S leva na desno: kruna Svetog Rimskog carstva (simbol svetovne moći) i papska, trostruka kruna (simbol duhovne vlasti)
Vreme od smrti cara Karla Velikog do krunisanja Otona I za cara je bilo izuzetno teško vreme za Papstvo. To je vreme, kako neki istoričari nazivaju „ vladavine bludnica“. U tom periodu u Vatikanu su vođene tihe i žustre borbe oko prestola svetog Petra. Pape su bile javno odane i sklone nemoralu, podmićivanju i raskalašnom životu. Papski presto je veoma često bio upražnjen nasilno. Nasledniku svetog Petra je trebala snažna ličnost i pronašao ju je u Otonu I Velikom. Međutim, Otonov cilj je bio da stavi pod svoju kontrolu duhovne kneževe u Nemačkoj, a to je jedino mogao ako osvoji Italiju, što bi bio simboličan čin, a pravi cilj je bio da potčini sebi crkvenog poglavara- Papu. To je vreme jačanja carske vlasti nasuprot duhovne, papske. Papa Jovan XII ( poznat pod nadimkom razvratni ) koji je krunisao Otona za cara je vrlo brzo svrgnut sa prestola svetog Petra. Do otvorenog sukoba između papstva i carstva proćiće još nekoliko vekova. Ovog puta, papstvo će biti u prednosti nad carstvom.
Sveštenstvo je iskoristilo smrt svetorimskog cara, Hajnriha III. Njega je na prestolu nasledio maloletni sin, šestogodišnji dečak, Hajnrih IV. To je početak jedanaestog veka kada započinje borba za investituru, odnosno ko ima pravo da postavlja visoko sveštenstvo na položaje i ko učestvuje u izboru Pape. Kardinali su u Rimu iskoristili maloletstvo cara i doneli odluku da carevi ne mogu uticati na izbor pape kao i na postavljanje biskupa. Ovaj spor će proizvesti otvoreni rat koji će uveliko oslabiti teritoriju Nemačke, a ojačati ulogu i moć papstva. Jedna epizoda u ovoj borbi je i pokajnički odlazak poraženog cara Hajnriha IV kod Pape Grgura VII u Kanosu. Da bi papa pokazao svoju moć, car je morao bos po snegu da čeka papin poziv da ga primi da bi se car pokajao. Papa je iskoristio svoj uticaj i omogućio plemstvu Nemačke kao i duhovnim kneževima da se pobune protiv svetorimskog cara jer se ovaj okrenuo protiv pape, a samim tim i protiv Boga. Da bi car sačuvao vlast morao je da se pokori papi.
Početkom trinaestog veka borba za investituru će se preneti i na Englesku u vreme vladavine kralja Đžona Bez Zemlje. U to vreme na prestolu svetog Petra sedeo je papa Inoćentije III. Međutim, jedna od najzanimljivijih epizoda u ovoj borbi je sukob francuskog kralja Filipa IV Lepog i pape Bonifacija VIII, početkom četrnaestog veka. Ovaj spor pokazuje svu sliku i težnju papstva, a samim tim ćemo shvatiti šta je u stvari cezaropapizam.
Sve do sukoba sa kraljem Filipom IV, papstvo je odnosilo pobede u ovoj borbi za vlast protiv svetovnih vladara. Spor sa Francuskom dolazi u vreme trzavica u samom Vatikanu između aristokratskih porodica koju su uticale na izbor pape. Prethodnik Bonifacija, papa Celestin je abdicirao sa prestola. Deo sveštenstva nije prihvatao izbor novog pape jer su smatrali da božanski izabrani papa Celestin nema pravo da da ostavku. Prema legendi, jedan od protivnika Celestina, kardinal Gaetani je probušio rupu u zidu papine spavaće sobe kroz koju je govorio papi da je on ( kardinal ) božji izaslanik koji mu prenosi poruku Svemogućeg da napusti tron svetog Petra. Zašto nam je Bonifacije VIII bitan? U vreme njegovog pontifikata papstvo doživljava svoj vrhunac ali i pad. Pad će uzdrmati temelje Crkve, a kasnije dovesti do ozbiljnih promena. Šta se u međuvremenu dešavalo pre ovog odlučujućeg sukoba? Crkva je sticala veliko bogatstvo. Raspolagala je materijalnim sredstvima koja su pozajmljivana vladarima koji su time potpali pod uticaj papstva. Crkva nije uzimala kamatu već je kao zalog uzimala zemlju, dok bi neredovnim platišama pretilo isključenje iz hrišćanske zajednice ili ekskomunikacija. Papstvo je skupljalo danak u nizu zemalja u vidu „Petrovog novčića“, takođe velike sume novca stizale su u papsku blagajnu prodajom „ oproštajnica grehova“ ili indulgencije. Bonifacije VIII je iskoristio prelaz vekova, doček 1300.godine i javno obećao da će svim hodočasnicima koji dođu u Rim na petnaest dana biti oprošteni svi grehovi. Istoričari smatraju da je te godine bilo oko dva miliona hodočasnika u Rimu, a da sam grad nikad bolje nije profitirao nego tada. Veliki priliv materijalnog bogatstva omogućio je papama kao duhovnim licima da izađu iz okvira duhovnosti i da počnu da se mešaju u državne i svetovne poslove. Tako se ponašao i Bonifacije VIII koji je na sebe stavio oznake starog Rimskog carstva i da je sebe video kao Cezara. Kada bi izlazio u javnosti ispred njega su se nosila dva isukana mača, simboli njegove dvostruke vlasti, nad duhovnim i svetovnim životom.
Heraldi pred njim bi uzvikivali „ Gledajte! Ja sam Cezar!“ On je doneo bulu Clericis laicos u kojoj je zapretio ekskomunikacijom vladara ukoliko ovaj bez pristanka Crkve započne oporezivanje sveštenstva u svojoj zemlji. Sva moć i težnja papstva se ogleda u ličnosti Bonifacija VIII koji je objavio da pape imaju duhovnu vlast nad vladarima. Smatrano je da je simbolično Papa- Sunce. Sunce je simbol nepobedivog Boga, svetlosti koja daje svemu život. Vladari su Mesec. Mesec dobija svetlost od Sunca pa tako i vladari dobijaju vlast nad narodima zahvaljujući papama koji im dodeljuju krunu. Bonifacije VIII je to potvrdio i u svojoj drugoj buli Unam Sanctam. Kako li su se osećali apsolutistički vladari posle ove bule okruženim sveštenstvom? Sigurno su osećali strah po svoj život, a i vlast. Crkva je bila vlasnik ogromnih površina u Evropi, a imala je i svoje nezavisne crkvene sudove. Kralj Filip IV je odlučio da pošalju vojsku protiv pape koji je uhapšen ali i ubrzo oslobođen. Papa je bio optužen za čarobnjaštvo, druženje sa đavolom i za odricanje od vere. Čak je i javno bio ošamaren. Međutim, papa nije mogao da izbegne smrt koja ga je ubrzo zadesila. Njegovom smrću došlo je do poraza papstva. Papska prestonica iz Vatikana je preseljena kako simbolično, u Avinjon u Francuskoj. Ovim je Filip IV simbolično svima stavio do znanja da je papa samo duhovno lice.
Da bi na kraju shvatili pravu prirodu cezaropapizma i konačno formulisali taj termin u jednoj rečenici najlakše ćemo to objasniti u jednoj rečenici. Prilikom ustoličenja novog (renesansnog) pape, Aleksandra VI Borđžije ( izvorno Borhe ) zlatnim slovima je ispisano sledeće: „ Veliki je Rim bio pod Cezarom, još je mnogo veći pod Aleksandrom. Prvi je bio smrtnik, drugi je Bog.“ Sva suština cezaropapizma se svodi da su pape negovače težnju da dostignu svetovnu moć, a da iskoriste svoj položaj u duhovnom svetu i da se nametnu kao polubožanska bića na Zemlji i da se tako tretiraju. Iako je to suprotno hrišćanskom učenju. Poraz papstva u četrnaestom veku koji je bio preloman trenutak tokom čitavog srednjeg veka i uticaće na dalje istorijske događaje.
Berislav Kangrga
Vreme od smrti cara Karla Velikog do krunisanja Otona I za cara je bilo izuzetno teško vreme za Papstvo. To je vreme, kako neki istoričari nazivaju „ vladavine bludnica“. U tom periodu u Vatikanu su vođene tihe i žustre borbe oko prestola svetog Petra. Pape su bile javno odane i sklone nemoralu, podmićivanju i raskalašnom životu. Papski presto je veoma često bio upražnjen nasilno. Nasledniku svetog Petra je trebala snažna ličnost i pronašao ju je u Otonu I Velikom. Međutim, Otonov cilj je bio da stavi pod svoju kontrolu duhovne kneževe u Nemačkoj, a to je jedino mogao ako osvoji Italiju, što bi bio simboličan čin, a pravi cilj je bio da potčini sebi crkvenog poglavara- Papu. To je vreme jačanja carske vlasti nasuprot duhovne, papske. Papa Jovan XII ( poznat pod nadimkom razvratni ) koji je krunisao Otona za cara je vrlo brzo svrgnut sa prestola svetog Petra. Do otvorenog sukoba između papstva i carstva proćiće još nekoliko vekova. Ovog puta, papstvo će biti u prednosti nad carstvom.
Sveštenstvo je iskoristilo smrt svetorimskog cara, Hajnriha III. Njega je na prestolu nasledio maloletni sin, šestogodišnji dečak, Hajnrih IV. To je početak jedanaestog veka kada započinje borba za investituru, odnosno ko ima pravo da postavlja visoko sveštenstvo na položaje i ko učestvuje u izboru Pape. Kardinali su u Rimu iskoristili maloletstvo cara i doneli odluku da carevi ne mogu uticati na izbor pape kao i na postavljanje biskupa. Ovaj spor će proizvesti otvoreni rat koji će uveliko oslabiti teritoriju Nemačke, a ojačati ulogu i moć papstva. Jedna epizoda u ovoj borbi je i pokajnički odlazak poraženog cara Hajnriha IV kod Pape Grgura VII u Kanosu. Da bi papa pokazao svoju moć, car je morao bos po snegu da čeka papin poziv da ga primi da bi se car pokajao. Papa je iskoristio svoj uticaj i omogućio plemstvu Nemačke kao i duhovnim kneževima da se pobune protiv svetorimskog cara jer se ovaj okrenuo protiv pape, a samim tim i protiv Boga. Da bi car sačuvao vlast morao je da se pokori papi.
Početkom trinaestog veka borba za investituru će se preneti i na Englesku u vreme vladavine kralja Đžona Bez Zemlje. U to vreme na prestolu svetog Petra sedeo je papa Inoćentije III. Međutim, jedna od najzanimljivijih epizoda u ovoj borbi je sukob francuskog kralja Filipa IV Lepog i pape Bonifacija VIII, početkom četrnaestog veka. Ovaj spor pokazuje svu sliku i težnju papstva, a samim tim ćemo shvatiti šta je u stvari cezaropapizam.
Sve do sukoba sa kraljem Filipom IV, papstvo je odnosilo pobede u ovoj borbi za vlast protiv svetovnih vladara. Spor sa Francuskom dolazi u vreme trzavica u samom Vatikanu između aristokratskih porodica koju su uticale na izbor pape. Prethodnik Bonifacija, papa Celestin je abdicirao sa prestola. Deo sveštenstva nije prihvatao izbor novog pape jer su smatrali da božanski izabrani papa Celestin nema pravo da da ostavku. Prema legendi, jedan od protivnika Celestina, kardinal Gaetani je probušio rupu u zidu papine spavaće sobe kroz koju je govorio papi da je on ( kardinal ) božji izaslanik koji mu prenosi poruku Svemogućeg da napusti tron svetog Petra. Zašto nam je Bonifacije VIII bitan? U vreme njegovog pontifikata papstvo doživljava svoj vrhunac ali i pad. Pad će uzdrmati temelje Crkve, a kasnije dovesti do ozbiljnih promena. Šta se u međuvremenu dešavalo pre ovog odlučujućeg sukoba? Crkva je sticala veliko bogatstvo. Raspolagala je materijalnim sredstvima koja su pozajmljivana vladarima koji su time potpali pod uticaj papstva. Crkva nije uzimala kamatu već je kao zalog uzimala zemlju, dok bi neredovnim platišama pretilo isključenje iz hrišćanske zajednice ili ekskomunikacija. Papstvo je skupljalo danak u nizu zemalja u vidu „Petrovog novčića“, takođe velike sume novca stizale su u papsku blagajnu prodajom „ oproštajnica grehova“ ili indulgencije. Bonifacije VIII je iskoristio prelaz vekova, doček 1300.godine i javno obećao da će svim hodočasnicima koji dođu u Rim na petnaest dana biti oprošteni svi grehovi. Istoričari smatraju da je te godine bilo oko dva miliona hodočasnika u Rimu, a da sam grad nikad bolje nije profitirao nego tada. Veliki priliv materijalnog bogatstva omogućio je papama kao duhovnim licima da izađu iz okvira duhovnosti i da počnu da se mešaju u državne i svetovne poslove. Tako se ponašao i Bonifacije VIII koji je na sebe stavio oznake starog Rimskog carstva i da je sebe video kao Cezara. Kada bi izlazio u javnosti ispred njega su se nosila dva isukana mača, simboli njegove dvostruke vlasti, nad duhovnim i svetovnim životom.
Heraldi pred njim bi uzvikivali „ Gledajte! Ja sam Cezar!“ On je doneo bulu Clericis laicos u kojoj je zapretio ekskomunikacijom vladara ukoliko ovaj bez pristanka Crkve započne oporezivanje sveštenstva u svojoj zemlji. Sva moć i težnja papstva se ogleda u ličnosti Bonifacija VIII koji je objavio da pape imaju duhovnu vlast nad vladarima. Smatrano je da je simbolično Papa- Sunce. Sunce je simbol nepobedivog Boga, svetlosti koja daje svemu život. Vladari su Mesec. Mesec dobija svetlost od Sunca pa tako i vladari dobijaju vlast nad narodima zahvaljujući papama koji im dodeljuju krunu. Bonifacije VIII je to potvrdio i u svojoj drugoj buli Unam Sanctam. Kako li su se osećali apsolutistički vladari posle ove bule okruženim sveštenstvom? Sigurno su osećali strah po svoj život, a i vlast. Crkva je bila vlasnik ogromnih površina u Evropi, a imala je i svoje nezavisne crkvene sudove. Kralj Filip IV je odlučio da pošalju vojsku protiv pape koji je uhapšen ali i ubrzo oslobođen. Papa je bio optužen za čarobnjaštvo, druženje sa đavolom i za odricanje od vere. Čak je i javno bio ošamaren. Međutim, papa nije mogao da izbegne smrt koja ga je ubrzo zadesila. Njegovom smrću došlo je do poraza papstva. Papska prestonica iz Vatikana je preseljena kako simbolično, u Avinjon u Francuskoj. Ovim je Filip IV simbolično svima stavio do znanja da je papa samo duhovno lice.
Da bi na kraju shvatili pravu prirodu cezaropapizma i konačno formulisali taj termin u jednoj rečenici najlakše ćemo to objasniti u jednoj rečenici. Prilikom ustoličenja novog (renesansnog) pape, Aleksandra VI Borđžije ( izvorno Borhe ) zlatnim slovima je ispisano sledeće: „ Veliki je Rim bio pod Cezarom, još je mnogo veći pod Aleksandrom. Prvi je bio smrtnik, drugi je Bog.“ Sva suština cezaropapizma se svodi da su pape negovače težnju da dostignu svetovnu moć, a da iskoriste svoj položaj u duhovnom svetu i da se nametnu kao polubožanska bića na Zemlji i da se tako tretiraju. Iako je to suprotno hrišćanskom učenju. Poraz papstva u četrnaestom veku koji je bio preloman trenutak tokom čitavog srednjeg veka i uticaće na dalje istorijske događaje.
Berislav Kangrga
