Borba protiv jeresi, spaljivanje na lomaci
http://en.wikipedia.org/wiki/Jan_Hus
Seneka je rekao:“ Svakoga možeš slagati, ali trbuh nikako.”
Dok su obični ljudi živeli u siromaštvu često su imali priliku da gledaju kako se sveštenici razmeću bogatstvom. Umesto duhovnog mnogima je bilo važnije materijalno bogatstvo. Situacija je postala mnogo gora kada su se ljudi zapitali kako da poštuju nekog ko govori o siromaštvu i odricanju, a sam to ne poštuje? Hipokrizija beše zavladala na mestima gde ne bi trebalo da je bude. Kao odgovor na takvo stanje pojavili su se pookreti koji su kritikovali Crkvu. Svemoćna crkva ih je okarakterisala kao jeres odnosno jeretičke pokrete.
Crkva je nastala povezivanjem ljudi koji se u njoj pripremaju za večni život. Ali, ljudi su se pitali, da li crkva koja je potonula u nemoral i licemerje ima snage da pripremi ljude za večni život? Zašto je Bog dopuštao u svom domu zlo? Na to pitanje dao je odgovor veliki crkveni autoritet, Aurelije Avgustin ( Aurelius Augustinus Hipponensis, lat. 354-430.) još u ranom srednjem veku. Rekao je:“ Zlo je odsustvo dobra. Bog dopušta moralno zlo zbog mogućnosti da čovek bude slobodan.“
Da li je priča o čovekovoj slobodnoj volji mogla da pruži utehu ugnjetenima? Avgustin je to rekao na početku srednjeg veka ali nastupilo je drugo doba. Hrišćanski svet je na vrhuncu i krajem srednjeg veka upao u krizu. Nije više bilo osvajanja novog tla i prostora. Mogućnosti da se neko obogati su se smanjile. Nastupile su klimatske nepogode, ustanci, glad i kuga. Kako to Crkva nije mogla da spreči? Zašto nije mogla da udovolji Boga? Da li zbog toga što je duboko u grehu? Temelji crkve su potresali simonija ( prodavanje crkvenih položaja i funkcija za novac), sveštenstvo koje sklapa brakove i njihova vanbračna deca i indulgencija ( kupovina novcem oproštaja za najteže grehe). Može se reći vrlo jednostavno: sveštenstvo nije poštovalo ideale koje su propovedali. Crkva je socijalnu nejednakost opravdavala starozavetnom pričom o Noju i njegovim sinovima. Noje je imao tri sina: Hama, Sima i Jafeta. Ham je bio najdrskiji i on je postao sluga svojoj braći. Dakle, svi koji su živeli siromašno i bedno, svi koji su služili drugima bili su Hamovi potomci. Dakle, nisu drugi odgovorni za njihovu bedu već njihovi preci. Pripadanje njihovoj kasti je čin okajavanja grehova sopstvenih predaka. Bila je to vešta manipulacija masama kroz instituciju crkve i njihovo ritualno pranje ruku koje su duboko zaglibile u mulj nemorala. Moral i položaj u crkvi bili su povezani često sa socijalnim statusom. Čak je i Berthold iz Regensburga ( Bertold of Regensburg, engl. 1220-1272. nemački monah ) primetio u XIII veku da nije bilo skoro ni jednog svetitelja, a da je poticao iz nižeg staleža. Da li je svetiteljski oreol pripadao samo bogatom staležu?
Kao što sam napisao, kao odgovor na ovakvu situaciju javili su se različiti pokreti sa različitim idejama i ciljevima. Crkvi je smetao misticizam. Mistici su propovedali o direktnoj vezi pojedinca sa Bogom. U takvom učenju nije bilo mesta za Crkvu, sveštenstvo kao ni obrede. Neki od tih jeretičkih pokreta su želeli ostvarenje hilaističkog sna. To je bio san o besklasnom društvu i spuštanje neba na Zemlju. To je zaista bilo napredno mišljenje koje je išlo ispred vremena u kom su živeli. Besklasno društvo? Svako uzdizanje iz svog staleža smatralo se grehom. Bog je stvorio staleže po svojoj volji. Svako propovedanje o besklasnom društvu i o promeni društva koje je prkosilo stavu crkve okarakterisano je kao jeres i kao „zločin protiv opšteg dobra Crkve“. Odgovor crkve na sve žešće napade i kritike je bila inkvizicija- ustanova za otkrivanje jeresi i surov obračun sa drugačijim mišljenjem.
Među tim jeretičkim pokretima treba izdvojiti Valdovce čiji je osnivač Pjer Valdo ( Pierre Vaudes, franc. 1140-1218. trgovac iz Liona, Francuska ). Valdovci su zastupali donatizam. Smatrali su da sveti obredi nemaju vrednost ukoliko ih izvode grešni sveštenici. Zatim tu treba izdvojiti Joakimiste čiji je osnivač Joakim de Fiore ( Gioacchino de Fiore, italij. 1135-1202. ezoterista, mističar i teolog ), Katare i pokret „Apostolske braće“ o kome ću pisati u ostatku teksta. Svi su oni imali osnovni cilj i ideju da se iskoreni nemoral i licemerje. Da se „nag nasledi nagog Hrista.“ To bi značilo da se vrate izvornim idejama u vreme prvih Hrišćana.
Beda Venerabilis (Venerable Bede, engl. 672-735. engleski monah ) je zapisao: „Naredno doba videće kakav će biti ishod svega toga.“ Tako je i bilo. Ljudi nisu mogli da prećutno posmatraju takve zloupotrebe. Od njih je traženo sve, a oni koji su od njih tražili imali su sve. Čak su i oni koji su znali da čitaju i pišu postajali sumnjivi i pokazatelji jeresi jer su mogli slobodno i po svojoj volji da tumače Bibliju. A to je bilo veoma opasno. Bilo je opasno pustiti ljude da misle svojom glavom. Jeretički pokreti su smatrali jedinim autoritetima crkveni sabor gde se mogao čuti glas i mišljenje mnoštva kao i sveto Pismo. To nisu mogli biti ni papa ni sveštenstvo koje je grcalo u licemerju.
Postoje dve vrste jeresi: narodne i učene. One su često imale i socijalni karakter. Papa Inoćentije III ( Innocentius III, latin. Lotario dei Conti di Segni, ital. 1198-1216. ) je jeres svrstao pod zločin „uvrede veličanstva“.
Dakle ko su bili „Apostolska braća“? Zašto je ovaj pokret koji je okarakterisan kao jeretički bitan? Kakva je bila priroda tog pokreta? Koji su bili ciljevi i ideje?
Ovaj pokret je postao opozicija sveštenstvu. Borili su se za materijalno siromaštvo crkve i duhovno bogatstvo kao i za društvenu ravnopravnost. Osnivač „Apostolske braće“ beše Žerard Segareli ( Gherardino Segarelli, ital. 1240- 1300. ) koji je spaljen na lomači. Njihov moto je bio „ Poenitentiam agite“- Pokaj se! Suprotno onome kako su živeli sveštenici tog doba. Ni malo pokorno već arogantno. Kao mladić podneo je zahtev za prijem u franjevački manastir ali je odbijem uz obrazloženje da je „izložio simptome nezdravog razuma“. On je priželjkivao crkvu sa idealima prvih Hrišćana. Crkva je odobravala poziv na moralnu čistotu ljudi ali ne i na svoj račun. Na njegovo mesto došao je Dolčino.
Ko je Dolčino i kakva je bila njegova uloga u ovoj priči?
Dugo vremena je trajao spor o tome ko je taj čovek. Postojale su dve verzije. Prema prvoj verziji on je bio vanbračni sin jednog sveštenika. Možda je to bio njegov motiv da se pobuni protiv poretka. Lična osveta i bes jer je bio odbačen od strane onih koji zagovaraju milosrđe. Ili je to bila njegova osveta za život koji je proveo kao odbačen jer je bio vanbračno dete? A prema drugoj verziji pripadao je imućnoj porodici Torneli ( Tornielli, ital. ) Ali, moderna istraživanja su dala novu sliku o Dolčinu. Ranier Orioli ( Raniero Orioli ) kaže da je pronašao dokument anonnimnog savremenika na kom je zapisano: „ Nomine Dulcinus, filius presbyteri Iulii de Tarecontano vallis Ossolle diocesis Novariensis.“- Po imenu Dolčino, sin sveštenika Julija od Tarekontone, iz doline Osole u diocezi Novare. Dakle, prema ovome, Dolčino ( 1250-1307 ) bio je sin Julija od Tarekontone iz dioceze Novare ( diocesis Novariensis, lat. )
Dolčino je živeo u periodu sukoba gibelina i gvelfa ( suprostavljene frakcije u borbi između pape i Carstva, duhovne i svetovne moći ) u vremenu kada su stradale mnoge nevine žrtve. Njegova je porodica bila naklonjena gibelinima. Školovao se i bio veoma inteligentan. Uživao je veliko poverenje među sveštenim licima. Ali, u jednom trenutku Dolčino je optužen da je ukrao novac. Trebao da je bude podvrgnut mučenju da iz njega izvuku priznanje ali sveštenici nisu pristali na to. Ipak, bio je podvrgnut maltretiranju tako da je morao da napusti svoje mesto da bi se kasnije susreo sa pripadnicma „ apostolske braće“ i kasnije postao njihov sledbenik, a zatim i vođa (1300).
Dolčino je najavio novi dolazak svete vladavine siromaštva i ljubavi i osnovao je zajednicu u blizini grada Verčelija ( Vercelli, Pijemont, Italija ). U njegovim redovima nalazile su se i žene. Bile su ravnopravne sa muškarcima što je bilo protiv običaja koji su vladali u srednjem veku. Među tim ženama treba istaknuti njegovu duhovnu sestru, bivšu monahinju Margaritu. Dolčino i Margarita su vodili snažnu propagandu. Carstvo pravde će pobediti ali putem nasilja nad bogatašima i crkvom. Bo je to pravi revolucionarni pokret. Socijalističke ideje rođene u srednjem veku. Njemu se pridružilo stanovništvo u borbi protiv biskupa Verčelija. Za ostale oni su bili kriminalna grupa, sekta, đavolski otpad. Ali, danas, oni bi bili gerilska grupa baš poput Robina Huda. Borci za istinu i pravdu.
Dolčino je opravdao postupke svojih sledbenika rečima svetog Pavla iz Novog zaveta:“ Čistima je sve čisto, a opoganjenima i nevernima ništa nije čisto, nego su im um i savest opoganjeni.“- (Poslanica Titu, 1:15) On je tražio sledeće: vraćanje starim hrišćanskim vrednostima, protiv je feudalnog sistema, tražio je ljudsko oslobađanje od bilo koje uzdržanosti i vlasti kao i društvo jednakih.
Potvrdu za svoje ciljeve i ideale našao je u Apostolskim delima gde je zapisano:“ A svi koji su poverovali behu zajedno i imali su sve zajedničko; Prodavali su sve što su stekli i imali pa su to delili svima- kako je kome bilo potrebno.“ (2, 44-45) Baš tako su i ževeli. Zajedno i slobodno. Jednostavno.
Verčelski i novarski biskupi su sakupili ogromnu vojsku i potukli ustanike u brdima. Ustanak je bio ugušen 1307. Veliki broj ustanika je bio pobijen. Margarita je sporo sprovođena planinskim stazama gde su je čerečili, deo po deo. Dolčino je kastriran i raščerečen, deo po deo iako mu nikad nije suđeno.
Iako je pokret i ustanak ugušen ideje su preživele. One su usađene u nove pokrete poput Jana Husa u Češkoj ili kod Viklifovih lolarda u Engleskoj. Dulčino je zagovarao društvenu jednakost. Džon Viklif ( John Wycliffe, engl. 1320-1384. ) je to jasno objasnio rečenicom: „When Adam delved and Eve span, where was than the gentleman?“- Kada je Adam kopao, a Eva prela gde su tada bila gospoda? Ako smo svi poticali od Adama i Eve onda smo svi jednaki. Ako smo nastali od istog roditelja kako tvrdi Crkva onda ne može ni biti staleža. Bio je to pravi revolucionarni pokret u borbi za jednakost koja traje i danas.
Berislav Kangrga
Literatura:
Mihael Nurdberg, Dinamični srednji vek, Beograd, Evoluta, 2011. 285. prevod: Jelena Loma
Žak Legof, Da li je Evropa stvorena u srednjem veku?, Beograd, Klio, 2010. 331. prevod: Vera Pavlović, Vladan Trijić.
Žak Legof, Čovek srednjeg veka, Beograd, Klio, 2007. 396. gupa prevodilaca
Dok su obični ljudi živeli u siromaštvu često su imali priliku da gledaju kako se sveštenici razmeću bogatstvom. Umesto duhovnog mnogima je bilo važnije materijalno bogatstvo. Situacija je postala mnogo gora kada su se ljudi zapitali kako da poštuju nekog ko govori o siromaštvu i odricanju, a sam to ne poštuje? Hipokrizija beše zavladala na mestima gde ne bi trebalo da je bude. Kao odgovor na takvo stanje pojavili su se pookreti koji su kritikovali Crkvu. Svemoćna crkva ih je okarakterisala kao jeres odnosno jeretičke pokrete.
Crkva je nastala povezivanjem ljudi koji se u njoj pripremaju za večni život. Ali, ljudi su se pitali, da li crkva koja je potonula u nemoral i licemerje ima snage da pripremi ljude za večni život? Zašto je Bog dopuštao u svom domu zlo? Na to pitanje dao je odgovor veliki crkveni autoritet, Aurelije Avgustin ( Aurelius Augustinus Hipponensis, lat. 354-430.) još u ranom srednjem veku. Rekao je:“ Zlo je odsustvo dobra. Bog dopušta moralno zlo zbog mogućnosti da čovek bude slobodan.“
Da li je priča o čovekovoj slobodnoj volji mogla da pruži utehu ugnjetenima? Avgustin je to rekao na početku srednjeg veka ali nastupilo je drugo doba. Hrišćanski svet je na vrhuncu i krajem srednjeg veka upao u krizu. Nije više bilo osvajanja novog tla i prostora. Mogućnosti da se neko obogati su se smanjile. Nastupile su klimatske nepogode, ustanci, glad i kuga. Kako to Crkva nije mogla da spreči? Zašto nije mogla da udovolji Boga? Da li zbog toga što je duboko u grehu? Temelji crkve su potresali simonija ( prodavanje crkvenih položaja i funkcija za novac), sveštenstvo koje sklapa brakove i njihova vanbračna deca i indulgencija ( kupovina novcem oproštaja za najteže grehe). Može se reći vrlo jednostavno: sveštenstvo nije poštovalo ideale koje su propovedali. Crkva je socijalnu nejednakost opravdavala starozavetnom pričom o Noju i njegovim sinovima. Noje je imao tri sina: Hama, Sima i Jafeta. Ham je bio najdrskiji i on je postao sluga svojoj braći. Dakle, svi koji su živeli siromašno i bedno, svi koji su služili drugima bili su Hamovi potomci. Dakle, nisu drugi odgovorni za njihovu bedu već njihovi preci. Pripadanje njihovoj kasti je čin okajavanja grehova sopstvenih predaka. Bila je to vešta manipulacija masama kroz instituciju crkve i njihovo ritualno pranje ruku koje su duboko zaglibile u mulj nemorala. Moral i položaj u crkvi bili su povezani često sa socijalnim statusom. Čak je i Berthold iz Regensburga ( Bertold of Regensburg, engl. 1220-1272. nemački monah ) primetio u XIII veku da nije bilo skoro ni jednog svetitelja, a da je poticao iz nižeg staleža. Da li je svetiteljski oreol pripadao samo bogatom staležu?
Kao što sam napisao, kao odgovor na ovakvu situaciju javili su se različiti pokreti sa različitim idejama i ciljevima. Crkvi je smetao misticizam. Mistici su propovedali o direktnoj vezi pojedinca sa Bogom. U takvom učenju nije bilo mesta za Crkvu, sveštenstvo kao ni obrede. Neki od tih jeretičkih pokreta su želeli ostvarenje hilaističkog sna. To je bio san o besklasnom društvu i spuštanje neba na Zemlju. To je zaista bilo napredno mišljenje koje je išlo ispred vremena u kom su živeli. Besklasno društvo? Svako uzdizanje iz svog staleža smatralo se grehom. Bog je stvorio staleže po svojoj volji. Svako propovedanje o besklasnom društvu i o promeni društva koje je prkosilo stavu crkve okarakterisano je kao jeres i kao „zločin protiv opšteg dobra Crkve“. Odgovor crkve na sve žešće napade i kritike je bila inkvizicija- ustanova za otkrivanje jeresi i surov obračun sa drugačijim mišljenjem.
Među tim jeretičkim pokretima treba izdvojiti Valdovce čiji je osnivač Pjer Valdo ( Pierre Vaudes, franc. 1140-1218. trgovac iz Liona, Francuska ). Valdovci su zastupali donatizam. Smatrali su da sveti obredi nemaju vrednost ukoliko ih izvode grešni sveštenici. Zatim tu treba izdvojiti Joakimiste čiji je osnivač Joakim de Fiore ( Gioacchino de Fiore, italij. 1135-1202. ezoterista, mističar i teolog ), Katare i pokret „Apostolske braće“ o kome ću pisati u ostatku teksta. Svi su oni imali osnovni cilj i ideju da se iskoreni nemoral i licemerje. Da se „nag nasledi nagog Hrista.“ To bi značilo da se vrate izvornim idejama u vreme prvih Hrišćana.
Beda Venerabilis (Venerable Bede, engl. 672-735. engleski monah ) je zapisao: „Naredno doba videće kakav će biti ishod svega toga.“ Tako je i bilo. Ljudi nisu mogli da prećutno posmatraju takve zloupotrebe. Od njih je traženo sve, a oni koji su od njih tražili imali su sve. Čak su i oni koji su znali da čitaju i pišu postajali sumnjivi i pokazatelji jeresi jer su mogli slobodno i po svojoj volji da tumače Bibliju. A to je bilo veoma opasno. Bilo je opasno pustiti ljude da misle svojom glavom. Jeretički pokreti su smatrali jedinim autoritetima crkveni sabor gde se mogao čuti glas i mišljenje mnoštva kao i sveto Pismo. To nisu mogli biti ni papa ni sveštenstvo koje je grcalo u licemerju.
Postoje dve vrste jeresi: narodne i učene. One su često imale i socijalni karakter. Papa Inoćentije III ( Innocentius III, latin. Lotario dei Conti di Segni, ital. 1198-1216. ) je jeres svrstao pod zločin „uvrede veličanstva“.
Dakle ko su bili „Apostolska braća“? Zašto je ovaj pokret koji je okarakterisan kao jeretički bitan? Kakva je bila priroda tog pokreta? Koji su bili ciljevi i ideje?
Ovaj pokret je postao opozicija sveštenstvu. Borili su se za materijalno siromaštvo crkve i duhovno bogatstvo kao i za društvenu ravnopravnost. Osnivač „Apostolske braće“ beše Žerard Segareli ( Gherardino Segarelli, ital. 1240- 1300. ) koji je spaljen na lomači. Njihov moto je bio „ Poenitentiam agite“- Pokaj se! Suprotno onome kako su živeli sveštenici tog doba. Ni malo pokorno već arogantno. Kao mladić podneo je zahtev za prijem u franjevački manastir ali je odbijem uz obrazloženje da je „izložio simptome nezdravog razuma“. On je priželjkivao crkvu sa idealima prvih Hrišćana. Crkva je odobravala poziv na moralnu čistotu ljudi ali ne i na svoj račun. Na njegovo mesto došao je Dolčino.
Ko je Dolčino i kakva je bila njegova uloga u ovoj priči?
Dugo vremena je trajao spor o tome ko je taj čovek. Postojale su dve verzije. Prema prvoj verziji on je bio vanbračni sin jednog sveštenika. Možda je to bio njegov motiv da se pobuni protiv poretka. Lična osveta i bes jer je bio odbačen od strane onih koji zagovaraju milosrđe. Ili je to bila njegova osveta za život koji je proveo kao odbačen jer je bio vanbračno dete? A prema drugoj verziji pripadao je imućnoj porodici Torneli ( Tornielli, ital. ) Ali, moderna istraživanja su dala novu sliku o Dolčinu. Ranier Orioli ( Raniero Orioli ) kaže da je pronašao dokument anonnimnog savremenika na kom je zapisano: „ Nomine Dulcinus, filius presbyteri Iulii de Tarecontano vallis Ossolle diocesis Novariensis.“- Po imenu Dolčino, sin sveštenika Julija od Tarekontone, iz doline Osole u diocezi Novare. Dakle, prema ovome, Dolčino ( 1250-1307 ) bio je sin Julija od Tarekontone iz dioceze Novare ( diocesis Novariensis, lat. )
Dolčino je živeo u periodu sukoba gibelina i gvelfa ( suprostavljene frakcije u borbi između pape i Carstva, duhovne i svetovne moći ) u vremenu kada su stradale mnoge nevine žrtve. Njegova je porodica bila naklonjena gibelinima. Školovao se i bio veoma inteligentan. Uživao je veliko poverenje među sveštenim licima. Ali, u jednom trenutku Dolčino je optužen da je ukrao novac. Trebao da je bude podvrgnut mučenju da iz njega izvuku priznanje ali sveštenici nisu pristali na to. Ipak, bio je podvrgnut maltretiranju tako da je morao da napusti svoje mesto da bi se kasnije susreo sa pripadnicma „ apostolske braće“ i kasnije postao njihov sledbenik, a zatim i vođa (1300).
Dolčino je najavio novi dolazak svete vladavine siromaštva i ljubavi i osnovao je zajednicu u blizini grada Verčelija ( Vercelli, Pijemont, Italija ). U njegovim redovima nalazile su se i žene. Bile su ravnopravne sa muškarcima što je bilo protiv običaja koji su vladali u srednjem veku. Među tim ženama treba istaknuti njegovu duhovnu sestru, bivšu monahinju Margaritu. Dolčino i Margarita su vodili snažnu propagandu. Carstvo pravde će pobediti ali putem nasilja nad bogatašima i crkvom. Bo je to pravi revolucionarni pokret. Socijalističke ideje rođene u srednjem veku. Njemu se pridružilo stanovništvo u borbi protiv biskupa Verčelija. Za ostale oni su bili kriminalna grupa, sekta, đavolski otpad. Ali, danas, oni bi bili gerilska grupa baš poput Robina Huda. Borci za istinu i pravdu.
Dolčino je opravdao postupke svojih sledbenika rečima svetog Pavla iz Novog zaveta:“ Čistima je sve čisto, a opoganjenima i nevernima ništa nije čisto, nego su im um i savest opoganjeni.“- (Poslanica Titu, 1:15) On je tražio sledeće: vraćanje starim hrišćanskim vrednostima, protiv je feudalnog sistema, tražio je ljudsko oslobađanje od bilo koje uzdržanosti i vlasti kao i društvo jednakih.
Potvrdu za svoje ciljeve i ideale našao je u Apostolskim delima gde je zapisano:“ A svi koji su poverovali behu zajedno i imali su sve zajedničko; Prodavali su sve što su stekli i imali pa su to delili svima- kako je kome bilo potrebno.“ (2, 44-45) Baš tako su i ževeli. Zajedno i slobodno. Jednostavno.
Verčelski i novarski biskupi su sakupili ogromnu vojsku i potukli ustanike u brdima. Ustanak je bio ugušen 1307. Veliki broj ustanika je bio pobijen. Margarita je sporo sprovođena planinskim stazama gde su je čerečili, deo po deo. Dolčino je kastriran i raščerečen, deo po deo iako mu nikad nije suđeno.
Iako je pokret i ustanak ugušen ideje su preživele. One su usađene u nove pokrete poput Jana Husa u Češkoj ili kod Viklifovih lolarda u Engleskoj. Dulčino je zagovarao društvenu jednakost. Džon Viklif ( John Wycliffe, engl. 1320-1384. ) je to jasno objasnio rečenicom: „When Adam delved and Eve span, where was than the gentleman?“- Kada je Adam kopao, a Eva prela gde su tada bila gospoda? Ako smo svi poticali od Adama i Eve onda smo svi jednaki. Ako smo nastali od istog roditelja kako tvrdi Crkva onda ne može ni biti staleža. Bio je to pravi revolucionarni pokret u borbi za jednakost koja traje i danas.
Berislav Kangrga
Literatura:
Mihael Nurdberg, Dinamični srednji vek, Beograd, Evoluta, 2011. 285. prevod: Jelena Loma
Žak Legof, Da li je Evropa stvorena u srednjem veku?, Beograd, Klio, 2010. 331. prevod: Vera Pavlović, Vladan Trijić.
Žak Legof, Čovek srednjeg veka, Beograd, Klio, 2007. 396. gupa prevodilaca
