Sovjetski vođa je održao svoj čuveni govor „ Kult ličnosti i njegove posledice“ na zatvorenom sastanku 25. februara 1956.
Dvadeseti kongres Komunističke partije Sovjetskog Saveza održao se u Moskvi u Velikoj Dvorani u Kremlju, 14. februara 1956. Bio je to prvi posle smrti Josifa Staljina 1953, ali skoro ništa nije rečeno o pokojnom vođi sve do zatvorene sednice održane 25. februara, pred 1500 delegata i pred mnogo pozvanih posmatrača koji su slušali čuveni govor Nikite Hruščova, Prvog sekretara partije u vezi “Kulta ličnosti i njegovih posledica”.
Hruščov je odbacio Staljina, kult ličnosti koji je nametnuo kao i kriminalna dela koja su počinjena, uključujući likvidiranja, mučenja i utamničenje mnogih lojalnih članova partije po lažnim optužbama. Okrivio je Staljina zbog grešaka u spoljnoj politici, za pad u sovjetskoj poljoprivredi, zbog naredbi za masovnim terorom i za greške koje su dovele do gubitaka života u II svetskom ratu i tokom nemačke okupacije velikog dela sovjetske oblasti.
Hruščovljev govor je saslušan u potpunoj tišini, prekidan samo zgranutim mrmljanjem. Delegati se nisu usuđivali da čak pogledaju jedan u drugog dok je partijski sekretar nagomilavao jednu užasavajući optužbu na drugu tokom četiri duga sata. Na kraju nije bilo aplauza, a slušatelji su izašli u stanju šoka.
Jedan od onih koji su čuli govor bio je mladi Aleksandar Jakovlev, kasnije vodeći arhitekta perestrojke, koji je podsetio da ga je to to potreslo do srži. Shvatio je da je Hruščov govorio istinu ali je to bila istina koja ga je plašila. Generacije u Sovjetskom Savezu su poštovale Staljina i povezivali svoje živote i nade sa njim. Sada je prošlost bila razbijena i sve ono u čemu su živeli je bilo uništeno. „Sve je uništeno, nikada se neće ispraviti.“
To je bilo izuzetno opasna i smela stvar za Hruščova da uradi tako. Solženjicin je verovao da je govorio iz srca, da je to istinska želja da učini dobro. Drugi su istakli, više cinično, da je natrljao na nos staljinističkom četkom druge partijske lidere, a da je pompezno Hruščovljevo kajanje bila njegova prednost. Svaljena je sramota i krivica sa partije i sitema na Staljinova ramena. Nekoliko meseci kasnije najavljeno je da je kongres pozvao na mere „za ukljanjanje u celosti i potpunosti kulta pojedinca, stranim Marksizmu- Lenjinizmu... u svakom gledištu partije, vlade i u ideološkoj aktivnosti.“
Govor je zabeležen narednog dana u stranim medijima. U martu, Centralni komitet je tekst preneo partijskim ograncima, gde je bio pročitan. Unutar Sovjetskog Saveza pomoglo je stvaranju veće slobode u to vreme. Mnogi staljinistički sledbenici i funkcioneri su bili odlučni da se odupru destaljinizaciji, ali hiljade političkih zatvorenika su bili oslobođeni, a drugi posthumno rehabilitovani. U inostranstvu, Hruščovljeve reči su uzdrmale tlo članovima komunističkih partija i levičarskim intelektualcima koji su proveli godine negirajući ono što se dešavalo u Sovjetskom Savezu. Mnogi partijski članovi su bili zgađeni.
Na partijskom kongresu 1961. Hruščov je ponovio napad na Staljinovo sećanje, ovog puta na otvorenom sastanku dok su i drugi govornici odbacili Staljinova kriminalna dela. Telo pokojnog vođe je bilo uklonjeno sa svog mesta pored Lenjina iz mauzoleja na Crvenom trgu, a ime Staljingrad i imena drugih takvih mesta su bila promenjena. Kada je Hruščov izgubio vlast 1964. on je postao nepoželjna ličnost ali nije pogubljen, pritvoren ili prognan čak u Mongoliju. Sovjetski Savez se promenio.
Preuzeto sa : http://www.historytoday.com/richard-cavendish/stalin-denounced-nikita-khrushchev
Preveo: Berislav Kangrga
Dvadeseti kongres Komunističke partije Sovjetskog Saveza održao se u Moskvi u Velikoj Dvorani u Kremlju, 14. februara 1956. Bio je to prvi posle smrti Josifa Staljina 1953, ali skoro ništa nije rečeno o pokojnom vođi sve do zatvorene sednice održane 25. februara, pred 1500 delegata i pred mnogo pozvanih posmatrača koji su slušali čuveni govor Nikite Hruščova, Prvog sekretara partije u vezi “Kulta ličnosti i njegovih posledica”.
Hruščov je odbacio Staljina, kult ličnosti koji je nametnuo kao i kriminalna dela koja su počinjena, uključujući likvidiranja, mučenja i utamničenje mnogih lojalnih članova partije po lažnim optužbama. Okrivio je Staljina zbog grešaka u spoljnoj politici, za pad u sovjetskoj poljoprivredi, zbog naredbi za masovnim terorom i za greške koje su dovele do gubitaka života u II svetskom ratu i tokom nemačke okupacije velikog dela sovjetske oblasti.
Hruščovljev govor je saslušan u potpunoj tišini, prekidan samo zgranutim mrmljanjem. Delegati se nisu usuđivali da čak pogledaju jedan u drugog dok je partijski sekretar nagomilavao jednu užasavajući optužbu na drugu tokom četiri duga sata. Na kraju nije bilo aplauza, a slušatelji su izašli u stanju šoka.
Jedan od onih koji su čuli govor bio je mladi Aleksandar Jakovlev, kasnije vodeći arhitekta perestrojke, koji je podsetio da ga je to to potreslo do srži. Shvatio je da je Hruščov govorio istinu ali je to bila istina koja ga je plašila. Generacije u Sovjetskom Savezu su poštovale Staljina i povezivali svoje živote i nade sa njim. Sada je prošlost bila razbijena i sve ono u čemu su živeli je bilo uništeno. „Sve je uništeno, nikada se neće ispraviti.“
To je bilo izuzetno opasna i smela stvar za Hruščova da uradi tako. Solženjicin je verovao da je govorio iz srca, da je to istinska želja da učini dobro. Drugi su istakli, više cinično, da je natrljao na nos staljinističkom četkom druge partijske lidere, a da je pompezno Hruščovljevo kajanje bila njegova prednost. Svaljena je sramota i krivica sa partije i sitema na Staljinova ramena. Nekoliko meseci kasnije najavljeno je da je kongres pozvao na mere „za ukljanjanje u celosti i potpunosti kulta pojedinca, stranim Marksizmu- Lenjinizmu... u svakom gledištu partije, vlade i u ideološkoj aktivnosti.“
Govor je zabeležen narednog dana u stranim medijima. U martu, Centralni komitet je tekst preneo partijskim ograncima, gde je bio pročitan. Unutar Sovjetskog Saveza pomoglo je stvaranju veće slobode u to vreme. Mnogi staljinistički sledbenici i funkcioneri su bili odlučni da se odupru destaljinizaciji, ali hiljade političkih zatvorenika su bili oslobođeni, a drugi posthumno rehabilitovani. U inostranstvu, Hruščovljeve reči su uzdrmale tlo članovima komunističkih partija i levičarskim intelektualcima koji su proveli godine negirajući ono što se dešavalo u Sovjetskom Savezu. Mnogi partijski članovi su bili zgađeni.
Na partijskom kongresu 1961. Hruščov je ponovio napad na Staljinovo sećanje, ovog puta na otvorenom sastanku dok su i drugi govornici odbacili Staljinova kriminalna dela. Telo pokojnog vođe je bilo uklonjeno sa svog mesta pored Lenjina iz mauzoleja na Crvenom trgu, a ime Staljingrad i imena drugih takvih mesta su bila promenjena. Kada je Hruščov izgubio vlast 1964. on je postao nepoželjna ličnost ali nije pogubljen, pritvoren ili prognan čak u Mongoliju. Sovjetski Savez se promenio.
Preuzeto sa : http://www.historytoday.com/richard-cavendish/stalin-denounced-nikita-khrushchev
Preveo: Berislav Kangrga
