Na vrhuncu srednjeg veka razbuktala se borba između papstva, spiritualne vlasti i carstva, materijalne vlasti. Ta borba je trajala već više vekova sa promenljivim rezultatima. Krajnji ishod borbe odigraće se tek nekoliko vekova kasnije. Spor se odnosio na to da li vladari moraju da se pokoravaju papama kao duhovnim vladarima ili su vladari nezavisni od strane crkvene vlasti? Jedna od istorijskih scena u kojima se dve sile suprostavljaju tako surovo i ošto je sukob koji se odigrao početkom četrnaestog veka između pape Bonifacija (Bonifatius, lat. 1294-1303) i francuskog kralja Filipa IV Lepog (Philippe le Bel, franc.1285-1314). Ono što povezuje obe istorijske ličnosti je njihovo poreklo. Obojica su bili plemićkog porekla. Vaspitavani u tom duhu; često oholi, nadmeni i arogantni. Da su živeli u različitim epohama verovatno bi svaki od njih dvojice imali uspešnu karijeru. Ovako, svet je bio tesan za ove dve istorijske ličnosti. Neko je morao da izgubi ovu borbu.
Crkva je imala veliku kontrolu nad prihodima i nad stanovništvom. To su shvatili oni u vrhu Crkve, a i oni u svetovnoj vlasti. Prvi su se odupirali pristiscima drugih na različite načine. 829. godine na saboru u Parizu su definisane kraljevske dužnosti. Na prvom mestu je bila odbrana crkve. Posle smrti pape Silvestra II (Gerbert d’Aurillac, franc. 999-1003.) papska vlast će biti u milosti svetorimskih careva. Sve do polovine XI veka. Papa Nikola II ( Gerard de Bourgogne, franc. 1059-1061.) doneo je važan dekret kojim kardinali biraju papu (pontifeksa) i time onemogućuje da se svetovna lica mešaju u crkvene poslove. Papa Urban II ( Otho de Lagery, 1088-1099.) je preimenovao rimsko sveštenstvo u „Kuriju“ čije je ime podsećalo na rimski senat. Želeo je time, verovatno, da svoj pontifikat identifikuje sa vlašću rimskih vladara. A papa Paskal II ( Paschallis II, lat. 1099-1118.) je uveo ceremoniju da se pape krunišu prilikom postavljanja na presto svetog Petra. Ovim potezima je udaren temelj svetovnoj vlasti papa.
Kao što je papa pisao u svojoj buli „Unam sanctam“ o kojoj će biti kasnije reči, a koja je izuzetno važna radi razumevanja celokupne situacije da postoji samo jedna vlast; ipak, zapadnohrišćanski svet je bio podeljen: na papu i cara. Kraljevska vlast je slikovito objašnjena od viskoih crkvenih dostojanstvenika. Papa je Sunce, jer, on je naslednik svetog Petra, Hristovog apostola. Hrist je nepobedivo Sunce. Vladar države je Mesec. Zna se da Mesec ne svetli sam od sebe već dobija svetlost od Sunca. To znači da duhovne vlasti, tačnije papa ima pravo da postavlja i svrgava vladare. Da li to odgovara suverenitetu nacionalnih država koje tek nastaju? Papa Bonifacije VIII i kralj Filip IV Lepi nisu mogli izbeći sukob. Kraljev moto je bio: „Kralj je car u svom kraljevstvu.“ Dakle, niko ne sme ni ne može biti iznad kralja. Čak ni papa. Sukob je tu bio neminovan. Jedna i druga ličnost težili su vrhovnoj vlast, jedan na svetskom nivou, drugi u svojoj državi.
Ali, postoji pozadina ovog sukoba. Zanimljivo je kako je papa Bonifacije VIII došao na presto. Posle smrti pape Nikole IV ( Girolamo Masci, ital. 1288-1292.) kardinali su se po pitanju izbora novog pape podelili na dve struje. Jedni su bili pod kontrolom porodice Kolona, a drugi pod kontrolom porodice Orsini. Pošto nisu mogli da se dogvore oko izbora novog pape u jednom su ostali saglasni. Za papu će biti izabrana slaba ličnost koju će svakako neko moći da kontroliše. Izabran je Pietro Angelerio- Morrone, ital. Seoski sveštenik (1294.) kao papa Celestin V. Bio je star, konfuzan i senilan. On je pao pod kontrolu francuskog kralja Šarla II (Charles le Boiteux, franc. 1285-1309.) što nije odgovaralo ni jednoj ni drugoj porodici. Pored dve, nastala je treća struja koja bi da kontroliše papstvo- francuska.
Jedan od kardinala, Benedeto Kaetani ( Benedetto Caetani, ital.) budući papa Bonifacije VIII je prema legendi“ probušio rupu u zidu papine spavaće sobe i navodno da je kroz nju govorio papi Celestinu V da je on izaslanik Božiji koji mu prenosi poruku Svemogućeg da napusti presto zbog godina i narušenog zdravlja koje mu ne omogućuje da dobro upravlja Crkvom.“
(izvor: Džon J. Robinson, „Rođeni u krvi-. Izgubljene tajne masonerije“, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1995. 344. u prevodu Milana Vidojevića.)
Mudri Benedeto se okrenuo ka Francuzima da bi mogao da prigrabi papski presto. Od prijatelja i saveznika postaće njihov najveći neprijatelj. Uz njega, francuskoj struji su prišli i Orsinijevi i onemogućili da za papu bude izabran miljenik porodice Kolona.
Te, 1294. Pa sve do 1303. na papskom prestolu je sedeo Benedeto Kaetani kao papa Boniafacije VIII. Ali, mnogi su se protivili njegovom izboru jer je prethodni papa Celestin V bio živ. A prema tradiciji, papa je venčan sa Crkvom i ta veza je neraskidiva. U tom slučaju, Bonifacije VIII je uzurpator i onaj koji uništava sveti brak. Dve godine kasnije, Celestin V je umro u zatočeništvu. Kao što je kralj Filip IV bio „car u svom kraljevstvu“, tako je i Bonifacije VIII verovao da ima vlast nad svakim kraljevstvom i ljudskim bićima na Zemlji. Dakle, ovde počinje sukob ove dve megalomanske ličnosti. U njihovim shvatanjima njihove uloge i vlasti. Bonifacije VIII je u međuvremenu prokleo sve članove porodice Kolona jer su tvrdili da on nije pravovoljno izabrani papa. Kolone su u međuvremenu postali saveznici Francuza.
U međuvremenu, na drugoj strani vodi se rat između dve nacionalne države koje su tek u fazi nastajanja: Engleske i Francuske. Kralju Filipu IV je bio izuzetno potreban novac da bi finansirao vojnu kampanju pa je doneo odluku da oporezuje onog ko ima najviše bogatsva- Crkvu. To je bio njegov prvi, veliki pogrešan korak. Papa Bonifacije VIII je na ovaj kraljev čin odgovorio papskom bulom „Clericis Laicos“. U njoj saopštava da svetovnim ljudima koji odluče svojevoljno da oporezuju Crkvu preti ekskomunikacija. Francuska je imala spremljen odgovor. Zadala je udarac papi tamo gde će ga najviše boleti. U bogatstvo. Kralj je zabranio izvoz srebra i zlata iz Francuske što je papu nateralo da promeni stav i izuzme Francusku iz zemalja koje ne smeju da oporezuju Crkvu. U međuvremenu, papa Bonifacije VIII se dosetio kako da nadoknadi ono što je izgubio iz Francuske. Odlučio je da iskoristi strah i sujeverje mase. Pozvao je sve vernika da posete kao hodočasnici večlni grad Rim, te, jubilarne 1300. godine. Svakom ko se zadrži dve nedelje biće oprošteni svi gresi. Crkva je tada, za kratki period dobila ogromno bogatsvo. Svi su požurili da bi im bili oprošteni gresi. Istoričari smatraju da je Rim u tom kratkom periodu posetilo oko dva miliona ljudi.
Crkva je imala veliku kontrolu nad prihodima i nad stanovništvom. To su shvatili oni u vrhu Crkve, a i oni u svetovnoj vlasti. Prvi su se odupirali pristiscima drugih na različite načine. 829. godine na saboru u Parizu su definisane kraljevske dužnosti. Na prvom mestu je bila odbrana crkve. Posle smrti pape Silvestra II (Gerbert d’Aurillac, franc. 999-1003.) papska vlast će biti u milosti svetorimskih careva. Sve do polovine XI veka. Papa Nikola II ( Gerard de Bourgogne, franc. 1059-1061.) doneo je važan dekret kojim kardinali biraju papu (pontifeksa) i time onemogućuje da se svetovna lica mešaju u crkvene poslove. Papa Urban II ( Otho de Lagery, 1088-1099.) je preimenovao rimsko sveštenstvo u „Kuriju“ čije je ime podsećalo na rimski senat. Želeo je time, verovatno, da svoj pontifikat identifikuje sa vlašću rimskih vladara. A papa Paskal II ( Paschallis II, lat. 1099-1118.) je uveo ceremoniju da se pape krunišu prilikom postavljanja na presto svetog Petra. Ovim potezima je udaren temelj svetovnoj vlasti papa.
Kao što je papa pisao u svojoj buli „Unam sanctam“ o kojoj će biti kasnije reči, a koja je izuzetno važna radi razumevanja celokupne situacije da postoji samo jedna vlast; ipak, zapadnohrišćanski svet je bio podeljen: na papu i cara. Kraljevska vlast je slikovito objašnjena od viskoih crkvenih dostojanstvenika. Papa je Sunce, jer, on je naslednik svetog Petra, Hristovog apostola. Hrist je nepobedivo Sunce. Vladar države je Mesec. Zna se da Mesec ne svetli sam od sebe već dobija svetlost od Sunca. To znači da duhovne vlasti, tačnije papa ima pravo da postavlja i svrgava vladare. Da li to odgovara suverenitetu nacionalnih država koje tek nastaju? Papa Bonifacije VIII i kralj Filip IV Lepi nisu mogli izbeći sukob. Kraljev moto je bio: „Kralj je car u svom kraljevstvu.“ Dakle, niko ne sme ni ne može biti iznad kralja. Čak ni papa. Sukob je tu bio neminovan. Jedna i druga ličnost težili su vrhovnoj vlast, jedan na svetskom nivou, drugi u svojoj državi.
Ali, postoji pozadina ovog sukoba. Zanimljivo je kako je papa Bonifacije VIII došao na presto. Posle smrti pape Nikole IV ( Girolamo Masci, ital. 1288-1292.) kardinali su se po pitanju izbora novog pape podelili na dve struje. Jedni su bili pod kontrolom porodice Kolona, a drugi pod kontrolom porodice Orsini. Pošto nisu mogli da se dogvore oko izbora novog pape u jednom su ostali saglasni. Za papu će biti izabrana slaba ličnost koju će svakako neko moći da kontroliše. Izabran je Pietro Angelerio- Morrone, ital. Seoski sveštenik (1294.) kao papa Celestin V. Bio je star, konfuzan i senilan. On je pao pod kontrolu francuskog kralja Šarla II (Charles le Boiteux, franc. 1285-1309.) što nije odgovaralo ni jednoj ni drugoj porodici. Pored dve, nastala je treća struja koja bi da kontroliše papstvo- francuska.
Jedan od kardinala, Benedeto Kaetani ( Benedetto Caetani, ital.) budući papa Bonifacije VIII je prema legendi“ probušio rupu u zidu papine spavaće sobe i navodno da je kroz nju govorio papi Celestinu V da je on izaslanik Božiji koji mu prenosi poruku Svemogućeg da napusti presto zbog godina i narušenog zdravlja koje mu ne omogućuje da dobro upravlja Crkvom.“
(izvor: Džon J. Robinson, „Rođeni u krvi-. Izgubljene tajne masonerije“, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1995. 344. u prevodu Milana Vidojevića.)
Mudri Benedeto se okrenuo ka Francuzima da bi mogao da prigrabi papski presto. Od prijatelja i saveznika postaće njihov najveći neprijatelj. Uz njega, francuskoj struji su prišli i Orsinijevi i onemogućili da za papu bude izabran miljenik porodice Kolona.
Te, 1294. Pa sve do 1303. na papskom prestolu je sedeo Benedeto Kaetani kao papa Boniafacije VIII. Ali, mnogi su se protivili njegovom izboru jer je prethodni papa Celestin V bio živ. A prema tradiciji, papa je venčan sa Crkvom i ta veza je neraskidiva. U tom slučaju, Bonifacije VIII je uzurpator i onaj koji uništava sveti brak. Dve godine kasnije, Celestin V je umro u zatočeništvu. Kao što je kralj Filip IV bio „car u svom kraljevstvu“, tako je i Bonifacije VIII verovao da ima vlast nad svakim kraljevstvom i ljudskim bićima na Zemlji. Dakle, ovde počinje sukob ove dve megalomanske ličnosti. U njihovim shvatanjima njihove uloge i vlasti. Bonifacije VIII je u međuvremenu prokleo sve članove porodice Kolona jer su tvrdili da on nije pravovoljno izabrani papa. Kolone su u međuvremenu postali saveznici Francuza.
U međuvremenu, na drugoj strani vodi se rat između dve nacionalne države koje su tek u fazi nastajanja: Engleske i Francuske. Kralju Filipu IV je bio izuzetno potreban novac da bi finansirao vojnu kampanju pa je doneo odluku da oporezuje onog ko ima najviše bogatsva- Crkvu. To je bio njegov prvi, veliki pogrešan korak. Papa Bonifacije VIII je na ovaj kraljev čin odgovorio papskom bulom „Clericis Laicos“. U njoj saopštava da svetovnim ljudima koji odluče svojevoljno da oporezuju Crkvu preti ekskomunikacija. Francuska je imala spremljen odgovor. Zadala je udarac papi tamo gde će ga najviše boleti. U bogatstvo. Kralj je zabranio izvoz srebra i zlata iz Francuske što je papu nateralo da promeni stav i izuzme Francusku iz zemalja koje ne smeju da oporezuju Crkvu. U međuvremenu, papa Bonifacije VIII se dosetio kako da nadoknadi ono što je izgubio iz Francuske. Odlučio je da iskoristi strah i sujeverje mase. Pozvao je sve vernika da posete kao hodočasnici večlni grad Rim, te, jubilarne 1300. godine. Svakom ko se zadrži dve nedelje biće oprošteni svi gresi. Crkva je tada, za kratki period dobila ogromno bogatsvo. Svi su požurili da bi im bili oprošteni gresi. Istoričari smatraju da je Rim u tom kratkom periodu posetilo oko dva miliona ljudi.