi nije imao puno vrena da se posveti sebi. Obični ljudi su bili ti koji su stvarali hranu za sebe i svoje porodice i za ona prva dva staleža. Čovekov rad se objašnjavao kao prokletstvo i okajanje prvobitnog greha. Onda kada su prvi ljudi, Adam i Eva proterani iz Raja, Bog ih je osudio na mukotrpni rad da bi preživeli i da bi obezbedili potomstvo. Ljudi su poistovećivali rad često sa Hristovim mukama. Teški fizički poslovi su nosili simboliku u kojoj Hrist nosi svoj krst na Golgotu. Vladala je mistična religioznost. A u tom svetu nije postojala granica između ovog sveta i onostranog. Realnost i mistika su bili podeljeni u vremenu i prostoru tananim slojem magle u kome se čovek često gubio.
Čoveku je kroz crkveno učenje i propovedi nametnuta misao o njegovom telu kao nečemu što ga sputava. Telo je to koje navodi dušu na greh. Čovek je bio sazdan od četiri elementa: zemlje (simbol puta kojim se kreće ka Hristu), vode (simbol krvi ), vazduha (simbol daha ) i vatre (simbol toplote ). Telo je bila odeća duše. Na prljavšinu tela gledalo se kao na vrlinu, a golotinja je bila simbol jeresi i bezbožništva. Nije potrebno reći da je takav stav o prljavštini mnogo doprineo širenju raznih bolesti, epidemija i zaraza.
Bili su opterećeni mislima o smrti. Smrt je bila nešto mistično, neobjašnjivo i trenutak kada sve ljude bez obzira ko su i kom staležu pripadaju čeka trenutak suđenja. Ovozemaljski život je bio samo tren i čovek je pripremao svoju dušu na večni život ili u paklu ili u raju. U umetnosti i uopšte nije postojao estetski odnos. Odnosa prema „lepom“ nije postao kao u danasnjem svetu. Lepota je pripisivana Bogu, a sve ostalo je ljupko i zgodno.
Postojala su tri načina razmišljanja u srednjem veku: realiističko razmišljanje kog su još nazivali arhitektonski idealizam jer se uz pomoć pouka tražile moralne vrednosti koje su kao arhitekte što grade katedrale isto tako čeličile ljudsku volju i učile ga istrajnosti i postojanosti. Vrline su večan, božanski primer, a izražavanje navike je božji poredak. Takođe, drugi oblik mišljenja je simbolizam. Ljudi su često pojave, svet oko njih i dešavanja objašnjavali kroz simbole. Npr. orah je bio simbol Boga, a njegovo slatko jezgro kao božanska priroda koja daje hranu i život ljudima. Školjka je simbol Bogorodice, a u utrobi školjke je biser ili njen plod- Hristos. Dvanaest meseci kao dvanaest apostola..itd. I treći oblik razmišljanja je personifikacija. Kroz personifikaciju se neživim predmetima pridaju osobine živih bića i na taj način objašnjavaju njihova delovanja i postupke.
Sa današnje tačke gledišta ovakav stav o životu i dešavanjima je zanimljiv. Crkva je imala ogromnog udela u razvijanju ovakvog načina razmišljanja jer je imala monopol nad životom uopšte. Sve što je moglo da sruši one vrednosti koje je Crkva propovedala ma koliko da su bile pogrešne smatrane su bogohulnim i djavolskim. Zamislite samo koliko je zla doprinelo to što se na pojavu kuge gledalo kao na božju kaznu, a ne kao posledicu toga što su ljudi živeli u lošim i teškim higijenskim uslovima. To znači da je srednjovekovni način razmišljanja onemogućavao razvoj uzročno-posledičnog mišljenja. Tj. da sve što se dešava nije samo odgovor Bog kao ni posledica Bog već da sve ima svoje „Zašto“ i „Zato“.
Berislav Kangrga
