I deo- Uvod
II deo- Koreni razlika
III deo- Teološki sporovi
IV deo- Zaključak
Podeljeno Rimsko carstvo između istoka i zapada sa grancom na Balkanu.
http://www.preceden.com/timelines/166168-8th-grade-history-timeline
I deo
Jedan od najznačajnijih i najbitnijih događaja u srednjem veku je i rascep jedinstvene Hrišćanske crkve. Ovaj istorijski događaj poznat je i kao velika šizma. Prvo je došlo do geografske podele na istok i zapad. Rimljani su vojno porazili grčki, drevni istok. Pobednici su uz latinski jezik odredili da grčki jezik bude jednak, a time su prihvatili grčku kulturu, nauku i istoriju. Kada je prestonica carstva preneta sa zapada iz Rima na istok u Konstantinopolj došlo je i do ideološke i političke podele. Sudbina je prema istoku i zapadu donela različite nevolje i probleme koji su uticali na dalja dešavanja u budućnosti. Varvari su prodirali na zapad dok su Arapi pokušali da osvoje istok. Iako je zapad pao, dva centra, Rim i Konstantinopolj povezivala je jedinstvena crkva. Međutim, između dva centra pojavila se ljubomora. Zapad je žalio za prohujalom slavom dok je istok predstavljao sjajnu zvezdu na nebu. Slava istoka se tek rađala. Pojavili su se teološki sporovi koji su pored geografskih, lingvističkih, političkih i ideoloških doprineli da dođe do razdvajanje tela Hrišćanske crkve. Umesto da razlike budu bogatstvo i ponos one su postale razlog podeljenosti.
______________________________________________________________________________________
Jedan od najznačajnijih i najbitnijih događaja u srednjem veku je i rascep jedinstvene Hrišćanske crkve. Ovaj istorijski događaj poznat je i kao velika šizma. Prvo je došlo do geografske podele na istok i zapad. Rimljani su vojno porazili grčki, drevni istok. Pobednici su uz latinski jezik odredili da grčki jezik bude jednak, a time su prihvatili grčku kulturu, nauku i istoriju. Kada je prestonica carstva preneta sa zapada iz Rima na istok u Konstantinopolj došlo je i do ideološke i političke podele. Sudbina je prema istoku i zapadu donela različite nevolje i probleme koji su uticali na dalja dešavanja u budućnosti. Varvari su prodirali na zapad dok su Arapi pokušali da osvoje istok. Iako je zapad pao, dva centra, Rim i Konstantinopolj povezivala je jedinstvena crkva. Međutim, između dva centra pojavila se ljubomora. Zapad je žalio za prohujalom slavom dok je istok predstavljao sjajnu zvezdu na nebu. Slava istoka se tek rađala. Pojavili su se teološki sporovi koji su pored geografskih, lingvističkih, političkih i ideoloških doprineli da dođe do razdvajanje tela Hrišćanske crkve. Umesto da razlike budu bogatstvo i ponos one su postale razlog podeljenosti.
______________________________________________________________________________________
Beli Anđeo, Manastir Mileševa
http://iconreader.wordpress.com/2013/03/26/white-angel-of-serbia-the-herald-sent-into-outer-space/
II deo
Teološko- ideološku podelu najlakše je razumeti u shvatanju države i vlasti između dva velika teološka uma istoka i zapada: Aurelija Avgustina ( Aurelius Augustinus Hipponensis, lat. 354- 430) i Evzebija (Εὐσέβιος, grč. ili Eusebius Pamhilii, lat. 260-340). Zanimljv je način kako jedan sa istoka, a drugi sa zapada shavataju ulogu države i vlasti.
Avgustin ( zapad ) smatra da između države i crkve postoji tenzija između božijeg grada i grada sveta. Evzebije ( istok ) vidi državu kao zaštitnika crkve, a vladara vidi kao božanskog namesnika na Zemlji.
Zanimljivo je pitanje, a još više i odgovor kako to ova dva velika teološka uma koji pripadaju istom centru gčedaju tako različito na iste stvari? Da li su na njihova mišljenja uticali događaji koji su se u to vreme odigraavali na političkoj i istorijskoj sceni? Da li je na mišljenje uticalo nasleđe istoka o tome kakva vlast treba da bude? Zapad je pred kraj antike, a na početku srednjeg veka bio suočen sa pojavom varvara. Oni su svakako doneli svoju tradiciju i oblik vlasti koji su uveliko u početku ugrožavali crkvu. Zato je vladalo mišljenje o sukobu o kom piše Avgustin koji ih naziva „tenzijama“. Dok je na istoku drugačije. Konstantinopolj je u geografskom smislu podložan istoku; Persiji i Egiptu. Na istoku je karakterističan despotski oblik vladavine gde je monarhijska vlast centralizovana. Vladar je gospodar i sveštenik. Vladar je zastupao Boga na zemlji. Ta ideloška podela je prerasla u cezaropapizam- želju imperatora da objedini duhovnu i svetovnu vlast pod jednom krunom. On rukovodi teološkim razmišljanjima i bavi se crkvenim pitanjima. U istu zamku upali su i pape na vrhuncu srednjeg veka u vreme borbe papstva i carstva. Opravdanje za takav način vlasti našli su naravno u Svetom pismu.
„ Jer nema vlasti, a da nije od Bog; Bog je postavio vlasti koje postoje.“- Poslanica Rimljanima, 13.
Teško je odgovoriti na pitanje gde su koreni velike šizme? Da li je to određeni događaj,period ili trenutak? Može se konstatovati činjenica da je do velike šizme došlo usled velikog taloženja razlika, sporova, problema i različitih tumačenja vere i religije.
Neki nalaze prve korene i nesuglasice na I saboru u Konstantinopolju, 381. godine. Pošto je prestonica Imperije preneta iz Rima sa istoka na zapad u Konstantinopolj nova prestonica je postala naslednica Rima. Konstantinopolj je postao Novi Rim. Na tom saboru je doneta odluka da biskup Konstantinopolja ima prvenstvo i čast odmah posle biskupa Rima jer je Konstantinopolj novi Rim. Time je Istok postavljen iznad Aleksandrije i Antiohije. Mnogi smatraju da je ovim činom „ posejano seme zavisti i rivalstva između dva grada: Rima i Konstantinopolja“. Konstantinopolj je priželjkivao staru slavu Rima, a Rim se nije odricao svoje sjajne i slavne prošlosti.
Sedamdeset godina kasnije napravljen je još jedan korak dalje. Opado je sjaj i moć Rima, a uzdizala se moć Konstantinopolja kako se gasilo zapadno Rimsko carstvo. Održan je sabor u Halkedonu ( grad u Maloj Aziji, Χαλκηδών, grčk. Chalchedon, lat. ) 451. godine. 28. kanon ovoga sabora promoviše jednakost biskupa Rima i Konstantinopolja.
Konačan udarac desio se 476. Te godine je srušeno zapadno Rimsko carstvo. U Konstantinopolj su stigli iz Rima carski simboli vlasti. Istok je posle ovoga dobio sve ono što je nekad pripadalo zapadu. Nad zapadom se nadvila senka koja će ga odvojiti od zapada. Pošto je Rim pao u ruke varvara, zapad i večni grad- Rim više nisu mogli biti prepreka u ambiciji grčkog istoka i Konstantinopolja da preuzmu presto slave.
______________________________________________________________________________________
Teološko- ideološku podelu najlakše je razumeti u shvatanju države i vlasti između dva velika teološka uma istoka i zapada: Aurelija Avgustina ( Aurelius Augustinus Hipponensis, lat. 354- 430) i Evzebija (Εὐσέβιος, grč. ili Eusebius Pamhilii, lat. 260-340). Zanimljv je način kako jedan sa istoka, a drugi sa zapada shavataju ulogu države i vlasti.
Avgustin ( zapad ) smatra da između države i crkve postoji tenzija između božijeg grada i grada sveta. Evzebije ( istok ) vidi državu kao zaštitnika crkve, a vladara vidi kao božanskog namesnika na Zemlji.
Zanimljivo je pitanje, a još više i odgovor kako to ova dva velika teološka uma koji pripadaju istom centru gčedaju tako različito na iste stvari? Da li su na njihova mišljenja uticali događaji koji su se u to vreme odigraavali na političkoj i istorijskoj sceni? Da li je na mišljenje uticalo nasleđe istoka o tome kakva vlast treba da bude? Zapad je pred kraj antike, a na početku srednjeg veka bio suočen sa pojavom varvara. Oni su svakako doneli svoju tradiciju i oblik vlasti koji su uveliko u početku ugrožavali crkvu. Zato je vladalo mišljenje o sukobu o kom piše Avgustin koji ih naziva „tenzijama“. Dok je na istoku drugačije. Konstantinopolj je u geografskom smislu podložan istoku; Persiji i Egiptu. Na istoku je karakterističan despotski oblik vladavine gde je monarhijska vlast centralizovana. Vladar je gospodar i sveštenik. Vladar je zastupao Boga na zemlji. Ta ideloška podela je prerasla u cezaropapizam- želju imperatora da objedini duhovnu i svetovnu vlast pod jednom krunom. On rukovodi teološkim razmišljanjima i bavi se crkvenim pitanjima. U istu zamku upali su i pape na vrhuncu srednjeg veka u vreme borbe papstva i carstva. Opravdanje za takav način vlasti našli su naravno u Svetom pismu.
„ Jer nema vlasti, a da nije od Bog; Bog je postavio vlasti koje postoje.“- Poslanica Rimljanima, 13.
Teško je odgovoriti na pitanje gde su koreni velike šizme? Da li je to određeni događaj,period ili trenutak? Može se konstatovati činjenica da je do velike šizme došlo usled velikog taloženja razlika, sporova, problema i različitih tumačenja vere i religije.
Neki nalaze prve korene i nesuglasice na I saboru u Konstantinopolju, 381. godine. Pošto je prestonica Imperije preneta iz Rima sa istoka na zapad u Konstantinopolj nova prestonica je postala naslednica Rima. Konstantinopolj je postao Novi Rim. Na tom saboru je doneta odluka da biskup Konstantinopolja ima prvenstvo i čast odmah posle biskupa Rima jer je Konstantinopolj novi Rim. Time je Istok postavljen iznad Aleksandrije i Antiohije. Mnogi smatraju da je ovim činom „ posejano seme zavisti i rivalstva između dva grada: Rima i Konstantinopolja“. Konstantinopolj je priželjkivao staru slavu Rima, a Rim se nije odricao svoje sjajne i slavne prošlosti.
Sedamdeset godina kasnije napravljen je još jedan korak dalje. Opado je sjaj i moć Rima, a uzdizala se moć Konstantinopolja kako se gasilo zapadno Rimsko carstvo. Održan je sabor u Halkedonu ( grad u Maloj Aziji, Χαλκηδών, grčk. Chalchedon, lat. ) 451. godine. 28. kanon ovoga sabora promoviše jednakost biskupa Rima i Konstantinopolja.
Konačan udarac desio se 476. Te godine je srušeno zapadno Rimsko carstvo. U Konstantinopolj su stigli iz Rima carski simboli vlasti. Istok je posle ovoga dobio sve ono što je nekad pripadalo zapadu. Nad zapadom se nadvila senka koja će ga odvojiti od zapada. Pošto je Rim pao u ruke varvara, zapad i večni grad- Rim više nisu mogli biti prepreka u ambiciji grčkog istoka i Konstantinopolja da preuzmu presto slave.
______________________________________________________________________________________
Aja Sofija, Konstantinopolj- Istambul, Turska
muzej-džamija
http://everythingistanbul.com/trip/historicalplaces/hagia-sophia/
III deo
Treba spomenuti jednu bitnu stvar. Iako je zapad pao u ruke varvara, Hrišćanska crkva je opstala. Papa kao biskup Rima je kroz jedinstvenu religiju i latinski jezik okupljao više nacija i država. Na taj način on je bio duhovni i politički vođa nad narodima i teritorijama koje su pripadale Rimskoj Imperiji. I u toj ulozi može se naći koren nesloge istoka i zapada. Na istoku, u Romeji ( Vizantijskom carstvu ) hijerarhijsku strukturu čine ljudi koji imaju isto poreklo.
U sedmom veku je došlo do otvorenog sukoba između romejskog vasilevsa ( latinska titula „ Imperator“ je zamenjena grčkom titulom „vasilevs“ što je dokaz o jačanju uticaja istoka i grčkog jezika nasuprot latinskog ) i pape. Vasilevs Justinijan II Rinotmet- odsečenog nosa (Ιουστινιανός Β, grčk. ili Iustinianus II, lat. I vladavina od 685- 695 i II od 705-711. ) se otvoreno sukobio sa papom Sergijem I koji je inače bio sirijskog porekla. ( Sergius I, lat. 687-701 ).
691. godine održan je Trulski sabor
(Concilium Quinisextum, lat. ili Penhekte Synodus, grč. ) na kome je papa Sergije I pokazao suprotan stav prema celibatu, braku sveštenika i time nije hteo pristao na njegove odluke. Ovim činom on je pokazao svoju samovolju nasuprot vasilevsu koji je naredio papino hapšenje što je dovelo do ustanka.
Deveti vek je od izuzetnog značaja za pročavanje velike šizme. Odigrala su se tri značajna događaja. Prvo, krunisanje Karla Velikog za franačkog cara. Drugo, sukob istoka i zapada u odnosu na patrijrha Fotija i ikonoborski pokret u Vizantiji.
800. godine obnovljeni zapad koji se uzdizao iz pepela je naneo težak udarac istoku. Papa je tražio vojnu podršku u geografski najbližem i najmoćnijem vladaru- Karlu velikom ( Carolus Magnus, lat. Charles le Grand, franc. 774- 814 ). Nije se mogao oslanjati na Romejsko carstvo kojim je vladala carica- majka Irina ( Εἰρήνη ἡ Ἀθηναία, grčk. 797- 802. ) Romejsko carstvo je bilo u stanju previranja. Papa se okrenuo Karlu Velikom kome je ponudio carsku titulu i naslov, a zauzvrat njegove vojne snage će štititi vlast rimskog pontifeksa od varvara u Italiji. Oslobođena teritorija je predata na upravu papi i postala je materijalna podloga u borbi između papstva i carstva kao i duhovne i svetovne vlasti po pitanju ko ima vrhovnu vlast, na zapadu. To je bio težak udarac sa zapada jer je nad hrišćanskim svetom mogao da vlada samo jedan car. A taj car se nalazio u Novom Rimu. On je bio božiji namesnik na Zemlji. On ( u ovom slučaju carica- majka Irina ) je štito crkvu i na svetu nije bilo mesta za dva cara.
Pola veka kasnije došlo je do novog spora. Tada je Romejskim carstvom vladao vasilevs Mihajlo III Pijanica (Μιχαήλ Γʹ, grčk. Michael III, lat. 842- 867 ). Stvarnu vlast je imao vasilevsov ujak, Varda. Spor između istoka i zapada se desio po pitanju imenovanja carigradskog patrijarha. Vasilevs Mihajlo III je zbacio patrijarha Ignjatija (Ιγνάτιος, grčk. 798- 877 ) i na njegovo mesto doveo partijarha Fotiju (Φώτιος, grčk. ili Phōtios, lat. 810-893 ). Razlog je pomalo čudan. Navodno, patrijarh Ignjatije je sazno za vezu između Varde i njegove snaje pa mu je zbog toga uskratio pričešće. Ignjatije je zbačen i proteran na ostrvo. Novi car, naslednik Mihajla III ga je vratio ponovo na mesto patrijarha. Papa Nikola I ( Nicholaus I, lat. 858- 867. ) se umešao u spor da zaštiti pravo svrgnutog patrijarha Ignjatija. On je eksomunicirao patrijarha Fotiju.
U istom tom periodu i veku rasplamsala se borba oko ikona u Romeji. Carstvo se graničilo sa muslimanima. Kod muslimana nije bilo dopušteno prikazivanje slika ili ikona proroka Muhameda kao ni Tvorca. Uticaj muslimanskog učenja je bio jak i preneo se na vIzantiju. Nastale su dve struje: prva koja je bila za poštovanje ikona i druga koja je bila portiv prikazivanja ličnosti Boga i svetitelja jer je to vodilo obožavanju idola- idolopoklonstvu. Svrha ikona nije bila da se obožava predstava ili slika već da verniku kroz sliku prenese priču. Borba oko ikona pretvorila se u krvavi građanski rat koji je potresao Romeju tokom jednog veka. To je svakako odaljiljo Konstantinopolj i istok od Rima i zapada. Rim je bio zgrožen tim pokretom protiv ikona. Tokom celog desetog veka Romeja je bila u političkoj nestabilnosti. Tek pred kraj veka na presto je seo moćni romejski car Vasilije II Bugaroubica ( Βασίλειος Β, grčk. ili Basileilos II, lat. 976- 1025. ) koji je vratio sjaj carstvu. Međutim situacija nije bila ista. Zapad i Rim krenuli su drugim putem. Rim je na zapadu povratio staru slavu. Upao je u zamku kao i Romeja. Započela je borba između duhovne i svetovne vlasti. Javio se cezaropapizam na zapadu. Papa je želeo da se nametne kao autoritet nad zemaljskim vladarima.
______________________________________________________________________________________
Treba spomenuti jednu bitnu stvar. Iako je zapad pao u ruke varvara, Hrišćanska crkva je opstala. Papa kao biskup Rima je kroz jedinstvenu religiju i latinski jezik okupljao više nacija i država. Na taj način on je bio duhovni i politički vođa nad narodima i teritorijama koje su pripadale Rimskoj Imperiji. I u toj ulozi može se naći koren nesloge istoka i zapada. Na istoku, u Romeji ( Vizantijskom carstvu ) hijerarhijsku strukturu čine ljudi koji imaju isto poreklo.
U sedmom veku je došlo do otvorenog sukoba između romejskog vasilevsa ( latinska titula „ Imperator“ je zamenjena grčkom titulom „vasilevs“ što je dokaz o jačanju uticaja istoka i grčkog jezika nasuprot latinskog ) i pape. Vasilevs Justinijan II Rinotmet- odsečenog nosa (Ιουστινιανός Β, grčk. ili Iustinianus II, lat. I vladavina od 685- 695 i II od 705-711. ) se otvoreno sukobio sa papom Sergijem I koji je inače bio sirijskog porekla. ( Sergius I, lat. 687-701 ).
691. godine održan je Trulski sabor
(Concilium Quinisextum, lat. ili Penhekte Synodus, grč. ) na kome je papa Sergije I pokazao suprotan stav prema celibatu, braku sveštenika i time nije hteo pristao na njegove odluke. Ovim činom on je pokazao svoju samovolju nasuprot vasilevsu koji je naredio papino hapšenje što je dovelo do ustanka.
Deveti vek je od izuzetnog značaja za pročavanje velike šizme. Odigrala su se tri značajna događaja. Prvo, krunisanje Karla Velikog za franačkog cara. Drugo, sukob istoka i zapada u odnosu na patrijrha Fotija i ikonoborski pokret u Vizantiji.
800. godine obnovljeni zapad koji se uzdizao iz pepela je naneo težak udarac istoku. Papa je tražio vojnu podršku u geografski najbližem i najmoćnijem vladaru- Karlu velikom ( Carolus Magnus, lat. Charles le Grand, franc. 774- 814 ). Nije se mogao oslanjati na Romejsko carstvo kojim je vladala carica- majka Irina ( Εἰρήνη ἡ Ἀθηναία, grčk. 797- 802. ) Romejsko carstvo je bilo u stanju previranja. Papa se okrenuo Karlu Velikom kome je ponudio carsku titulu i naslov, a zauzvrat njegove vojne snage će štititi vlast rimskog pontifeksa od varvara u Italiji. Oslobođena teritorija je predata na upravu papi i postala je materijalna podloga u borbi između papstva i carstva kao i duhovne i svetovne vlasti po pitanju ko ima vrhovnu vlast, na zapadu. To je bio težak udarac sa zapada jer je nad hrišćanskim svetom mogao da vlada samo jedan car. A taj car se nalazio u Novom Rimu. On je bio božiji namesnik na Zemlji. On ( u ovom slučaju carica- majka Irina ) je štito crkvu i na svetu nije bilo mesta za dva cara.
Pola veka kasnije došlo je do novog spora. Tada je Romejskim carstvom vladao vasilevs Mihajlo III Pijanica (Μιχαήλ Γʹ, grčk. Michael III, lat. 842- 867 ). Stvarnu vlast je imao vasilevsov ujak, Varda. Spor između istoka i zapada se desio po pitanju imenovanja carigradskog patrijarha. Vasilevs Mihajlo III je zbacio patrijarha Ignjatija (Ιγνάτιος, grčk. 798- 877 ) i na njegovo mesto doveo partijarha Fotiju (Φώτιος, grčk. ili Phōtios, lat. 810-893 ). Razlog je pomalo čudan. Navodno, patrijarh Ignjatije je sazno za vezu između Varde i njegove snaje pa mu je zbog toga uskratio pričešće. Ignjatije je zbačen i proteran na ostrvo. Novi car, naslednik Mihajla III ga je vratio ponovo na mesto patrijarha. Papa Nikola I ( Nicholaus I, lat. 858- 867. ) se umešao u spor da zaštiti pravo svrgnutog patrijarha Ignjatija. On je eksomunicirao patrijarha Fotiju.
U istom tom periodu i veku rasplamsala se borba oko ikona u Romeji. Carstvo se graničilo sa muslimanima. Kod muslimana nije bilo dopušteno prikazivanje slika ili ikona proroka Muhameda kao ni Tvorca. Uticaj muslimanskog učenja je bio jak i preneo se na vIzantiju. Nastale su dve struje: prva koja je bila za poštovanje ikona i druga koja je bila portiv prikazivanja ličnosti Boga i svetitelja jer je to vodilo obožavanju idola- idolopoklonstvu. Svrha ikona nije bila da se obožava predstava ili slika već da verniku kroz sliku prenese priču. Borba oko ikona pretvorila se u krvavi građanski rat koji je potresao Romeju tokom jednog veka. To je svakako odaljiljo Konstantinopolj i istok od Rima i zapada. Rim je bio zgrožen tim pokretom protiv ikona. Tokom celog desetog veka Romeja je bila u političkoj nestabilnosti. Tek pred kraj veka na presto je seo moćni romejski car Vasilije II Bugaroubica ( Βασίλειος Β, grčk. ili Basileilos II, lat. 976- 1025. ) koji je vratio sjaj carstvu. Međutim situacija nije bila ista. Zapad i Rim krenuli su drugim putem. Rim je na zapadu povratio staru slavu. Upao je u zamku kao i Romeja. Započela je borba između duhovne i svetovne vlasti. Javio se cezaropapizam na zapadu. Papa je želeo da se nametne kao autoritet nad zemaljskim vladarima.
______________________________________________________________________________________
Unutrašnjost bazilike svetog Pavla u Rimu.
http://blog.kenkaminesky.com/available-print-gallery/
IV deo
Pored ideolosških, lingvističkih, političkih pojavila su se teološka pitanja koja su prerasla u sporove.
Problem se pojavio u vrsti crkvene odežde, korišćenja hleba sa kvascom ili bez kvasca tokom liturgijske službe, ikonoklazam, cezaropapizam koji se javio na istoku i zapadu, slabljenje uticaja drugih istočnih crkava u korist patrijaršije u Konstantinopolju, celibat, nošenje brade, izostavljenje „Aleluja“, u službi i na kraju možda najbitnije razumevanje svetog trojstva ili ( filoque, lat. - i sina ), odnos istoka i zapada prema Balkanu ( granični položaj između dve strane)..itd.
Danas znamo da je u Rimokatoličkoj crkvi strogo zabranjeno da sveštenici stupaju u brak. Na istoku, u pravoslavlju njima je dozvoljeno da stupe u brak. Na zapadu sveštenici ne nose bradu dok na istoku nose. Brada je simbol mudrosti na istoku.
Pitanje svetog trojstva je dosta kompleksno. Rimokatolici tvrde da su Otac i Sin Bog ( jedno te isto ). Ali Otac nije Sin kao što Otac i Sin ne čine Sveti duh. Ali, Bog je Sveti duh.
Kod pravoslavaca poimanje Svetog trojstva je malo drugačije. Otac je Bog. Sveti Duh i Sin su bog. Otac nije Sin i nije Sveti Duh.
To znaci da rimokatolici smatraju da Sveti Duh proizilazi iz Oca i sina.
Kod pravoslavaca Sveti Duh prositiče direktno od Oca.
______________________________________________________________________________________
Pored ideolosških, lingvističkih, političkih pojavila su se teološka pitanja koja su prerasla u sporove.
Problem se pojavio u vrsti crkvene odežde, korišćenja hleba sa kvascom ili bez kvasca tokom liturgijske službe, ikonoklazam, cezaropapizam koji se javio na istoku i zapadu, slabljenje uticaja drugih istočnih crkava u korist patrijaršije u Konstantinopolju, celibat, nošenje brade, izostavljenje „Aleluja“, u službi i na kraju možda najbitnije razumevanje svetog trojstva ili ( filoque, lat. - i sina ), odnos istoka i zapada prema Balkanu ( granični položaj između dve strane)..itd.
Danas znamo da je u Rimokatoličkoj crkvi strogo zabranjeno da sveštenici stupaju u brak. Na istoku, u pravoslavlju njima je dozvoljeno da stupe u brak. Na zapadu sveštenici ne nose bradu dok na istoku nose. Brada je simbol mudrosti na istoku.
Pitanje svetog trojstva je dosta kompleksno. Rimokatolici tvrde da su Otac i Sin Bog ( jedno te isto ). Ali Otac nije Sin kao što Otac i Sin ne čine Sveti duh. Ali, Bog je Sveti duh.
Kod pravoslavaca poimanje Svetog trojstva je malo drugačije. Otac je Bog. Sveti Duh i Sin su bog. Otac nije Sin i nije Sveti Duh.
To znaci da rimokatolici smatraju da Sveti Duh proizilazi iz Oca i sina.
Kod pravoslavaca Sveti Duh prositiče direktno od Oca.
______________________________________________________________________________________
Štit Trojstva u zapadnom Hrišćanstvu
http://sh.wikipedia.org/wiki/Trojstvo#mediaviewer/File:Trojstvo.jpg
IV deo
Pred početak onoga što danas zovemo velika šizma dve najbitnije ličnosti ove priče zauzeli su svoje položaje. Na zapadu, papa je bio Lav IX ( Bruno of Egisheim- Dagsburg, engl. 1049-1054. ) dok je na istoku patrijarh bio Mihajlo I Kerularije (Μιχαήλ Α΄ Κηρουλάριος, grčk. 1043- 1059 ). Između dvojice crkvenih prvaka usledila je prepiska u kojima su jedan drugog optuživali. Patrijarh je između ostalog papi optuživao da je Konstantinova darovnica ( Donatio Constantini, lat. ) falsifikat. Pape su tim dokumentom tvrdili da je car Konstantin I preneo autoritet i vlast na papu nad Rimom i zapadnim svetom. Lorenco Vala, ( Lorenzo Valla, ital. 1407-1457. katolički svešt. i italijanski humanista ) kao i Nikola Kuzanac ( Nicolaus Cusanus, lat. 1401- 1464. kardinal ) su tvrdili i dokazali da je darovnica zaista falsifikat nastao verovatno u IX veku, a na osnovu kog su pape tvrdile da imaju pravo nad zemaljskom vlašću.
Nekoliko decenija posle smrti jednog od najmoćnijih vladara Romeje, Vasilija II Bugaroubice, opet je usledio predio nestabilnosti i opadanja. 1053. patrijarh Mihajlo Kerularije je naredio zatvaranje latinskih crkava. Istoričar Džon Bagnel Bjuri ( John Bagnell Bury, engl. 1861-1927 ) tvrdi da je to učinjeno da bi „se presekla svaka mogućnost pomirenja“ između istoka i zapada.
Sledeće godine ( 1054.) papski legat Humbert ( Humbert of Silva Candida, engl. 1000- 1061. ) je stigao u Konstantinopolj. Odbio je Kerulariju titulu „ ekumenski patrijarh“ (οἰκουμένη, grčk. svetski, univerznalni ) i zahtevao je da Konstantinopolj prihvati Rim kao „ majku Crkve“- tj. da prihvati prvenstvo Rima.
16. jula 1054. papski legat je tokom bogosluženja ušao u Aja Sofiju (Ἁγία Σοφία, grčk. ili Sancta Sophia or Sancta Sapientia, lat. i Ayasofya, tur. ) i predao papsku bulu u kojoj je anatemisan patrijarh kao i svi crkveni prvaci. Patrijarh je „ anatemisao bezbožni dokument“ i njegovog autora.
Od tog momenta nastala je Rimokatolička crkva (κατάholos, „katoholos“grčk. – jedinstvena, univerzalna ) sa sedištem u Rimu i Pravoslavna crkva (ὀρθός δόξα, grčk.- ortodoksna ili pravoverna ) sa sedištem u Konstantinopolju.
Berislav Kangrga
Izvori:
http://en.wikipedia.org/wiki/East%E2%80%93West_Schism
http://en.wikipedia.org/wiki/Christian_theology
http://www.greatschism.org/Great-Eastern-Schism.html
http://www.newworldencyclopedia.org/entry/Great-Schism
Pred početak onoga što danas zovemo velika šizma dve najbitnije ličnosti ove priče zauzeli su svoje položaje. Na zapadu, papa je bio Lav IX ( Bruno of Egisheim- Dagsburg, engl. 1049-1054. ) dok je na istoku patrijarh bio Mihajlo I Kerularije (Μιχαήλ Α΄ Κηρουλάριος, grčk. 1043- 1059 ). Između dvojice crkvenih prvaka usledila je prepiska u kojima su jedan drugog optuživali. Patrijarh je između ostalog papi optuživao da je Konstantinova darovnica ( Donatio Constantini, lat. ) falsifikat. Pape su tim dokumentom tvrdili da je car Konstantin I preneo autoritet i vlast na papu nad Rimom i zapadnim svetom. Lorenco Vala, ( Lorenzo Valla, ital. 1407-1457. katolički svešt. i italijanski humanista ) kao i Nikola Kuzanac ( Nicolaus Cusanus, lat. 1401- 1464. kardinal ) su tvrdili i dokazali da je darovnica zaista falsifikat nastao verovatno u IX veku, a na osnovu kog su pape tvrdile da imaju pravo nad zemaljskom vlašću.
Nekoliko decenija posle smrti jednog od najmoćnijih vladara Romeje, Vasilija II Bugaroubice, opet je usledio predio nestabilnosti i opadanja. 1053. patrijarh Mihajlo Kerularije je naredio zatvaranje latinskih crkava. Istoričar Džon Bagnel Bjuri ( John Bagnell Bury, engl. 1861-1927 ) tvrdi da je to učinjeno da bi „se presekla svaka mogućnost pomirenja“ između istoka i zapada.
Sledeće godine ( 1054.) papski legat Humbert ( Humbert of Silva Candida, engl. 1000- 1061. ) je stigao u Konstantinopolj. Odbio je Kerulariju titulu „ ekumenski patrijarh“ (οἰκουμένη, grčk. svetski, univerznalni ) i zahtevao je da Konstantinopolj prihvati Rim kao „ majku Crkve“- tj. da prihvati prvenstvo Rima.
16. jula 1054. papski legat je tokom bogosluženja ušao u Aja Sofiju (Ἁγία Σοφία, grčk. ili Sancta Sophia or Sancta Sapientia, lat. i Ayasofya, tur. ) i predao papsku bulu u kojoj je anatemisan patrijarh kao i svi crkveni prvaci. Patrijarh je „ anatemisao bezbožni dokument“ i njegovog autora.
Od tog momenta nastala je Rimokatolička crkva (κατάholos, „katoholos“grčk. – jedinstvena, univerzalna ) sa sedištem u Rimu i Pravoslavna crkva (ὀρθός δόξα, grčk.- ortodoksna ili pravoverna ) sa sedištem u Konstantinopolju.
Berislav Kangrga
Izvori:
http://en.wikipedia.org/wiki/East%E2%80%93West_Schism
http://en.wikipedia.org/wiki/Christian_theology
http://www.greatschism.org/Great-Eastern-Schism.html
http://www.newworldencyclopedia.org/entry/Great-Schism
http://www.bonhoefferinterpretations.com/2013/07/23/bonhoeffer-and-christology/
