Hildegarda je za sobom ostavila brojna umetnička i književna dela. Iako nje više nema, njeno ime se i danas izgovara sa poštovanjem. Pisala je religizone pesme na latinskom, bavila se medicinom, botanikom i istorijom. Oslikavala je knjige i sama napisala devet knjiga. Veliku pažnju je posvetila muzici. Bila je mističarka koja je doživljavala božanske vizije. Iz raznih izveštaja koji nam pružaju sliku o njenom životu, može se naslutiti da je patila od jakih napada migrene koji su bili praćeni mučninom, paralizom i slepilom. Takvo stanje u kome se ona nalazila danima, koje je bilo neobjašnjivo za tadašnji svet moglo se samo oceniti kao plod delovanja viših sila. U tim stanjima ona je često imala vizije. Bila je između delirijuma i stvarnosti, svesnog i nesvesnog.
Ono što je radio Leonardo da Vinči, nekoliko vekova posle nje istražujući tajne ljudskog tela i ponašanja, ona je kao žena to radila u svoje vreme.
Pisala je o intimnim odnosima. Pitanje je da li je o tome pisala na osnovu svog iskustva ili iz iskustva svojih monahinja? I, da li je to bilo moguće da se doživi unutar manastirskih zidina? Nije li tako nešto za duhovnu osobu bio težak greh? Takođe je opisivala i ženski orgazam.
Za Hildegard je muzika bila veoma važna. Sama je komponovala muziku i do nas su stigle njene kompozicije. Kroz muziku,verovala je ona, opisuje se radost i lepota raja. Ona je smatrala da je prvi čovek, Adam, sa svojim čistim i prelepim glasom pevao zajedno sa anđelima molitvu Bogu pre svog pada.
Takođe, ona je osmislila jedno posebno pismo i jezik koji je koristila u mistične svrhe- Lingua ignota.
Jedan slučaj opisuje i njenu odlučnost i moć kao i odsustvo straha. Odbila je naređenje da se iskopa telo ekkomuniciranog čoveka (koji je izopšten iz Crkve i samim tim osuđena na pakao).
Vodila je prepisku sa uticajnim i moćnim ličnostima svog doba: sa papama Evgenijem III i Anastazijem IV, sa carem Fridrihom I Barbarosom i svetim Bernardom od Klervoa.
Na kraju, Hildegard nije bila obična monahinja koja je umrla i koja za sobom nije ništa ostavila. Čak i njena smrt je obavijena misterijom. Njene sestre-monahinje, tvrdile su da su u trenutku Hildegardine smrti videle zrake svetlosti i krst preko sobe na mestu gde je umrla.
Hildegarda je bila mudra, hrabra da govori i piše o onome što se smatralo zabranjenim. Ženskom lukavošću borila se protiv muške dominacije. Iako je bila slabašno i bolešljivo dete ona je doživela za ono vreme duboku starost. Umrla je na početku devete decenije. Svoje telo i um ona je posvetila istraživanju sveta oko nas, ljudskog tela, gledajući na stvari kroz božansku prizmu.
Berislav Kangrga
Ono što je radio Leonardo da Vinči, nekoliko vekova posle nje istražujući tajne ljudskog tela i ponašanja, ona je kao žena to radila u svoje vreme.
Pisala je o intimnim odnosima. Pitanje je da li je o tome pisala na osnovu svog iskustva ili iz iskustva svojih monahinja? I, da li je to bilo moguće da se doživi unutar manastirskih zidina? Nije li tako nešto za duhovnu osobu bio težak greh? Takođe je opisivala i ženski orgazam.
Za Hildegard je muzika bila veoma važna. Sama je komponovala muziku i do nas su stigle njene kompozicije. Kroz muziku,verovala je ona, opisuje se radost i lepota raja. Ona je smatrala da je prvi čovek, Adam, sa svojim čistim i prelepim glasom pevao zajedno sa anđelima molitvu Bogu pre svog pada.
Takođe, ona je osmislila jedno posebno pismo i jezik koji je koristila u mistične svrhe- Lingua ignota.
Jedan slučaj opisuje i njenu odlučnost i moć kao i odsustvo straha. Odbila je naređenje da se iskopa telo ekkomuniciranog čoveka (koji je izopšten iz Crkve i samim tim osuđena na pakao).
Vodila je prepisku sa uticajnim i moćnim ličnostima svog doba: sa papama Evgenijem III i Anastazijem IV, sa carem Fridrihom I Barbarosom i svetim Bernardom od Klervoa.
Na kraju, Hildegard nije bila obična monahinja koja je umrla i koja za sobom nije ništa ostavila. Čak i njena smrt je obavijena misterijom. Njene sestre-monahinje, tvrdile su da su u trenutku Hildegardine smrti videle zrake svetlosti i krst preko sobe na mestu gde je umrla.
Hildegarda je bila mudra, hrabra da govori i piše o onome što se smatralo zabranjenim. Ženskom lukavošću borila se protiv muške dominacije. Iako je bila slabašno i bolešljivo dete ona je doživela za ono vreme duboku starost. Umrla je na početku devete decenije. Svoje telo i um ona je posvetila istraživanju sveta oko nas, ljudskog tela, gledajući na stvari kroz božansku prizmu.
Berislav Kangrga
